Lav Lukić

Лав Лукић: „Како сам заволео тенис“

Уз повике „Ђоковић“ – упорно сам млатио пластичном флашом све редом по кући, а по потреби сам намештао и шорц као Надал. Уз смех, присутне је често болела глава од буке, било је и зебње да нешто не слупам.

 

На опаске да добро говорим и разумем енглески језик и данас одговарам како сам са три године почео да га учим у школи страних језика, у склопу припрема за Вимблдон. Био сам њен најмлађи полазник од оснивања и веома срећан, јер су озбиљно схватили мој разлог и потребу за образовањем. Данас мислим да су моји родитељи приметили мој таленат за језике и уписали ме у школицу, а са тенисом су желели да ме усреће, испуњавајући моје жеље као и небројено пута пре и после тога.

Зато су у Кошутњаку потражили клуб који би ме примио у школицу тениса. Ту на углу улица Благоја Паровића и Кнеза Вишеслава обигравали су око терена и зграда уз терен тражећи тренере. Нашли су једног господина, баш тренера у клубу, који је шпановао рекет. Врло јасно дао им је до знања да су мало више пожурили и да је тенис једна озбиљна ствар, нарочито када је у питању рад са децом. Погрешне одлуке у вези рада и самог тренинга остављају трајне последице на здравље, и нека деца су заувек изгубљена за сав спорт, а нарочито за тенис.

 

Прошло је скоро годину дана, лето се упорно опирало смени и пржило је кроз крошњу малену групу на терену број 2 ТК „Privilege“. Преплануо од свакодневног јарког сунца, тренер је клекао на колена, наше очи су биле у чуду, узбуђени и срећни, гледали смо у осмех велик као банана, развучен преко целог лица. Пред нас, на шљаку, спустио се огроман човек, у истој линији, у равни гледали смо се очи у очи. Сад знам да није хтео да нас уплаши, већ да нас охрабри.

 

„Здраво другари, ја сам Никола“,  весело и мало тише рекао је.

 

„Хоћемо ли да играмо тенис?“, упитао је Ратку, Марка, Луку и мене. Климали смо главама, поскакивали од среће, смејали се, и почели да причамо. Мој први и једини тренер, Никола Машановић, отресао је колена од шљаке и започео тренинг. Увео нас је у тајни свет жуте лоптице. Тенис је чаробна игра. Научио нас да се међусобно поштујемо, дружимо, волимо, и држимо рекет.

 

Тренинг је постао прави циркус, са пуно топлих и јарких боја. Најлепше су биле оне розе које су учиниле да Ратка, са плавим очима и дугом позлаћеном косом, буде још лепша. Гурао сам се да будем у колони уз њу, и она је волела да сам ту и да скупа тренирамо. Са трим стазе тркачи су застајали, не да се одморе, већ да би гледали у нас. Саплитали смо се о рекете и сопствене ноге, ухваћени у велику мрежу пред нама. Тренирали смо заједно скоро две године. Тренирали смо чак и када смо понекад били болесни. А онда је свет почео да се меша у наш живот, и да га мења.

 

Lav Lukić
Наранџасти турнир на теренима ТК „Ђукић“ – пре пет година

 

Када је Ратка једног дана почела да тренира рукомет, обистинили су се моји страхови да је нећу више видети. После годину дана дошла је на тренинг са намером да ме види. Љубав према тенису брзо брише сузе, па сам тако лакше заборавио на Ратку. У нашој кући тенис је постао пречи од било ког спорта. Тата је некада играо велики фудбал, праве утакмице, и освајао турнире у малом фудбалу. Хвали се тиме и данас, и каже како никада није имао тако велики стомак, јер се озбиљно бавио атлетиком, трчао је на „Белом кросу“ у Кошутњаку неколико пута, и био једном међу 15 најбржих атлетичара старе Југославије. Мама је победила на једном шаховском турниру. И ја обожавам да играм шах када имам времена. Али тенис је ипак на првом месту!

 

У кући, сви поштујемо и навијамо за Новака Ђоковића, ал` под кожу нам се некако највише увукао Ненад Зимоњић! Волимо да гледамо како игра, побеђује, како храбри и соколи своје  саиграче, а нарочито другове из тениске репрезентације Србије. На терену је врло пристојан, одмерен, стамен, достојанствен. Мало ко зна да је он био један од најбољих тенисера на свету у млађим категоријама. Понекад из њега избија некаква притајена ватра. Прави је лав.

 

Ако је неко заслужан за успон и успех српског тениса онда је то Ненад Зимоњић – тако кажу мама и тата. Ја им верујем. Волим да га гледам како игра, и слушам његове коментаре.

 

Волео бих да једног дана на терену, у дублу, доносим победе Србији. Знам да је то страшно велики сан и лепа илузија, и знам да је то просто немогуће, и ако сам победио на једном наранџастом турниру на „Дрил“-у. Ако ништа друго, положићу за тениског судију и судићу једно финале на Вимблдону за 10 година, јер одлично говорим енглески и немачки језик.

 

Lav Lukić

 

Тренирам и даље. После тешког прелома и операције леве руке, мучи ме брзи раст. Имам једанаест и по година, висок сам 183 сантиметара, и даље растем. Не смем јаче да тренирам и још више сати недељно. Од обавеза немам баш ни пуно времена за тренинг, али бих радо тренирао и играо на турнирима сваки дан, када бих могао. Хвале мој сервис левицом и добру технику. Знам да сам мало спорији него што би требало, али сметају ми моје нагло израсле кости. После годину дана паузе почео сам да се опет такмичим. Почео сам и да побеђујем. Морам да признам да ми је тенис донео прве праве поразе у животу, и сузе због њих. Плакао сам бар два, три пута.

 

Тенис ми је баш помогао, када сам тек у петом разреду, добио своју прву четворку током школовања. То је посебна прича. Школа се орила, и тресла, од усхићења и радости другова из разреда и околних учионица. Теткице су са приземља, за пар секунди, истрчале на други спрат да виде шта се то збива. Ја сам се само у чуду насмејао. Суза није било, са знојем су остале на шљаци.

 

Тенис је моја прва љубав, и играћу га док сам жив. То знам.

 

Данас, када сам стекао име озбиљног песника и писца, јер имам преко стотину освојених књижевних награда, могу слободно да кажем да нема лепоте у злу и ништавилу. Да би нешто за мене било лепо мора да буде добро и да има смисао. Физичка допадљивост брзо нестаје из мог ока, а лепе, добре ствари надам се да препознајем и трудим се да их разумем. Такве ствари волим.

 

Волим тишину, јер у њој могу да се играм са мојим мислима. Волим ветар који ми додирује лице када ми иде у сусрет. Волим да будем свој јер само тако могу да будем слободан. Волим свој простор и волим када га сруги поштују. Волим поштену игру, fair-play, у којој нема добацивања, неравноправног односа и различитог „оружја“, а живот често није фер.

 

Због свега тога волим тенис и мислим како је спорт са највише лепоте. То није само игра. То је филозофија живота. То је лепота којој се дивим и пред којом застанем без обзира да ли играју непознати почетници, неки људи који су ми прилично антипатични, или неке велике звезде. Нема много места и ситуација на свету где је тишина заповест, где се кажњава непристојност, па макар била и у публици, где се зна где су ти границе које браниш. Борба је поштена, један на један. Опрема оружје, рекети једнаки, а муниција лоптица, једна иста. Како је теби, тако је и противнику. Правила су увек иста, размењујете и стране. Електроника, бар на великим такмичењима, искључује судијско намигивање и случајне грешке. Када трчим према лопти, већ у глави имам план, планирам њен лет, ветар ме голица по челу. Када играм тенис нестане цео спољни свет и постоји само тај мали, скоро савршени, у коме смо мој противник и ја.

 

Наравно, није свакоме тенис леп. Питали су ме неки људи шта је то занимљиво у пребацивању лоптице сто пута преко мреже, и онда сам схватио да лепоте има сигурно тачно онолико колико смо у стању да је видимо, осетимо, и разумемо. Надам се да ће је у мом животу бити довољно!

 

 

 

 

Лав Лукић, ученик VI-1 разреда ОШ „Никола Тесла“ Београд

члан ТК Privilеge, број такмичарске карте 13942

 

Lav Lukić, Marko Vukobratović
Марко Вукобратовић и Лав Лукић на турниру – ТК „Нец“ 30.04.2016.

 

Волим математику, физику, биологију, и српски језик. Такмичим се успешно на школским, општинским, градским и републичким такмичењима, и освајам дипломе. За викенд путујем у Крагујевац на Републичко такмичење из физике. Баш волим да се такмичим и волим квизове.

У слободно време, ван наставе, играм кад год могу тенис. Учим енглески и немачки језик, учим да свирам рок гитару.

У „Атељеу Ковачевић“ академске сликарке Славенке Ковачевић помало већ и сликам. Објавио сам своју прву збирку поезије „Велико спремање“ крајем 2015. године. До сада сам добио преко 100 књижевних награда широм Србије и региона за шест година колико се бавим писањем. Многе од тих награда су веома вредне и значајне.

Говорио сам стихове у телевизијским и радио емисијама у директном програму, рецитовао на скуповима и такмичењима, давао интервјуе за часописе и новине. Могао бих много тога још да напишем о себи. Тешко је у свим тим тренуцима изборити се са тремом и узбуђењем, али као и на тениском терену, сам си пред мрежом, увек су ту за подршку да ми је пруже отац и мајка. Снашао сам се сваки пут, јер ми је и тенис помогао да брзо мислим, и уз добре савете испливам.

 

 

Пуно поздрава.

 

Лав.

 

 

4 мишљења на „Лав Лукић: „Како сам заволео тенис““

  1. Dragi Lave,
    citam ove tvoje redove i divim se . Secam se , isti si takav bio i kad si bio mali, radoznao, veseo, znatizeljan, u svemu si trazio lepotu i u svemu si uzivao, A kazu da ljudi koji oko sebe vide samo lepo-to je odraz njihove duse. Da duso… Ti si rodjen kao poseban. Uz divno vaspitanje tvojih roditelja u kojima prepoznajem i moja moralna nacela, izrastas u divnog coveka, svestranog i sa mnogo znanja, jer ne ostajes samo na onome : „Hajde samo cu da probam“. Ucis, stvaras , znas jezike, sviras gitaru, pises, igras tenis , i u svemu nalazis lepotu. ne radis to zato sto to tvoji roditelji zele. Ti vec znas sta zelis ! To je velika stvar,jer se tako postaje uspesan u zivotu. I ja volim da gledam tenis. Ali iz tvog izlaganja sam shvatila da je tenis mozda jedina kategorija sporta u kome je zaista ostao onaj „fer-play“, koga je malo vise bilo u sportovima dok sam se ja bavila rukometom. kad sam osetila da toga vise nema-prstala sam . Ne volim nepravdu ni u kom segmentu zivota, a sport je zbog gubljenja postovanja protivnika i nestanka „fer-play-a“, prestao da bude pravi sport vec politika.
    Toliko sam ponosna na tebe, jer u TEBI, vidim malo i sebe u tim godinama. Tome sam vas i ucila u onim nasim zajednickim pocecima, Vidim da je dosta toga ostalo upamceno, i koristi se, sto mi je posebno drago-VEC KAO NACIN RAZMISLJANJA I NACIN ZIVOTA!. TO! To je pravi pogodak.
    I jos ….moras samo svariti ovaj svet ovakav kakav je ,i nauciti da ne odustajes -ako mozes. Kazem -ako mozes, jer znam da si emotivko kao i ja .
    Jos jednom- BRAVO LAVE I SAMO NAPRED ! UZIVAJ U SVOJOJ LEPOTI POSTOJANJA ILEPOTI KOJU TI SAM STVARAS.
    Ljubi te tvoja uciteljica Deska

  2. Bravo Lave, Tvoj sastav je moćan !
    Ti si toliko svestran dečak i uspešan u svemu čega se latiš da si mi danas ulepšao dan. Preserćana sam što ima dece poput Tebe i od srca Ti želim da napreduješ i ostvriš se u svojim interesovanjima,a pre svega da te sreća na tom putu prati !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *