Bila sam jedna od onih mama koje svi mrzite, roditelji sportista, podrška roditelja deci sportistima

Била сам једна од „оних“ мама које сви мрзите

Написала Џес Кaру

 

Данас сам носталгична, јер је у мојим фејсбук новостима искочила слика од пре три године, на којој мој најстарији син трчи са својим јуниорским тимом. Али то осећање носталгије брзо се претвара у тугу. Загледала сам се у то младо лице и помислила: „Човече, како сам забрљала“. Видите, пошли смо на то путовање заједно откад је почео да трчи; прво смо схватили да је добар, а затим се то претворило у помисао „Он је добар, као рођен за трчање, али зашто није још бољи? Зашто није бољи такмичар?” А затим је регресирало у: „Излуђује ме што није бољи, јер је добар, а нису сви клинци добри. Шта није у реду са њим? Има све, због чега не би покушао да победи?”

Била сам један од оних родитеља. Оних које мрзите. Још увек разбијам главу тиме где сам тада била ментално и духовно. Мрзим себе из те фазе. Ја нисам зла мама. Ја сам емпатична мама и особа. Често и превише емпатична. Волим своје дечаке страховито. Мазим их, грлим их, смејем се са њима, угађам им. Па ипак, постала сам зла мама на такмичењима, али најчешће после њих. Имам извесну перспективу, било да то нешто значи или не… Одрасла сам осећајући да морам да се борим, да се непрекидно борим за нешто и да морам да освојим то што желим. Моји синови, они не одрастају на тај начин. Они су дечаци који се труде највише што могу и једноставно воле да трче… највероватније више од ичега на овом свету. А мој најстарији син, он не осећа потребу да се бори и да побеђује све време. Не могу ни да избројим колико пута сам га раздирала и терала да брани свој избор током његове друге сезоне крос-кантрија. Дечак је имао 10 година! То ме сада убија. Срамота. Срамота. Срамота. Ова непрекидна унутрашња потреба да се борим и борим и борим и побеђујем као дете, не желим то за моју децу.

 

Детаљније Била сам једна од „оних“ мама које сви мрзите

 

Било је то крајем друге сезоне мог најстаријег сина, када сам апсолутно почела да покушавам да будем боља. Јер што се мене тиче, ја сам била најгора. Ступала сам у контакт са родитељима, тренерима, људима које сам поштовала, и морала сам да изаберем да им верујем.  И истину говорећи, изазивала сам сажељење. Почела сам много да се претварам током трка и после њих… задржавајући фрустрацију и разочарање колико сам год могла. Нисам могла у потпуности да контролишем своју фрустрацију и разочарање – избијали су на сасвим непланиране начине. Показивали су се у мојим изразима лица и у говору мог тела, у подрхтавању гласа и у мом ћутању. На многим сликама баш то могу да видим код себе. Али покушавала сам, признајем то себи.

 

 

Тренери и родитељи су све време говорили: „Буди стрпљива, и догодиће се. Само буди стрпљива и не говори ништа негативно.“ Упоређивала сам ово, да бих научила како да читам. Сећате се великих речи, са три или више слогова? Сетите се како сте желели да поцепате „Добро дрво“ и да га лупите о зид кад сте дошли до првог великог одељка? Али, тада само настављамо, изнова и изнова. Тако функционише учење.

 

Bila sam jedna od onih mama koje svi mrzite, roditelji sportista, podrška roditelja deci sportistima
Џес Кару са својим сином

 

Тек последње сезоне (узгред, мој најстарији син почео је трчи са 8 година, а последње сезоне је напунио 13), коначно сам се ослободила свога ега кад је реч о његовом трчању. Оно је постало ЊЕГОВО ТРЧАЊЕ. Када је трчао добро, била сам суперпоносна. Када није трчао добро, била сам суперпоносна и… такође… разоружавајуће присебна. Лудо, зар не?! И погодите шта се догодило: последња сезона је била прва сезона у којој се мој најстарији син сам попео на постоље. Шести у VYC крос-кантри финалу! Била је то прва сезона у којој је веровао у себе, када је веровао да зна шта ради. Била је то прва сезона у којој је његово самопоуздање почело да расте. Значајно време. Независност је невероватна.

Последња сезона је била добра сезона и ја сам углавном била мама каква сам желела да будем. Какво олакшање. Нема беса, нема фрустрације, нема збуњености… само сам гледала своју децу како трче.  Срце је заиграло. Лептирићи. Осећала сам нерасположење мојих дечака када су их имали, али нисам осећала сопствене лептириће. И трчала сам довољно брзо, готово сваки пут, да будем тамо док моји момци протрчавају. Јер је било забавно бити тамо. Забавно!

 

Bila sam jedna od onih mama koje svi mrzite, roditelji sportista, podrška roditelja deci sportistima

 

Ова петогодишња транзиција је била болна, а знам да још увек траје. Не престајем да се посвећујем циљу да будем добар родитељ спортисте, јер још увек постоји средња школа и постоји гимназија. Моја деца ће осетити много победа и много пораза током своје младости. Морала сам да посматрам себе пет година сваког петка и суботе пре такмичења и да се припремам да будем боља, да радим боље — а половина тог периода завршавала се разочарањем у себе, на крају дана. Зато, није дозвољено одустајање.

 

 

У свему овоме, важно је споменути да имам и млађег сина који трчи… и он је прилично добар. Најмлађи једва да ме зна као разочарану, нестрпљиву, фрустрирану маму атлетичара. Немамо ту негативну динамику — ни делић ње. Међутим, он је први који ће похвалити и превентивно бранити свог старијег брата. То је ту. У његовим ћелијама. Он зна. Он је све то чуо. Мој најстарији син се често шали: „Мама, ја сам твој Вијетнам а мој брат је твој окупатор,“ након што је гледао клип пре годину и више дана у којем се стенд-ап комичар Хасан Минхај шали да је он као најстарији „отишао у рат“ за своју сестру… да су његови родитељи били његов Вијетнам. Он се томе смеје сада, али прве године трчања су неповратне — шалу на страну, обоје знамо да их не могу вратити назад. Све што могу да урадим је да наставим да настављам, у доброј намери. То не значи да нећу правити грешке. Очекујем да ћу их правити. Такође очекујем, међутим, да ћу са сваком новом сезоном узвраћати мојим дечацима са више саосећања и промишљености: више храбрости.

 

Bila sam jedna od onih mama koje svi mrzite, roditelji sportista, podrška roditelja deci sportistima
Џес Кару са својим сином

 

Готово сви клинци са те слике са фејсбука још увек трче, многи у гимназији (што је невероватно, јер већина одустане до 13. године). Како задржавамо клинце у трчању? Зато што по мом мишљењу, то је најбољи спорт који ова планета има да понуди. Било када у животу, ко год да смо, или одакле год долазимо или где идемо… можемо да трчимо. Нису нам потребне чак ни патике. То је слобода.

 

Ево 11 лекција које сам научила на тежи начин, које ће надам се помоћи другим родитељима да њихова деца наставе да трче или играју:

  1. Посматрајте своју децу. Ваша деце желе вашу безусловну љубав. Да ли их заиста видите? Видите ли смиреност, понос, самопоуздање, уживање и отпорност, разочарање у себе које пролази чим добију омиљену посластицу? Ако не видите: размислите о себи и саберите се, јер бисте могли трајно да наштетите својој деци. Без шале. Ако су ваша деца још увек клинци, није прекасно!
  2. Реците тренерима и другим родитељима да вас тестирају. Једном је једна од тренера мог најстаријег сина рекла да сам била толико саркастична са њим  после трке да је желела да ме удари у раме. Била је у праву. Била сам мама, „отровни“ критизер. Касније сам јој рекла да је у праву. Било је болно, јер сам желела да преварим саму себе да нисам била нељубазна, да сам се само шалила, али посрамљујућа истина је да сам била  кретен. Извинила сам се свом сину.
  3. Реците „извини“. Будите понизни. Реците својој деци да сте погрешили. Дубоко у себи, знате када грешите.
  4. Ако не трчите, покушајте да трчите, јер то је тешко. Можда никада нећете рећи свом детету да појача напор, да иде брже, да сте истрчали барем један његов тренинг или трку.
  5. Загрлите своје дете, или му „дајте пет“, нека на вама види онај израз „Волим те“. Будите ту за њих на свакој трци којој можете да присуствујете. Без обзира на учинак, будите ту. Трчање је путовање. Нико не побеђује или губи заувек. Увек постоји неко бржи и увек постоји неко спорији.
  6. Читајте, читајте, читајте приче, чланке, књиге из перспективе тркача, и примите њихове речи к срцу. Немојте лишавати своју децу детињства, јер спорт постаје све више такмичарски настројен и све мање забаван, у последњих десет година.
  7. Дозволите свом детету да паузира једну сезону, ако је то оно што жели. Испробајте више спортова. Није крај света ако та замишљена будућност коју сте створили за своје дете, укључи неки други спорт. Запитајте себе ово… да ли желите срећно дете?
  8. А сада о нечему истински озбиљном – самоубистава је све више код младих. Обарају се рекорди. Осећају да су под притиском у школи, у спорту и на друштвеним медијима. Многи су престали да воле оно што су некада волели јер су толико заокупљени тиме да буду најбољи и да не представљају разочарање. Живимо у свету такмичења, али живот наше деце је важнији од свега осталог. Све остало је споредно. Постоји безброј избора, а успех је могуће наћи на много, много начина. Нагласите ово.
  9. Моји дечаци су натпросечно успешни. То ме плаши. Како да знам да су у реду, а не да се само претварају? Бринем због тога, али све што могу да урадим је да обратим пажњу и да понудим речи подршке, као што су „Остави срце на терену и резултат је тај који буде. Суочићеш се са тим, и ми ћемо се суочити са тим.“ Дођавола, отрчати трку је довољно добро.
  10. Да ли сте икада лишавали своје дете љубави пре или после тренинга и трка. Загрлите их, пољубите их у теме, или у образе, баш као кад су били бебе. Јер они су ваше бебе заувек.
  11. Учините ствари забавним, забавним, забавним! Пођите у авантуре са својом децом, у оквиру спорта који воле. Трчимо по планинској стази и по плажи и кампујемо и трчимо и играмо у Мамоту са другим породицама сваког лета, недељу дана.

 

Љубав је како задржавамо своју децу у трчању. Звучи превише сентиментално, али не шалим се. Трчање је слобода, а клинци воле слободу.

 

Bila sam jedna od onih mama koje svi mrzite, roditelji sportista, podrška roditelja deci sportistima

 

 

Препоручено штиво за родитеље:

  1. https://www.milesplit.com/series/1527
  2. What Made Maddy Run: The Secret Struggles And Tragic Death Of An All-American Teenager, by Kate Fagan

[Линк испод је интервју са Кејт Феган.)

https://www.npr.org/2017/08/02/540974927/trying-to-understand-what-made-maddy-run

  1. Born To Run: A Hidden Tribe, Super Athletes, And The Greatest Race The World Has Never Seen, by Christopher McDougall
  2. What I Talk About When I Talk About Running: A Memoir, by Haruki Murakami

 

Џес Кару је васпитач и мама која трчи ради забаве и воли да посматра своју децу како трче.

Она и њен муж Пат подижу два сина у Јужној Калифорнији.

 

Извор:

ilovetowatchyouplay.com

I Was One Of ‘Those’ Moms You All Hate

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *