Teniska oseka 2017, Čarobnjak iz Oza

2017: Тениска осека

(прича о солидарности)

 

Година 2017. по мом мишљењу није била добра година за српски тенис (овај текст односи се на млађе категорије играча). Није била ни претходна. Рећи ћете да је најлакше тврдити тако нешто, и бићете у праву! Написаћу и шта је кључ за побољшање ситуације, наравно по мом мишљењу.

 

Када неко критикује, сматрам да је основни ред да пође од себе. Морам признати да сам ја лично (а нажалост углавном се на томе заснива функционисање Малих играча) посебно у другој половини године изгубио добар део ентузијазма. Узрок је углавном замор, о којем сам већ писао у јулу 2017, али и превише давања, а премало примања (не мислим само на финансијски аспект; мада ни он није занемарљив). Узрок је губитак неких илузија, можда неке погрешне процене у вези са одређеним пројектима. Да није свега тога, видели бисте на Малим играчима више позитивних иницијатива, радионица, причаоница, акција… Можда су и све ово о чему ћу сада писати моје погрешне процене… Искрено се надам да јесу 🙁

Али један од кључних узрока губитка елана је општа атмосфера у српском тенису (у читавом тексту говорим о млађим категоријама, до 16 година). А та атмосфера углавном је последица осеке, тениске осеке из наслова чланка. Наиме, у српском тенису 2007. и 2008. година биле су доба огромног успона и омасовљења дечјег тениса, као последица огромних успеха Новака, Ане, Јелене, Јанка, Виктора и Ненада. Претходних година дошло је до природног опадања, јер и наши репрезентативци не могу бесконачно дуго да постижу невероватне резултате (при чему посебно мислим на Новака). То се догодило и у Немачкој по одласку Бекера и Штефи Граф, у Америци по одласку Сампраса и Агасија, итд. И то је нормалан процес.

Овде је кључ – није нормалан начин на који се односимо према том природном процесу; и наравно, поставља се питање на који начин је искоришћена та тениска еуфорија.

 

Teniska oseka 2017, Čarobnjak iz Oza

 

Имам утисак да већина људи у тенису ту природну фазу опадања доживљава као неку природну непогоду, олују која је морала да дође, и која исто тако мора да прође. Тј. док не дође неки нови Новак, Јанко, Јелена… Сви они знају да играчи не настају ни из чега, него да је то дуготрајан процес. И да је та олуја прилика да из тениса оду они који су са том еуфоријом у њега залутали; што јесте тачно, али опет неће само по себи решити проблем. Главно питање је: шта ће бити кад олуја прође?

Ако је заиста доживљавамо као олују, после ње биће као и после сваке олује – пустош.

 

Када дува јак ветар, глупи се склањају и чекају да прође, а паметни постављају ветрењаче.

Кинеска пословица

 

Много српских клубова се убрзано претвара у групе тренера. Многи тренери који су се раније трудили да допринесу општој ствари (извините, али написаћу ово великим словима: ОПШТОЈ СТВАРИ), више то не раде, јер не виде сврху, њихове позитивне иницијативе све мање изазивају позитивне последице. Појмови као што су (знам да боде очи, али мораће поново велика слова) САРАДЊА, УДРУЖИВАЊЕ, СОЛИДАРНОСТ – све мање постоје. Пред „олујом“ већина се са својом корпом и лоптицама склања у своје склониште, у нади да ће их кад олуја прође, напољу сачекати „неки нови клинци“.

 

Teniska oseka 2017, Čarobnjak iz Oza

 

А Мали играчи су „по дифолту“ напољу, на брисаном простору. Од када постоје, подстичу здраве иницијативе, удруживање, сарадњу, солидарност. Повезују се са клубовима, удружењима, савезима, родитељима…

 

У читавом систему тениса који чине савез, тренери, клубови, родитељи и играчи, незадовољни су готово сви. Критике већине актера углавном су усмерене према Тениском савезу Србије, као основној тениској организацији у Србији, што је и разумљиво, јер је ТСС по дефиницији одговоран за развој тениса у Србији. Стицајем околности, иако сам обичан родитељ тенисера, имам увид у функционисање дечјег тениса у Србији, и свакако да има доста разлога за замерке Тениском савезу Србије, али морам признати да они нису једини одговорни за овакво стање. Први импулс природно је да дође из савеза – иницијатива за повезивањем, сарадњом, удруживањем у одређеним пројектима… Моје је мишљење да људи из ТСС-а треба да саслушају мишљење клубова, тренера и родитеља, јер без тих актера нема здраве атмосфере у овом сегменту спорта. Недостаје права комуникација на том плану, а мислим да је и савез ту на губитку, јер други природни учесници тениског живота у Србији (клубови, тренери и родитељи) и нису добро упознати са тим какве све напоре савез чини да унапреди статус тениса у Србији. Има заиста позитивних ствари које долазе из савеза, а које многима нису познате.

Имам утисак да Тениски савез Србије нема јасну стратегију да ли тенис у Србији треба да буде спорт елите или за што шири круг деце. И то је моја највећа замерка. И, ако је опредељење да тенис буде елитни спорт, и да у њему опстану само деца чији родитељи су имућни и спремни да троше много новца на њих, то је сасвим легитиман став; међутим, онда не треба бацати време, новац и енергију многих клубова и тренера на популаризацију тениса међу децом, на стварање што шире базе. Треба уложити новац и напоре тренера у неколико десетина деце чији родитељи могу доста да инвестирају у тениски развој своје деце, па ће се ваљда из те групе деце појавити нове српске тениске звезде. С обзиром да тениска еуфорија претходне деценије није на прави начин искоришћена за изградњу свеобухватне тениске инфраструктуре и система, можда није без основа став да само имућни могу да опстану у њему, до неке нове успешне ере, која ће можда поново једном ничим изазвана започети.

 

С обзиром да сам и сâм родитељ тенисера, знам колико су родитељи усамљени у својим напорима да помогну свом детету у тениском развоју, колико мало информација поседују; уосталом, управо због тога су и настали Мали играчи. И свестан сам да информације које објављујемо значе многим родитељима. Међутим, многе од горе изнесених ствари односе се и на родитеље, посебно кад је реч о солидарности. Многи родитељи воле да добију информације, али не и да их пруже другима, у нади да ће тиме њихова деца задржати предност пред другом децом. Да ће, ако другима буде горе, њиховој деци бити боље. Можда сам наиван, али не делим то мишљење. Мислим да су се многи родитељи такође повукли у склониште пред „олујом“, чекајући да друге „ветар одува“, па ће међу преосталом децом њихово дете бити успешније. А онда, чим прекораче границу, дочекује их сурова реалност. Дете ће напредовати када игра са добром децом, а не када га чувате од пораза. Није то ништа компликовано.

 

У читавој оваквој ситуацији Мали играчи се много читају, повећање у односу на 2016. годину је преко 20%. То ме мало и чуди, с обзиром да је све мање деце у тенису, да не објављујемо информације четвртком, и да је од 19. октобра 2017. Фејсбук практично све српске странице „ставио у карантин“ (преместио из News Feed-a у Explorer Feed), у оквиру експеримента у Србији и у још 5 углавном афричких држава, експеримента који и даље траје само у тих 6 светских држава, а докле ће, не зна се. У News Feed можете само ако платите. Све то је драстично умањило долазак на српске сајтове са фејсбука, па је исти случај и са нашом страницом. Ипак, посета расте. У децембру 2017. остварили смо апсолутни рекорд по броју прегледа и посетилаца, који би био остварен чак и без наградног избора „Милаш мали играч 2017“, а у којем сте такође у рекордном броју учествовали.

А није то једина добра ствар у 2017. години. Било је позитивних примера, лепих иницијатива, и трудили смо се да што више пишемо о њима, да не „мрачимо“. На нашим страницама углавном су задовољна дечја лица, и ове године хиљаде таквих фотографија смо објавили. Међутим, чак и ако не желимо то да видимо, околности и трендови су доста лоши, и у томе жмурење неће много помоћи.

 

Поменуо сам на почетку текста да имам предлог шта је кључ за излаз из ове ситуације, ред је да кажем. То су СОЛИДАРНОСТ, САРАДЊА, УДРУЖИВАЊЕ (опет велика слова). А то се односи на родитеље, савезе, клубове, тренере. И на Мале играче.

 

Можда је ово наивно размишљање попут радње „Чаробњака из Оза“, али погледајте има ли око вас неког Лименка којег треба „подмазати“, да ли неком Лаву треба ваше охрабрење и да ли је неком Страшилу можда потребан ваш паметан савет.

 

Teniska oseka 2017, Čarobnjak iz Oza

 

Не заборавите да су само ЗАЈЕДНО Дороти, Лименко, Лав и Страшило успели да стигну до Чаробњака из Оза и да победе своју „олују“, Злу Вештицу Запада. А знамо да Зле Вештице Запада, као ни „олује“, не постоје 🙂

 

Teniska oseka 2017, Čarobnjak iz Oza

 

Ненад Букарица

уредник сајта

 

На Бадњи дан 2018.

 

5 thoughts on “2017: Тениска осека”

  1. Poštovani uredniče Bukarica, Vi ste par excellence teniski radnik, entuzijasta, redak posvećenik aktivnostima mladih tenisera, čovek koji važan posao radi sa strašću i ljubavlju, iskrenom zainteresovanošću, odgovornošću i vizijom. Bez Vas bi svet mladih tenisera bio neinspirativan, siromašan, nepotpun i tek onda bi zavladao potpuni mrak u kome bi bauljali pojedinci, tražeći tračak i onako utihnulog svetla. U duhu autorskog teksta koji potpisujete, bez Vašeg angažmana na ovom sajtu, deca i roditelji bi bili osuđeni na večitu oseku, bez nade da će plima ikada ponovo doći. Malo je prilika da Vam se odužimo priznanjem za sve što činite, ali je sigurno puno mogućnosti da se Vaš rad valorizuje. Predlog o simboličnoj članarini kao meri poštovanja Vašeg znanja i rada je primeren i treba ga sačiniti do kraja. Trenutno, jedino Vi dajete deci i roditeljima bezrezervnu i neselektivnu podršku za uložen trud u kvalitetan trenažni proces i dobre rezultate. Opservacija stanja u tenisu mlađih kategorija je tačna, kao i tvrdnja da je solidarnost lekovita. Dok se društvene prilike zaoštravaju i raste kompeticija između bogatih i siromašnih, trgovaca i plemenitih posvećenika, uvežbanih i talentovanih, primitivnih i vaspitanih, NKV i obrazovanih, onih koji znaju sve o svemu i svesnih da treba još učiti jer se tako malo zna, da li ćemo zajedno čekati da sat otkuca poslednji čas, iliti ko će izdržati duže? Dok naša deca rastu, vreme će pojesti skakavci. To ćemo dozvoliti?

    1. Хвала пуно свима на подршци, а надам се да ће људи читати и мој чланак и ваше коментаре (мало „в“ је јер мислим на више коментара), и размислити о изнесеним ставовима. Хвала и на предлогу за симболичну чланарину; родитељи су у тенису заиста изложени великим трошковима и ја бих колико је могуће да их не излажу и Мали играчи трошку, тако да се надам да ћемо моћи да функционишемо уз помоћ других извора прихода. Родитељи би били последња инстанца којој бих се обратио у том погледу; иначе су прва, као што знате; пардон, друга, после деце 🙂

  2. Najveci problem usportu, a tako i u zivotu i u najopstijim stvarima je sto ljudi imaju previse ponosa da krenu od spostvenih gresaka! Ako kao sto kaze urednik imamo savez, klubove, akademije,trenere, roditelje, decu i svako od njih prebacuje krivicu na onog pored gde ide ovaj voz ? Ako savez kaze da ne vidi zainteresovanost klubova, ako klub kaze da ne vidi zainteresovanost trenera, ako trener ne vidi zainteresovanost dece ko je tu kriv ? Moje misljenje je da je tu kriv roditelj ! Necu da gledam na tenis kao jedinku, jer tenis je sport kao i svaki drugi individualni sport. Roditelji namecu svojoj deci sve! Ja sam trenirao kosarku, jer su mene moji roditelji naucili da volim kosarku i ako sam talentovaniji za druge sportove. Da li je to njihova greska ? Jeste njihova je greska, ali da li je greska ? Mogli su da mi nametnu mnogo losije stvari i zbog toga ja nisam nesrecan sto nisam uspeo u sportu vec jak ozadovoljan sto sam iz njega izasao kao covek.
    Dete ce zavoleti onaj sport koji odgovara njegovim fizickim sposobnostima i to treba prepoznati i iskoristiti. Ako dete ima neverovatnu brzinu od malena, a vi ga terate da ide da pliva 5 kilometara dnevno, dete postaje nesrecno i dete se unistava. Oci da predocim ljudima, sta znaci genetika. Genetika je sve u sportu i Gael Monfils nikad nece pobediti Novaka u 5 setova, jer jednostavno on nema takvu genetiku, ali da li treba da odustane ? Krenimo od tih stvari. Nemoj te da ulazite u sport kao najveci doktori i najveci naucnici i znalci, pusti te ljude koji su obuceni da brinu o tim stvarima. Naravno ja ne kazem da treba ograniciti tede od 7 godina i reci mu stavri stoje tako i tako, vec treba kao sto govorim gledati sve kroz igru, jer kroz igru je nastao veliki broj igraca. Igra je ta koja daje igracu motiv za napredovanje, pa onda mozemo da pricamo o situaciji da dete koje je na prvi pogled netalentovano ostvaruje super rezultate. Tu igru roditeljem treba da priusti, a ne pritisak i moranje za pobedama. Dete ce u jednom trenutku osetiti da li ono zeli da se odrekne svega zarad treniranja i ostvarivanju ciljeva il ice reci okej ja volim tenis, ali mi on nije prioritet.
    Ako sad zamislimo da roditelj usmeri dete ka sportu koji je malo blizi njegovim fizickim karakteristikama i onda izbacimo one roditelje koji nazalost ne mogu da priuste da plate tenis da li se povecava broj talenata u tenisu ? Ja mislim da da! Ajde da krenu svi roditelji od sebe. Ajde da svi roditelji sednu i popricaju i kazu okej mi ovo mozemo ili ne mozemo! Ako roditelj dodje sa jasnom idejom u klub, trener u tom klubu ce dobiti motiv za rad, a samim tim i klub dobija nesto znacajno sto ce moci da predoci savezu ! Lanac ihrane je sve ovo, a mi treneri, roditelji i deca smo na najnizim polozajima, ali sve krece od nas ! Molio bih sve roditelje da nauce decu da je sport osmisljen za igru ! Tenis nije sport koji postoji da bi Ana, Jelena, Mirko i Pera bili Novak, vec da se kroz taj sport edukuju razvijaju i postaju ljudine! Tenis kao sport nije osmisljen da roditelji zarade novac preko svoje dece, vec da novac koji poseduju iskoriste u najbolje svrhe, a to je sreca deteta. Mali je procenat roditelja koji kroz tenis mogu svom detetu da ostavre san, a taj procenat se smanjuje losim postupcima roditelja. Nemoj te procente koji su jako mali umanjivati sopstvenim glupostima! Klasican primer – Gael Monfils je osvojio turnir u DOHI kroz igru i opkladu sa trenerom da ako se turnir osvaji Gael smislja kaznu za trenera. Ne bezite od igre, jer ako nije interesantno niko nece opstati !

  3. Hvala na iskrenosti urednice.Mislio sam da sam jedini koji tako misli i vec sam mislio da ludim jer kad god bi pricao o udruzivanju cudno bi me gledali.Pozdrav sportu i sportskim dusama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *