КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – последња грешка

Последња грешка

 

Otac i sin, dečji sport
КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – последња грешка

– Идемо, Срећко! – дозвао сам сина.

У школском дворишту стајала су деца као воштане фигуре и погледом ме секла, као мачем. Само се једно мало тело, погнуте главе, кретало према мени. Одједном се једна фигура затрчала ка Срећку, загрлила га и пољубила у образ. „То је та Милица која се не боји дечака“, помислих. Видео сам Срећка црвеног као парадајз.

– Чекаћемо те! – тихо му је рекла.

„Чекаћемо те, чекаћемо те…“ Одзвањало ми је у глави док смо чекали аутобус. Покушавао сам избрисати те гласове из главе. Као авети прошлости су ме прогањали свих ових година. Ношени судбином, опет би се враћали и одводили ме у сопствено детињство. Упоран, као ледени војник, одбијао сам све нападе. Но, последњи напад, тог понедељка по подне, октобра месеца, коначно нисам успео.

Шта се десило?

Радни дан. Поподне. Гужва у аутобусу. Држао сам Срећка за руку, покушавајући да одгурнем од нас све оне који су нас притискали. Одједном осетих да сам неког нагазио:

-Извините! – рекох.

Погледи су нам се срели.

-Сава, Сава Јовановић!!! – повика.

– Да! – збуњено ћу, покушавајући да се сетим.

– Не можеш се сетити? – упита ме.

– Не, заиста не! – одговорих.

-Јован. Јоца Радовић. Сећаш се? Ишли смо заједно у школу – покушао је да ме подсети.

– Јоцо, ти си?! Не могу да верујем! Како си ме препознао, ипак је прошло тридесетак година? – упитах.

– Не замери, професионална деформација. Завршио сам драмске уметности, и ликове јако добро памтим – рече.

У моменту сам премотавао филм.

– Ти ниси са нама био у првом разреду. Је л’ тако? – упитах.

– Тако је. У другом разреду сам прешао код вас! – одговори.

Сетио сам се да сам до тада био неприкосновен у одељењу и да ми је Јоца својим доласком постао јака конкуренција. Такмичили смо се у свему и свачему, и није био лош. Оно чега се сећам, то је да се одељење ослањало на нас двојицу када год би било „фрке“ са другим одељењима. Увек смо били спремни да бранимо другаре и другарице.

– Шта се десило, Саво, одједном си нестао? – упита ме и прекиде сећања.

Е Јоцо, помислих у себи, шта се десило… Питаш ме, а дираш у љуту рану. Вама ћу рећи. Отац је био официр у војсци. Имали смо среће што се нисмо селили из града у град, као остали, већ смо брат и ја рођени у Београду и ту провели готово читаво детињство. Зашто кажем „готово“, дознаћете. Отац је био веома строг и васпитавао нас буквално по Правилу службе. Свака ствар морала је бити на свом месту, и све активности у право време. Учио нас је дисциплини и борбеном духу. Није чудо што су ми најчешће играчке били мачеви, пиштољи, пушке, тенкови…

Тог дана договорили смо се да се играмо рата против „суседног парка“. Дуго смо се спремали за обрачун. Опремио сам своју „војску“ свим играчкама и реквизитима које сам имао у кући. Сви су добили „оружје“, осим мене. Није било више, па сам кренуо у потрагу по стану, не бих ли пронашао неко затурено. Помислио сам да би глупо било голим рукама ићи у бој. И док су ме војници чекали у парку, ја сам и даље претурао по стану. И онда, набасао сам у ормару на право оружје. Прадедин мач. Отац нам је причао о мачу и прадедином јунаштву, али је често и претио њиме када бисмо били неваљали. Брат ми је говорио да га не узимам, али сам ја рекао да ћу га вратити пре него што отац дође с посла, и да желим само да се „правим важан“. Знао сам само да ме брат неће одати. Кренуо сам са мачем у парк. Изненада сам угледао оца. Ишао је кући. Није ме видео јер сам се брзо сакрио иза зграде. Дрхтао сам од страха. Шта сад? – помислио сам. Сетио сам се да на крају улице постоји радња у којој се откупљују старе ствари, да могу тамо да однесем мач и да се правим да сам га нашао. Сећам се да сам добио неки новац. Човек који је радио у радњи рекао ми је да сачекам који минут док се не врати. Размишљао сам да изађем, да не закасним у парк. Са новцем у рукама кренуо сам к вратима. Тамо је стајао човек из радње, у друштву мог оца. У том тренутку свет ми се срушио на главу. Све што је било изван мене, стало је и скаменило се.

Обрукан и постиђен, отац ме је истог момента одвео у село, код бабе и деде. Село испод планина. Заувек ми се урезала у сећање слика две фигуре које су стајале испред велике ограде, иза које се касније ИГРА ПРЕТВОРИЛА У РАД, радост у тугу, љубав у мржњу. У међувремену, отац ме је исписао из школе и уписао у сеоску школу, са једним одељењем и четири ђака. Сваког лета, када бих долазио у Београд, свраћао бих до парка не бих ли затекао другаре које сам издао. Њих тамо било није…

– Ма ништа. Баба и деда који су живели у селу разболели су се и морао је неко да буде уз њих. Отац је одлучио да то будем ја. И ето… – скратих измишљену причу.

– Радиш ли? – упита Јоца.

– Радим, радим… – рекох да не би било све тако црно.

– Јеси ли се женио, имаш ли децу? – упита.

– Оженио сам се. Имам сина. Ево га, ту је – примакох Срећка к себи, да га види. А ти? – упитах.

– Имам сина и ћерку. Ожењен сам Аном, Аном Стојановић. Сећаш се, ишла је са нама у школу, IV1 – ту стаде.

„Да, како се не бих сећао“ – помислих. „Гурала се у вртићу да спава поред мене, а ја бежао од ње као ђаво од крста. Држала ме за руку, а ја је склањао. Покушавала да ме пољуби када би то одрасли од ње тражили, а ја се измицао. Касније смо у школи седели у истој клупи. Дотурала ми решења задатака, дошаптавала одговоре. Наслањала главу на моје раме, кобајаги јој се спава. А ја се све ређе измицао. Све чешће су добијали „ћушке“ они који би било шта лоше о њој рекли.“

Тог дана нисам отишао у парк. До дан данас она стоји са пластичним мачем у руци, који сам јој дао, и чека свог јунака да позове на јуриш.

– Да, сећам се Ане! – хтедох му рећи да је поздрави, али… нека је у парку. Ми сада силазимо. Драго ми је што смо се видели – рекох.

– И мени! – рече Јоца и настави даље.

Док смо силазили, окренуо сам се још једном. Врата су се затворила, као представа која се завршава, иза чије завесе остају ликови. Јоцин лик у моменту се избриса.

Кренули смо пешице до стадиона. Срећко је ћутао. У ствари, није ћутао. Његово тужно лице питало ме је:

ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ ШТО ТИ ЈЕ ОТАЦ БИО ОФИЦИР И ШТО ТЕ ЈЕ КАЗНИО? ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ ШТО СИ УКРАО И ПРОДАО МАЧ? ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ ШТО НИСИ СХВАТИО ДА НИСИ УКРАО И ПРОДАО МАЧ, ВЕЋ СВОЈЕ ДЕТИЊСТВО? ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ ШТО ТИ ЈЕ ДЕТИЊСТВО ПРОШЛО БЕЗ СЛОБОДЕ И ЉУБАВИ, У СТРАХУ И ЉУТЊИ? ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ ШТО НЕМАШ ОНОЛИКО НОВЦА КОЛИКО БИ БИЛО ДОВОЉНО ДА СВЕ ТО НАДОКНАДИШ? ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ ШТО ЗБОГ СЕБЕ НЕ ВИДИШ МЕНЕ, СВЕТЛАНУ, РАДЕТА, МИЋУ, ВЕСНУ…? ЈЕСАМ ЛИ ТИ ЈА КРИВ?

Стигли смо испред велике ограде стадиона, испод источне трибине. Поред нас прошло је безброј џипова, мерцедеса… Лепо угланцани очеви, држећи своју угланцану децу за руку, уводили су их кроз капију. Погледао сам своје дете. Први пут сам видео нас двојицу. Заувек ми се урезала у сећање слика две фигуре које стоје испред ограде, иза које се игра претвара у рад, радост у тугу, љубав у страх.

– СИНЕ! ВРАЋАМО СЕ НАЗАД!

Прошло је доста времена од тада. Ускоро ће Нова година. Не прође ни дан да са својим дететом не одем у парк. „Пегламо“ баскет, играмо „фуцу“ са клинцима из комшилука. Одемо понекад до биоскопа и одгледамо неки цртаћ…

Dečji sport, dečak koji se izležava

На крају, „жао ми је“ оних који су мислили да ће ова прича одвести Срећка у Партизан. Драго ми је због свих оних који су схватили, као и ја, да нисмо ми они који треба да кроје судбину. Да сам ја кројио судбину, не бих никада дознао да је Сања заљубљена у голмана противничке екипе и да је зато стајала иза гола. Никада не бих сазнао да учитељица III3 болује од рака и да зато директор жели похвалама да јој продужи живот. Никада не бих сазнао да је Мића оно јутро дошао да „извуче“ Срећка из куће, а да уопште нису ни сакупљали сличице. Да сам ја кројио судбину, никада не бих доживео да ме моје дете, испред капије стадиона, чврсто загрли и пољуби и каже: „Волим те највише на свету“.

Знам, много сам грешио. Требало је само ОСЛУШКИВАТИ, РАЗУМЕТИ И ПОДРЖАВАТИ говор детињства.

Последња грешка иде са оним „То је јаче од мене“, а носи у себи питање које ће ме копкати до краја живота: Шта би се десило да смо прошли кроз капију?

 

 

КРАЈ

 

 

4 thoughts on “КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – последња грешка”

  1. @Marko: nema univerzalnog pravila. Svako dete i svaka situacija je posebna prica. Ja imam licno iskustvo, zasad vrlo pozitivno.
    Ono sto je neosporno da decu treba usmeravati, da kazem „nezno pogurati“ u odredjenom smeru, bio taj smer sport, nauka, muzika, gluma ili nesto trece. Do toga se moze doci pre svega iskljucivanjem licnih (ispunjenih ili neispunjenih) ambicija i pazljivim posmatranjem svog deteta, njegove licnosti, zelja. Treba ih pogurati jer oni instiktivno beze od teskoca, nisu spremni ni na najmanju zrtvu ma koliko banalna bila. Recimo, nece sami prekinuti igranje sa drugarima ili gledanje crtanog da bi na vreme krenuli na trening, probu… Opet, ne treba im to nametnuti autoritetom ili silom jer ce u podsvesti krenuti da se opiru a to ce kad-tad isplivati na povrsinu. Zato kazem da to treba uraditi „nezno“ ali je ta granica na drugom mestu kod svakog deteta i u svakoj situaciji. Nekada je ne treba ni prelaziti. Nije to lako kako izgleda ovako napisano. Da je lako, svi ljudi i sva deca na svetu bi radila ono sto vole i u cemu su najbolja.
    Mi smo usli bas na vrata koja pominje autor teksta, takodje na poziv. Zasad se nisam pokajao i nadam se da necu nikada. Po mom tadasnjem misljenju, to jeste bilo prerano jer je imao nepunih 9 godina. Imao sam vecu tremu od donosenja bilo kakve odluke nego sto je klinac imao od prvog treninga. Ipak, pokazalo se da smo dobro poznavali svoje dete i pravilno odlucili. I sada se ponekad zapitam, da smo drugacije odlucili, kako bih mu danas objasnio zasto sam odbio taj poziv. Mislim da bi mi to teze palo nego da je pokusao i nije uspeo.

  2. Nema ti tu prijatelju nekog pravila… ako dete grize, ako baš želi da se posveti tome, onda ga guraš u to… naravno, ne treba da budeš manijak i da imaš nerealna očekivanja, i da preteraš u odnosu prema svom detetu…

    Odveo moj burazer ćerkicu na prvi trening plivanja, odmah mu je trener rekao da neće postići neke zapažene rezultate, videlo se po detetu. Kaže trener odmah se vidi da li će neko dete da „pojede“ bazen (baš je tako rekao) ili ne. Ako neće da pojede bazen, onda neka trenira, bitno je da je dete fizički aktivno, ali si svestan da je to to. A ako dete zagrize, onda zagrizeš i ti, i to ti je to…

  3. Pročitao sam svih 6 delova teksta, tekst je zaista lep.

    Međutim, šta bi bio konkretan savet za roditelje koji imaju dete koje je talentovano u nekom sportu i pozovu ga iz nekog „velikog“ kluba? Iz ovog teksta, zaključak bi bio „Pustite da ga ostane dete“. Ali kako onda da postane jednog dana „profesionalni“ sportista ako se ne posveti sportu ozbiljnije?

    Postoji li neka granica? Do kada ga treba ostaviti da bude dete, a kada treba da počne sa ozbiljnijim treninzima u nekom „velikom“ klubu? Ako bi svi roditelji poslušali ono što je poenta ovog teksta, verovatno ne bi ni bilo vrhunskih sportista…

    Ima li neko ko može da podeli svoje lično iskustvo o ovome?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *