КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – 2. део

ГРЕШКА БР. 2

 

– Непознати аутор –

(прича је истинита, само су имена измишљена)

1-Majka i sin                Тихо, као и увек, да не ремети мир своме детету, ушла је у Срећкову собу мама Светлана. Затекавши нас заједно, тихо је прошаптала:

– Је ли, момци, шта се ви то домунђавате? – шаљивим и благим тоном прекинула нас је у разговору.

 

 

 

– Мама, сутра нећу моћи да идем у школу – промрмљао је себи Срећко у браду.

– Јесте, као и обично, по други пут си добио богиње и по четврти пут ти је бака умрла – мислила је Светлана да се Срећко шали, алудирајући на изговоре које је Срећко пласирао учитељици.

– Светлана, идемо у нашу собу. Ово је битан моменат за светски фудбал. Пустимо Срећка нека се одмара – прекинуо сам комуникацију између Срећка и Светлане у жељи да Срећко не каже нешто што би разљутило маму.

Ухватио сам Светлану обема рукама за рамена и „изгурао“ је из Срећкове собе. Онако сва збуњена, покушала је неколико пута да се окрене, али сам се испречио и желео што пре да јој саопштим лепу вест. Ушавши у собу, буквално сам је паркирао у фотељу, провозавши је претходно ходником.

– Види, Светлана, ти знаш да никада нисам тражио од тебе више него што можеш да пружиш за чврстину наше породице. Знам да сам некада претеривао и да те нисам слушао, а требало је. Рецимо, као онда када је имао високу температуру. Ти си га спремила за одлазак код докторке, а ја сам рекао да ћемо га одвести сутрадан и да треба да се челичи, и да се организам бори. Сада знам шта је све могло да се деси, а није. Хвала Богу…

– Докторка те сутрадан питала да ли си чуо за медицину – прекинула ме је иронично.

– Знам, научио сам лекцију. Чак и онда када сам ушао у сукоб са директором школе када је Срећко, пошавши у први разред, тражио да буде са Мићом у разреду. У вртићу су били нераздвојни. Ти си говорила да је свеједно у ком ће одељењу бити. И сада видим да си била у праву. Не бих мењао одељење ни за једно друго! Прави другари, права учитељица… – уживео сам се.

– Кад се сетим како си се онда борио, у једном тренутку сам помислила да си ти ишао са Мићом у вртић, а не Срећко – нашалила се.

– Само се ти шали. Ја сам озбиљан. И оно, када га је малтретирао онај старији дечак, и када сам хтео да му покажем „свога Бога“, и добро га излемам пред целом школом. Ти си рекла да то није моја ствар и да ће учитељица то решити, а да Срећко мора да научи да први не напада, али да увек буде спреман да се одбрани када је нападнут… – цитирао сам је.

– Била сам у праву. Када је показао зубе и када је психолог имао посла, нико га више није дирао. Сети се како га је исти тај дечак „зготивио“ када вас је видео на Маракани, на Звездиној утакмици… – хтеде да настави, а ја се за моменат загрцнух.

Подсетила ме је какву сам љубав усадио Срећку према Црвеној Звезди. Показивао сам му фотографије светског клупског првака, снимке из Барија и Токија, водио га на стадион да чује хук Севера који леди кости. Е…

2-fudbal_333

За Светлану је то одувек било губљење времена и место на којем се окупљају они који немају где да се испразне. За мене је увек говорила да се не разумем у фудбал и да сам залутао међу навијаче и чудила се како сам преко ноћи од једног неутралног и равнодушног посматрача постао фанатик. Сећам се да је причала комшиницама како сам пре пет година у емисији „Слагалица“ на квиз-питање „Мурињо је познати португалски…“ одговорио „Морепловац!“, а да данас објашњавам комшијама да је Челзи требало да против Реала игра са два нападача у првом полувремену. Да не причам о томе како до дан-данас чува фотокопију тикета из спортске кладионице на којем сам погодио резултате десет утакмица. Узела га је јер јој је више било мука што се шепурим као члан библиотеке из Радована III. Добро је што нисам показивао оне спортске тикете на којима нисам погодио ниједну утакмицу, не би ме ни по хлеб слала.

Но, знам тачно када сам почео да се бавим спортом. Онда када се фирма угасила и када смо сви у фирми добили отказе. Имао сам слободног времена до миле воље. Нисам могао да нађем други посао, јер коме је потребан радник, амбициозан, који је загазио у пету деценију живота. Фудбал ми је постао „луфт“, скретао пажњу са проблема, ублажавао стрес. Срећко је са свим тим ишао у пакету.

Светланина плата није могла све да покрије:

– Види, Светлана, споменула си патике. Знам како ћемо их купити Срећку… – хтедох да наставим.

– Не морамо. Ти знаш колико Срећку значе ове, у којима је постао први стрелац лиге. Рекао је да их не би мењао ни за једне друге док се скроз не поцепају – прекиде ме.

– То је рекао зато што зна да се мучимо са новцем. И кад смо већ код новца, ми плаћамо чланарину, а могли бисмо…

– Не долази у обзир! Плаћаћемо чланарину као и сви остали! – Светлана је увек била изричита.

– Да ли знаш да се у Партизану не плаћа чланарина? – питао сам.

– Какве ми имамо везе са Партизаном? Можда се ни у Звезди не плаћа чланарина! – набусито ће.

– Не плаћа се. Али Срећка нико није звао из Звезде! – рекох као из топа.

– Није ни из Партизана! – на то ће она.

– Е па јесте! Сутра иде на тренинг Партизана! – ту сам је чекао.

– Саво, немој се заносити. Какав Партизан и каква Звезда? Нека заврши школу, факултет и нека се запосли, да се не пати у животу као ми – рече као што често говори.

– Молим те, Светлана, нека проба. Неће нас ништа коштати. А и гледали смо јуче на ТВ-у оног малог Аргентинца. Он сада вреди 12 милиона евра. Видела си шта ради са лоптом! – говорио сам сав усхићен.

– А шта ако се повреди и ако, не дај Боже, поломи ногу, колико ће коштати његов живот? – питала је бојажљиво.

– Немој тако да посматраш ствари. Данас се све брзо лечи. Играчи играју утакмице свака три дана и ништа им не фали. Медицина је напредовала… – хтедох да наставим.

– Ти ми то кажеш! Немој сад да позовем Срећкову докторку! – љутито ће.

– Опет се шалиш, а ја сам озбиљан. Ово је шанса да Срећко боље живи и без факултета. Не видим да у нашој земљи боље живе они што су завршили факултете. А он може ‘ладно да оде у иностранство преко фудбала.

– Грешиш, Саво, послушај ме… Но, добро, добро… Идите. Али немојте ми сутра доћи уплакани са тренинга, а прекосутра нека ми се не појављује са слабом оценом на контролном из математике.

– Разумем, капетане! – салутирао сам и био срећан као дете коме је пружена чоколада.

Одјурио сам до Срећкове собе. Још мало па је заспао.

– Сине, ниси заспао? Ниси! Само још ово да ти кажем па можеш мирно да спаваш. У ствари, заборавио сам да ти кажем да је Партизан играо финале Лиге шампиона 1966. године против славног краљевског Реала. Какав је то састав био, каква игра…

 

(наставиће се…)

 

Верзија текста на енглеском

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *