КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – 5. део

Грешка бр. 5

 

Usamljeni dečakДуго сам седео, као укопан између два света. Као да је живот у моменту прошао поред мене и цинично се насмејао, носећи са собом људе које гледам сваки дан а уопште их не видим. Сина Срећка доживљавао сам као неког ко ме поштује и за кога сам ја увек био прави ауторитет, без страха. Радета сам доживљавао као младог и амбициозног тренера кога деца воле и поштују, али који је залутао у времену и који је морао бити много оштрији бити према деци.

Нервирало ме је када би говорио да је највећа грешка родитеља што увек негде журе са својом децом и мисле да ће нешто пропустити и да их то што их чека неће више чекати ако закасне. Причао ми је човек који ради у ФК Црвена Звезда да су хтели да га ангажују у клубу да ради са базом, али када им је изнео визију по којој би сви терени у вечерњим сатима требало да буду испуњени децом, без разлике да ли су талентовани или не, и да то буде војска деце и родитеља са чланским картама клуба који би долазили на утакмице и бодрили свој клуб, притајено су га прозвали лудаком. У суштини, говорио је да клуб не интересује будућност и да је осуђен на пропаст. Имао је проблем када је јавно рекао да је људима у клубу битна само функција и да док су на власти искористе што могу, а да им не пада на памет шта ће бити за 10 година. Што се мене тиче, знајући да ја нисам филозоф и да ме живот томе није учио, почео сам наводити Радетове речи везане за Срећка на своју воденицу. Ја волим своје дете. Умем понекад да га помазим. Мом детету не фали ништа што друга деца имају. Лако је Радету да прича кад он нема своју децу и не зна како изгледа лећи и будити се са својим дететом и његовим проблемима. Не зна како изгледа спремити своме детету доручак…

– Јаоој, изгоре доручак!!! – скочих као опарен, право к шпорету. Потпуно сам заборавио на доручак.

Шта да се ради, тог јутра живот нас није помазио. Јели смо сувог хлеба са чајем. Срећа што Светлана није била ту, иначе би било да сам забораван, неспособан… У растеривању дима из кухиње протекло ми је готово цело преподне. За то време Срећко је спремао и распремао књиге за школу, у нади да ће тамо и отићи. Затекао сам га у купатилу, како намешта фризуру Кристијана Роналда:

– Када те буде видео тренер Вук, биће врло срећан, јер је Партизан добио за џабе најскупљег играча на свету! – хтедох да му набацим осмех на лице и приближим му се. Дуго сам одмеравао Срећка од главе до пете. Тражио сам да се изнова свлачи и облачи, намешта фризуру. Морао је оставити утисак на први поглед код тренера Партизана.

– Договорио сам се са другарима да одржимо тренинг, у школском дворишту, пре утакмице против III 3. Учитељица је рекла да ће тада доћи. Морам бити тамо и да им кажем да нећу моћи играти! – тужно ће.

– Таман да се видим са учитељицом и оправдам ти изостанак са часова! – надовезао сам се у нади да не доливам уље на ватру.

Кренули смо. Био је то мали корак за човечанство, велики за мене. Испред зграде наишли смо на комшију Луку, окорелог „гробара“:

– Куда, Јовановићи? – питао је натоварен кесама са пијаце. Не сачекавши одговор, настави: – Ево, ја био на пијаци. Све је поскупело. Не знам докле ће овако. Ја са својом пензијом не могу издржати ни до 20-ог у месецу. Реци Светлани да у Максију данас има попуст на детерџент…

– Какав детерџент, Комшо? Одосмо ми у Партизан! – рекох као из топа.

– Шта је, продали сте се? За колико пара? Шалим се, идете у прави клуб. Нека је са срећом. Него, колико ћете пара добити? – опет ће Лука, стари зафркант.

За сада ништа, али биће, биће, Комшо…

– Е, нека. Нека бар неко кога знам доживи нешто лепо. A и кредит ћете моћи отплатити.

– Наравно. Све у своје време. Поздрав, Комшо – рекох у пролазу.

– Поздрав, поздрав. Поздравите „гробаре“.

Какви сад „гробари“? Подсетио ме је на кредит. Рата доспева сутра за наплату. Светлана морала да подигне кеш пре годину дана. У једном моменту скупило нам се за све и нисмо имали избора. Струја са каматом, инфостан са каматом, рекреативна…

Стигли смо испред школе. Срећко је отрчао до школског дворишта, где су га другари сачекали раздрагани, грлећи га и љубећи. Ја сам остао испред улаза да сачекам учитељицу. Окренуо сам се према вратима, правећи се да не видим шта се дешава у дворишту, а кришом се окретао. Током једног таквог окрета, испред мојих очију створила се учитељица Весна:

– Добар дан, учитељице Весна! – љубазно ћу.

Добар дан. А ко сте Ви? – упита збуњено.

У том тренутку још више ме је збунула. Онда сам се сетио да је Светлана ишла на све Срећкове састанке и приредбе у школи, тако да није ни било чудо што жена и не зна ко сам.

– Ја сам Сава Јовановић, отац Срећка Јовановића. Какав је Срећко? – хтедох да питам.

– А Ви сте тај Срећков отац. Да ја Вас питам: какви сте Ви? – упита.

– Не разумем. Шта мислите под тиме какав сам? – упитах.

– Према Срећку. Наравно! – одговори.

– Нормалан. Нормалан… – хтедох наставити.

– Пођите са мном у учионицу! Желим да Вам покажем нешто – рече.

Пођох за учитељицом, степеницама, према учионици. Обузео ме је неки страх, као да идем на стрељање. Био је све јачи и јачи како су степенице одмицале за нама. Ишао сам у непознато и то ме је још више чинило плашљивим.

 

– Кладим се да не знате у који разред иде ваш син? – прекиде нелагодну ситуацију, још нелагоднијим питањем. Стадох и занемех у моменту.

– Није битно. Стигли смо – прекиде непријатност.

Великим словима пише III 2. Знао сам. Или сам чуо некад у пролазу.

Ушли смо у учионицу.

– Седите. Идем да донесем Срећков писмени задатак из српског језика! – рече и оде.

Седео сам и гледао у таблу, па у слике, па у прозоре. Осећао сам се као кунић који је доведен за експеримент. Зашто се тако осећам? Зашто сам овде?…

– Зашто сте овде? Вероватно се сада то питате! – ушавши тихо у учионицу, Весна ми прочита мисли… Зато што желим да вам нешто прочитам. Писмени задатак је био слободна тема, а Срећко је дао наслов „Мој отац“. Неке делове ћу вам прочитати а неке прескочити, јер немамо пуно времена. Слушајте.

„Хтео бих понекад да му пркосим и да се посвађам са њиме. Дође ми да га одгурнем када ми се унесе у лице и каже да га гледам у очи док прича. Дође ми понекад да опсујем, као он када му је крив цео свет. Дође ми да урадим много тога што и он, али кажем себи „Шта ме брига!“ и одем у собу, закључам се и чекам да прође. Тад, као никада, осећам да сам слаб, осећам да сам нико и ништа…“

За тренутак учитељица је престала да чита. Подиже главу и обрати ми се:

– Знате ли одакле сад ово, господине Јовановићу? Не знате. Рећи ћу вам. Одатле што он осећа моћ према другарима а слабост према твом ауторитету. Зато он почиње губити самопоуздање и поверење у самога себе. Реците да се не сналазите у таквој ситуцији? – упита.

– Да, овај..? – збуњено ћу.

– Где лежи одговор? У овоме што ћу Вам рећи. Срећко је диван дечак, паметан. Погледајте! – отвори дневник и настави. Видите, он има све петице. Једино из владања има четворку. А зашто је добио четворку? Зато што је све дечаке из одељења одвео и није вратио до почетка часа из математике када смо имали писмени. Мислите да је неко рекао где их је водио. Знала сам само да је он. Ни то ми нису рекли, али сам знала. Зато што су сви остали деца и траже неког ко ће их водити. Водити стално… Дођите до прозора! Погледајте!

Срећко је у школском дворишту ређао другаре по распореду за утакмицу.

„Срећка нема ко да води и није имао ко да га води. Негде у ходу изгубио је вођу. Украден му је део детињства. Када се то десило? Вероватно када сте му украли слободу. Ево да нађем тај део. Ево га. Слушајте:

Usamljeni dečak

„Схватио сам да живим у кавезу и да је слобода једина ствар која је остала и којој тежим. Не желим бити роб новца, као мој отац. Желим да живим у сопственој слободи и да ме води рука слободног човека. Да уз руку слободног човека пустим рибу у море, тамо где јој је место. Да уз руку слободног човека пустим птицу из кавеза ка небу, тамо где јој је место. Нећу да уз руку неслободног човека упуцам птицу и да нам буде трофеј. Хоћу да уз руку слободног човека одведемо комшијиног пса у природу у село, тамо где му је место. Хоћу да ме рука слободног човека узме и одведе у свет детињства, тамо где ми је место.“

– Господине Јовановићу, ја ништа лепше нисам прочитала од детета његовог узраста. Он је све превазишао. Ја Вас само једно молим, ако желите добро свом детету. МОЛИМ ВАС ДА ГА РАЗУМЕТЕ, и ништа више. Биће опет ваше оно што сте продали, вратићете га тамо одакле сте га украли. Нико нема право красти оно што је Богом дано. Одужићете се Богу и отићи с миром у вечна ловишта. Надам се да сте ме разумели?

– Јесам, јесам… Да ли може Срећко данас изостати са часова? – упитах.

– У то име може! Поздравите Светлану, и покушајте од ње нешто научити! – завршила је.

– Покушаћу, свакако! – рекох.

Спуштајући се низ степениште, питао сам се о каквој слободи Срећко машта. Оно што сам знао је да ће га рука слободног човека одвести на тренинг, и да је све остало машта…

 

(наставиће се)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *