Редак пример спортског духа помогао да се ублажи жалост

Тренер ни за тренутак није разматрао неку другу опцију.

Није било битно што је кошаркашки тим средње школе ДеКалб из Илиноја, његов тим, путовао аутобусом два и по сата да би стигао до Милвокија, и што је почетак утакмице каснио још сат времена. Није било битно што је резултат био тесан, и што им је ово била шанса да победе тим из великог града.

1-Drzanje za ruke_1

 

 

 

 

 

Дејв Ролман је имао нешто друго на уму када је тражио добровољца да изведе два слободна бацања која су његовом тиму додељена након техничке грешке у другој четвртини. Капитен екипе се јавио, и кренуо ка линији за слободна бацања, као и много пута до тада.

Само што је овог пута било другачије.

„Јасно ти је да ћеш их промашити, зар не?“, рекао је Ролман.

Дариус МекНил је климнуо главом. Схватио је шта треба да учини.

Била је субота увече, и екипа из Илиноја је играла у гостима против екипе Милвоки Медисон.  То је био трећи сусрет ове две школе, које су развиле пријатељски ривалитет.

Али, утакмица се замало није ни одиграла.

Френклин

Неколико сати раније, мајка Џонтела Френклина, капитена екипе Милвоки Медисон, умрла је у градској болници, изгубивши битку са раком.  Имала је само 39 година.

Арон Вомак, тренер Милвокија, хтео је да откаже утакмицу, али му је Френклин рекао да би желео да екипа игра. И заиста су играли, иако је утакмица каснила и иако се за екипу из Милвокија „скинуло“ само осам играча.

Почетком друге четвртине Вомак је крајичком ока приметио некога. Био је то Френклин, који је директно из болнице дошао да подржи своје другове.

Будући да је његова екипа имала лопту, Вомак је затражио тајм-аут. Његови играчи су пришли и загрлили свог ожалошћеног клупског друга.

„Наставили смо са утакмицом и питао сам га да ли би желео да седи са нама на клупи“, рекао је Вомак. „Не“, одговорио је Френклин. „Желим да играм.“

Али, постојао је само један проблем. Пошто није био пријављен за утакмицу, његов улазак у игру би био кажњен техничком грешком, која би екипи из ДеКалба донела два слободна бацања.

Иако је утакмица била тесна, Вомаку није сметало да жртвује два поена. Важније му је било да помогне свом капитену да ублажи свој бол тако што ће играти.

На другој клупи, Ролман није хтео да прихвати слободна бацања. Рекао је судијама да забораве на техничку грешку и да једноставно пусте Френклина да игра.

„Чуо сам их како се препиру са судијама пет до седам минута, говорећи да не желе да изведу слободна бацања“, рекао је Вомак.  „Судије су рекле да су таква правила, и да морају да их изведу“.

Тада је Ролман тражио добровољца, и МекНил се јавио.

Отишао је сам на линију за слободна бацања, тапнуо лопту неколико пута и погледао ка обручу.

Његово прво бацање је прешло неких пола метра, и лопта је одскакутала према аут-линији испод коша. Код другог бацања лопта једва да је и изашла из његове руке.

Играчи Милвокија су одмах схватили шта се дешава.

1-Decje ruke zajedno 2

Устали су, окренули се ка клупи ДеКалба и аплаузом поздравили овај спортски гест.  Ускоро су исто учинили и сви на трибинама.

„Урадио сам то за момка који је остао без мајке“, рекао је МекНил.

 

 

 

 

 


За 20 година се вероватно неће сећати резултата, али ће се сигурно сећати онога што се те вечери догодило у тој сали.


 

Френклин је постигао 10 поена, а Милвоки је победио резултатом 62 : 47.

„Емоције су биле прилично јаке, али много ми је помогло то што сам играо“, рекао је Френклин.

 

Френклин ускоро завршава средњу школу и планира да се на колеџу бави америчким фудбалом.  Преостало му је још свега неколико утакмица за своју екипу, која ове сезоне има скор од 6 победа и 11 пораза. То можда и није баш најсјајнији резултат, али су показали заједништво током тешких тренутака.

„Имамо негативан скор, али имамо и неке животне лекције, и то добре“, рекао је Вомак.

Ниједна од њих није тако добра као она када су тим и играч одлучили да постоје важније ствари од победе и од добре статистике.

Да, ДеКалб се вратио кући поражен. Али је то било гостовање које никада неће заборавити.

„То је нешто чега ће се наша деца сећати док су жива“, рекао је Ролман. „За 20 година се вероватно неће сећати резултата, али ће се сигурно сећати онога што се те вечери догодило у тој сали.“

Извор: http://highschool.rivals.com/content.asp?CID=914609

 

Поделите са осталима своје примере фер-плеја малих играча у теми на нашем форуму: http://maliigraci.rs/?topic=fer-plej-potezi-nasih-malih-igraca

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *