Проблем за родитеље малих спортиста: претерана потрошња

Велике суме новца могу родитељску подршку да претворе у притисак

Кевин Хеликер

Ново истраживање показује да родитељи који више троше на спортску каријеру свога детета ризикују да умање уживање детета у спорту. Кевин Хеликер пише о томе како да подржите страст за спортом код свог детета, а да притом ненамерно не урушите његову љубав према спорту.

Фотографије: Jonathan Hanson for The Wall Street Journal.

Када је спортски психолог Тревис Дорш почео да проучава ефекте које родитељско улагање има на мале спортисте, очекивао је да ће пронаћи позитивну корелацију. Напокон, недавна истраживања показују да мали спортисти имају користи од родитељске подршке.

Али,после његовог управо завршеног истраживања, јасно је да су већа родитељска улагања повезана са нижим нивоом уживања и мотивације код малих спортиста. „Када се родитељско улагање у спорт повећава, оно повећава и вероватноћу да ће дете осетити притисак, или да ће родитељи вршити притисак“, каже др Дорш, професор на Utah State University и бивши професионални играч америчког фудбала.

Ово је још једно од бројних истраживања која показују да би родитељи требало да смање своја улагања у дечји спорт. Проблем, у основи, није финансијске природе: он је у томе што велика улагања по правилу подижу родитељска очекивања. „Што више родитељи чине, то више и очекују да им се уложено поврати“, чиме се вероватно смањују шансе за повољан исход, каже Данијел Голд, директор Института за истраживање дечјег спорта при Michigan State University.

Tekst-boks

Ово откриће ће вероватно збунити родитеље који гледају Тајгера Вудса или сестре Вилијамс као звезде које су производ великих инвестиција својих родитеља. Оно такође доводи у питање и валидност, барем на спортском терену, такозваног „тигар“ стила родитељства, у којем се не жале улагања да би се постигли врхунски резултати. Родитељи многих малих спортиста имају потешкоћа да пронађу равнотежу између давања подршке свом детету и вршења притиска на њега. Када је родитељ на трибинама, он може да помогне да се дете осети поносним када постиже добре резултате, као и да лакше поднесе разочарења која су саставни део спорта. А без родитељске помоћи већина деце не би могла да плати ни основну чланарину или котизацију. Али, недавна истраживања показују да велике суме новца могу да подршку претворе у притисак.

Мама и тата возе мале спортисте на турнире по целој земљи и троше хиљаде долара на кондиционе тренере, личне тренере и психологе. Шејн Марфи, спортски психолог на Western Connecticut State University у Данберију, каже да га родитељи зову и кажу „Моме детету недостаје убилачки инстинкт“. Др Марфи, који је раније био спортски психолог за Олимпијски комитет САД, каже да он родитеље усмерава да од деце захтевају напредак, а не трофеје.

Roditeljska ulaganja
У дому Ледијевих у Анаполису, држава Мериленд, Камерон је окачио своје трофеје. У својој првој години бављења тае-квон-доом, овај дванаестогодишњак је успео да се пласира на државно првенство које ће се одржати овог лета. Jonathan Hanson for The Wall Street Journal
.

Колико заиста мама и тата треба да уложе у спортске активности свог детета је и даље тема расправа. Џеј Кокли, професор спортске психологије на University of Colorado, сматра да је мање заправо боље. Већа родитељска улагања могу да умање дететов осећај контроле над својом спортском каријером, што понекад може да уништи дететову жељу за успехом, каже он. „Деца понекад добијају епитет да су „сагорела“, а заправо су само љута на родитеље јер немају никаквих опција у свом животу“, каже др Кокли.

Други истраживачи кажу да су велика улагања проблематична само ако родитељи очекују резултате као повраћај своје инвестиције. Када одведете децу у Дизниленд, очекујете да ће то да им обогати дан, а не да ће победити у такмичењу где ће као награду моћи да са собом кући поведу Мики Мауса, каже др Дорш, бивши шутер екипе Синсинати Бенгалс, који свој спортски успех делимично приписује и опуштеном приступу његових родитеља.

Марк Леди каже да нема превелика очекивања од бављења његовог пасторка спортом. Господин Леди и његова супруга ће ове године потрошити скоро 6.000 $ – око 8% укупних примања у њиховом домаћинству – на бављење дванаестогодишњег Камерона тае-квон-доом, за тренинге, такмичења, куповину опреме и путовања на турнире.

Ледијеви захтевају од Камерона да се бави неком такмичарском ваннаставном активношћу. Од њега очекују да вредно тренира и да пружи све од себе. Његови родитељи не очекују од њега да побеђује. А ако изгуби, то мора да уради достојанствено. „Свесни смо да има 12 година, али му кажемо ‘Немој да се понашаш као дериште када изгубиш’,“ каже г. Леди, директор издаваштва у Спортској асоцијацији поморске академије у Анаполису, држава Мериленд.

Камерон каже да зна да његово бављење тае-квон-доом много кошта његове родитеље. Међутим, он не размишља много о томе, јер његови родитељи то никада нису споменули. Каже да цени слободу да сам бира спорт, и да се његови родитељи нису противили када је прошле године прешао на тае-квон-до са бејзбола. Иако не осећа ни најмањи притисак да победи, овај ученик шестог разреда каже да након пораза добија утеху од својих родитеља. „Моји родитељи увек гледају позитивне ствари, као нпр. то да противник од којег сам изгубио има виши појас од мене“, каже он.

У својој првој години бављења тае-квон-доом, Камерон је успео да избори место на државном првенству овог лета на Флориди, и он је свестан да ће тај пут бити прилично скуп. „Ми сматрамо да је победа и сама чињеница да сам се квалификовао за државно првенство“, каже Камерон.

Приступ који имају Ледијеви није баш типичан. У истраживању др Дорша, 163 родитеља чија се деца баве спортом, од чега 85 жена, попунило је онлајн упитник о својим приходима и о трошковима које имају због бављења њихове деце спортом. Већина — 60% — троши мање од 1% свог бруто прихода на спорт своје деце, док 24% родитеља троши између 1% и 2%. Свега 2% родитеља је потрошило више од 5% свог прихода. Ово тек завршено истраживање још увек није објављено.

Након што су деца ових родитеља попунила засебну анкету, истраживачи су закључили да су уживање и мотивација за бављење спортом опадали са повећањем родитељских улагања. У једном случају, мајка у чијем домаћинству годишњи бруто приход износи 200.000 $ је навела да је потрошила више од 20.000 $ на одбојкашку каријеру своје 18-годишње ћерке. С друге стране, ћерка је навела да осећа висок ниво притиска (4 на скали од 1 до 5), и низак ниво мотивације (2,5 на скали од 1 до 5). „Што више родитељи улажу, то више изгледа да деца трпе притисак да буду успешна за своје маму и тату“, каже др Дорш.

За 25 година бављења тренерским послом, Кортни Полинс, председник Big Apple Youth Football у Њујорку, каже да је установио да су родитељи који ангажују приватне тренере и деци купују најскупље патике „углавном исти они родитељи који су претерано посвећени — вичу на тренере и вичу на своју рођену децу. Кажем им да иду кући и да више не долазе на тренинге.“

Др Голд са универзитета Michigan State недавно је завршио преглед академске литературе која се бави учешћем родитеља у дечјем спорту. Његов закључак: мали спортисти напредују уз родитељску подршку, али само до одређене тачке. Овај преглед наводи доказе да тренери понекад избегавају да раде са децом чији родитељи имају исувише активну улогу, а спомиње и истраживање у којем је 13% малих тенисера навело да су их родитељи ударили након мечева. Једно истраживање које је навео др Голд каже да би родитељи требало да уложе и у своје сопствено бављење спортом: вероватноћа да ће се адолесценти бавити организованим спортом је двапут већа ако су њихови родитељи физички активни.

А шта је са родитељима шампиона? Према студији др Голда, која још није објављена, десеторо олимпијских шампиона из САД је рекло да су њихови родитељи вршили „мало спољног притиска да успеју“ док су истовремено изражавали своју веру у способности свог детета и наглашавали „ако већ нешто радиш, ради то како треба“.

Дара Торес, освајачица 12 олимпијских медаља у пливању, сматрала је да би њена каријера могла да заплаши тренере код којих њена ћерка тренира пливање. Стога се госпођа Торес зарекла да ће ћутати током тренинга своје 8-годишње ћерке. Али, када је госпођа Торес недавно видела неколико пливача из ћеркиног клуба како се муче да изведу једну вежбу без пераја, рекла је тренерима да чак и врхунски пливачи стављају пераја за ту вежбу. „Сада користе пераја“, каже госпођа Торес.

 

Извор:

The Wall Street Journal Online

2 мишљења на „Проблем за родитеље малих спортиста: претерана потрошња“

  1. Мислим да би било занимљиво да се истражи и објави у коликој мери улагања родитеља у нашем окружењу стварају притисак на децу-спортисте. У сваком случају, похвала што сте покренули још једну актуелну и веома осетљиву тему.

  2. Da li je istina ovo što piše da je 13% dece koja se bave tenisom reklo da su ih roditelji tukli ako izgube meč? I to u Americi, gde se navodno svi boje one njihove socijalne službe koja oduzima decu samo tako? Ne mogu da verujem!!!!

    Ovi sa ovim malim karatistom ili šta je već mi deluju normalni, ako si dao sve od sebe i potrudio se, to je to. Svakome se desi da ima loš dan. OK, i ja ću da poludim ako dete iz nekog razloga neće da se potrudi, ali ga neću tući zbog toga, razgovaraću sa njim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *