navijač, dečji sport, odnos roditelja i dece

Како да будете успешан родитељ малог спортисте – 2. део

Доносимо вам други део овог изузетно занимљивог и стручног текста, и надамо се да ћете у њему наћи много ствари које ћете моћи да примените у свакодневном односу са вашим малим играчем.

 

 

Избегавање замке за родитеље

 

Др Шејн Марфи

 

 

Излаз

 

 

 

Исувише често родитељи мисле да је оправдано да се понашају на начин који њихово дете и други људи доживљавају као приступ са превише потребе за контролом, као негативан или чак конфронтирајући приступ. И то заиста и јесте парадокс. Питање је, постоји ли излаз из тога?

За почетак, мислим да не постоји начин да се избегне емоционални притисак који родитељи осећају када подржавају свог малог спортисту. И како дете напредује на такмичарској лествици, тај притисак природно постаје све већи. Увек ћете бити у искушењу да пређете ту фину линију између давања подршке, конструктивне критике и да будете узор са једне стране, и тога да постанете родитељ који је исувише умешан, који притиска и који емотивно, или, што је још горе, физички злоставља своје дете.

 

Али верујем да родитељи могу да науче да промене своје понашање, тако да не подлежу емоционалном притиску који осећају, већ да се уместо тога понашају зрело и одговорно, да развију вештине ношења са притиском и да те вештине пренесу на своје дете.

 

Током више од једне деценије колико сам укључен у дечји спорт, приметио сам да постоје родитељи који су успели да разбију тај калуп и да се ишчупају из чељусти замке за родитеље малих спортиста. Ти родитељи се обично понашају на следећи начин:

 

 

  • Разговарају са својим дететом. Оно што мотивише родитеље да дају своје дете на неки спорт, и оно што мотивише дете да се бави спортом, је често веома различито. Потребно је да родитељ испита које од двадесет осам могућих разлога он има за подстицање детета да се бави спортом, затим дете треба да попуни сличан упитник у којем су наведени разлози које деца дају за бављење спортом, и затим да седну и упореде одговоре. Често постоје изненађујуће разлике, али често има и сличности које враћају веру. Када се једном успостави добра комуникација, лакше је препознати где би могли да се јаве могући проблеми, и како да се они реше.

 

navijač, dečji sport, odnos roditelja i dece

 

  • С времена на време посматрају себе, и добијају повратне информације о свом понашању од других. Када родитељи посвећују много времена и енергије своме детету, потребно је да се с времена на време погледају у огледалу, буду искрени према себи и поставе себи сва она тешка питања: Да ли сам се исувише поистоветио са својим дететом? Да ли су ми потребе мога детета на првом месту? Да ли заиста слушам шта ми дете говори? Да ли ми други говоре да сам изгубио контролу, да превише контролишем дете, да га притискам или да доводим друге до лудила? Често разговор са супружником или добрим пријатељем може да помогне да се ствари ставе у перспективу и да се добије повратна информација коју би иначе тешко добили када сте интензивно укључени у спортску каријеру свог детета.

 

  • Навијају за другу децу. Родитељи који се опсесивно фокусирају на своје дете на спортским такмичењима шаљу сигнал да им заправо није стало до екипе или до самог такмичења – њима је стало само до свог сина или ћерке. Родитељи који бучно навијају за сву децу у екипи показују да нису постали жртва те заводљиве посвећености самом себи, која је тако честа у дечјем спорту. Сви родитељи би требало да се труде да буду узори, не само својој деци, већ и другим родитељима, који се боре са истим притиском и истим осећањима која доживљавају.

 

  • Пронађу времена да похвале судије. Многи родитељи мисле да имају апсолутно право – чак можда и обавезу – да критикују судије на спортским такмичењима свога сина или ћерке. Судије не мисле тако. Многе судије у дечјем спорту са којима сам разговарао сматрају родитељске увреде најстреснијим и најнегативнијим аспектом суђења. (Недавно истраживање потврђује ово моје откриће). Родитељи који некако могу да се одупру нагону да критикују лошу судијску одлуку, или који чак могу да похвале судије за њихов труд након утакмице (поготово ако тим њиховог детета изгуби), као награду добијају то да виде осмех изненађења на лицу судије.

 

  • Разговарају са родитељима деце из другог тима. Пре неколико година, присуствовао сам утакмици плеј-офа државног првенства у бејзболу за дечаке млађе од једанаест година. Победник се квалификовао за финале државног првенства. Након седам ининга*, резултат је био нерешен и играли су се продужеци. Тензије на трибинама међу родитељима са којима сам седео су се повећавале са сваким додатним инингом. Мајке су покривале очи рукама када би њихов син изашао на терен, или су се чврсто држале за руке са родитељима поред њих. Напокон, након десет ининга, један тим је успео да постигне победнички поен. Међу родитељима победничког тима било је више олакшања него славља, али су родитељи тима који је изгубио седели у тишини. Онда је један од родитеља победничког тима отишао до њих и почео да се рукује са њима, говорећи им да су њихови синови одиграли изузетно добру и неизвесну утакмицу. Пажљиво сам посматрао и приметио осмехе на лицима тих родитеља, видео како им се подижу рамена и враћа енергија након овог једноставног геста од стране „противника“. Овакви поступци родитеља ми уливају наду да можемо да научимо начине како да превазиђемо изгреде у понашању везане за дечији спорт данас.
* у бejзбoлу нe пoстoje пoлуврeмeнa, трeћинe или чeтвртинe, пa oснoвну jeдиницу игрe прeдстaвљa тзв. ининг, тoкoм кojeг oбe eкипe дoбиjajу прилику дa удaрajу лoптицу дoк ми три удaрaчa нe буду избaчeнa из игрe, прим. прeв.

 

  • Одупиру се нагону да критикују игру свог детета. Нагон да се критикује игра свог детета је сасвим природан за родитеље. Можда мислите да ће време које проведете у колима враћајући се са такмичења, и током којег указујете детету на грешке, помоћи да дете напредује, али то обично има контраефекат. Већина деце је већ свесна грешака које су направили и нисте им потребни ви да им указујете на нешто што је очигледно. Ако њихов тихи стоицизам након лоше партије побркате са тиме да им није стало, а вашем детету је заправо веома стало и смета му када лоше игра, то може да доведе до лоше комуникације и до конфликта. Установио сам да су многи успешни спортисти са којима радим прокоментарисали то што родитељи нису критиковали њихову игру. „Само су желели да играм и да се забављам“ је типичан коментар кошаркаша који је био члан олимпијског тима. „Мама и тата никада нису много коментарисали како сам играо. То су препуштали тренеру. Али знао сам да су увек ту за мене, без обзира на то како играм.“

 

navijač, dečji sport

 

Родитељи треба да науче како да изразе подршку свом детету без залажења у њихове недостатке. Промена је понекад веома тешка, поготово за родитеље који су одрасли у породицама где је указивање на грешке других било уобичајена појава. Немојте да кажете ништа, ако је то једини начин да победите потребу за критиковањем. Или, још боље, оставите сасвим по страни игру вашег детета и причајте са њим о друштвеним аспектима тог доживљаја. Вероватно и ваше дете жели са вама да прича о друштвеним доживљајима и другарствима након тешког такмичења.

 

Уместо очекиваног понашања, овакво родитељско понашање се сматра неочекиваним и изненађујућим. Какви су резултати? Више забаве на утакмицама, више пријатељства међу родитељима, и више поштовања од стране тренера и судија.

 

 

 

Прочитајте и први део текста

 

 

Извор:

http://www.momsteam.com/team-of-experts/shane-murphy-phd/youth-sports-parenting/how-to-be-a-successful-youth-sports-parent

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *