Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera

Зашто се моја деца не баве организованим спортом

Када је почела да скаче од среће зато што је за викенд била најављена киша (јер ће можда фудбалске утакмице бити отказане), Маргарет Раферти је схватила да је време да поново размисли о посвећености њене породице бављењу спортом.

 

Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera
ОПЕРИ МЕ!!!

Зашто се моја деца не баве организованим спортом

 

Маргарет Раферти

Уредник

 

Маргарет је писац, уредник и мајка троје деце. Њен породични мото је „Место за све, и све свуда унаоколо“, а њена амбиција је да једног дана открије извор чудног мириса у соби њених дечака.

 

 

 

Признајем. Ја сам тај родитељ. Онај који не проводи викенд стојећи поред мокрог фудбалског терена. Онај који не гледа нетбал утакмицу своје ћерке, стежући капућино у картонској шољи (нетбал је игра слична кошарци, у којој иза „кошева“ нема табле, прим. прев.). Не присуствујем дружењима које клуб организује, не стојим за роштиљем окрећући кобасице, нити љуштим поморанџе у 7 сати ујутру. Не возим своју децу на удаљене фудбалске терене, не помажем им да пронађу своје костобране/шортс/копачке, или који год већ део опреме су тренутно негде затурили. Не, ја то не радим. Суботом и недељом ујутру ја сам овде, код куће, понекад у кревету, понекад крећем на трчање, или можда стављам нову туру веша у машину за веш.

 

Видите, пре две године сам донела радикалну одлуку да прекинем бављење своје деце организованим спортом, и искрено могу да кажем да никада нисам била срећнија.

 

Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera

Некад сам била права „soccer mоm“ (термин који се често користи за жене које добар део свог времена проводе возећи своју децу на разне спортске активности, прим. прев.). Водила сам тимове. Ишла сам на курсеве и тренирала сам тимове. Волонтирала сам за рад у кантини и ишла на клупске састанке. Присуствовала сам сваком тренингу, пртљажник ми је био пун фудбалских лопти, а корпа за веш пуна блатњавих чарапа.

 

Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera

 

Шта ме је навело да одустанем? Једноставно, крајње себично, пожелела сам да радим друге ствари у своје слободно време. Комбинујући посао и троје деце која тренирају фудбал, чинило ми се да сваки слободан тренутак проводим ван куће. Викенди су ми се састојали од вожње са једне на другу утакмицу, а током радних дана ретко да је постојало неко вече када неко од деце није имао тренинг.

 

 

Али, шта је са физичком активношћу?

 

Да, знам да се број гојазне деце у нашем друштву повећава. Знам да је напредак дигиталне технологије довео до тога да је све теже натерати децу да изађу напоље и одвоје се од компјутера, и да организовано бављење спортом може да буде лек за то. Али такође знам и да деци треба одмор од пренатрпаног распореда. Да без иједног слободног момента да једноставно „изблеје“, постоји ризик да постану растресени, уморни и раздражљиви. Зашто онда нисмо одустали од часова цртања, школе пливања или школе глуме, питате се? Зато што је чињеница да је фудбал био највећи потрошач нашег породичног времена, јер је свако дете на њега трошило најмање три сата недељно.

 

Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera

 

Да се вратимо на тему деце и физичке активности: ко каже да је организовани спорт једини начин да деца буду физички активна? Сигурна сам да је са физичког аспекта скакање на трамполини у дворишту или породична вожња бицикла подједнако добра за децу као и време проведено на фудбалском терену.

 

 

Било је и добрих страна

 

Не кажем да сам мрзела сваки тренутак времена у којем сам била soccer mоm. Често је било веома пријатно седети на сунцу и гледати децу како играју. Упознала сам неке заиста дивне људе, и уживала у осећању да нечим доприносим својој заједници. Такође сам била срећна што су моја деца могла да искусе осећај припадности тиму.

 

Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera

 

Међутим, на крају, цена је била превисока. Да сам имала само једно дете које водим на спорт, можда бисмо још увек били тамо сваког викенда, али није испало тако. На крају, једноставно нисам желела да се одрекнем 10 сати свог драгоценог слободног времена недељно зарад тога да ми се деца баве спортом.

 

Fudbal, dečji sport, mama malog fudbalera

 

Тако су сада наши викенди много опуштенији. Успевам да оперем веш. Успевам да очистим кућу. Имам времена за бављење физичком активношћу са супругом и децом. Чешће путујемо негде заједно, имамо више породичних излазака и, све у свему, понедељак дочекујемо много опуштенији него пре. И док се понекад заиста осећам помало кривом због нашег правила да нема спорта, ипак верујем да смо донели исправну одлуку за нашу породицу.

 

 

Извор:

www.kidspot.com.au

 

 

2 мишљења на „Зашто се моја деца не баве организованим спортом“

  1. Stvar licnog izbora prioriteta.
    Iz ugla nekog ko na sport svoje dece trosi sate i sate nedeljno, placa clanarine, opremu, kotizacije, putovanja…. a onda mu dete u pubertetu saopsti da zeli gitaru, nesto deseto ili se povredi, takav izbor je mozda pametniji.
    Opet, iz ugla nekog kome je dete otislo jednom od milion mogucih stranputica, to je smesno mala cena i rizik.

    Ipak, za razumevanje ovakvog izbora treba pogledati u kakvom drustvu zivi autor ovog teksta sa svojom decom. Zivi u uredjenom drustvu koje omogucava mnogo sansi za uspeh i licno ostvarenje. Takodje, omogucava pristojan zivot gde odlazak sa porodicom na vikend ne predstavlja nikakav finansijski izazov i gde se petkom radi skraceno a vikendom nikada.
    Za razliku od nase dece kojima je sport jedna od retkih prilika da uspeju dok ih na sve strane ceka dzungla, tamo deca rastu, skoluju se i razvijaju daleko bezbriznije u svakom pogledu.

  2. Веома занимљиво гледиште, из угла мајке, која је одлучила да се њена деца више не баве екипним спортом јер јој то одузима одвише времена, енергије итд. Све ја то разумем, и не бих желела да звучим као да некога осуђујем, али морам да се запитам: а где је ту отац? Да ли раде само очеви или су и мајке запослене? Шта је са поделом кућних послова? Да ли деца имају неке обавезе, које могу самостално да извршавају?
    Знам многе (запослене) мајке и очеве чија деца се (активно) баве спортом и одлично се организују око школских, кућних и спортских обавеза, што не значи да и они нису понекад уморни или да не желе мало више времена да посвете себи, али су јасно поставили приоритет: добробит своје деце! Посебно ме је ‘импресионирала’ реченица: „На крају, једноставно нисам желела да се одрекнем 10 сати свог драгоценог слободног времена недељно зарад тога да ми се деца баве спортом“, али то већ не желим да коментаришем…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *