Anđela Krstić, Moja Babolat teniska priča

Моја Баболат тениска прича: Анђела Крстић

Испричаћу вам своју тениску причу, која почиње пре четири године.

У ствари, тада креће велика жеља за тенисом.

Али за неке жеље у животу човек мора да сачека више година.

Тако је било и са мном.

Те године када сам изразила жељу и велико интересовање за тенисом, отац је остао без посла а мајка није радила, била је домаћица.

Тако да, уместо Баболат, Head или Вилсон рекета и лоптица, ја сам добила рекет и лоптице из кинеске продавнице, уместо терена, зид од куће.

То је било велико разочарење за мене, али нисам имала куд.

Гледајући на телевизији Новака, Ану и Јелену како играју, замишљала сам себе како на великом терену негде у некој далекој земљи, подижем пехар, првопласираног на турниру.

Замолила сам оца да ми купи један рекет за стони тенис, јер смо у школи имали сто на ком сам могла да играм стони тенис, а осећала сам се као на правом тениском терену.

Тако маштајући, било ми је много лакше.

Своју превелику жељу за тенисом хранила сам игром на том школском столу, где нико није могао да ме победи.

Прошле су три године и родитељи су напокон добили посао, и мислила сам готово!

Остварује ми се жеља.

Али, није било тако.

У међувремену, моја млађа сестра која је имала шест година, пребачена је из Дечије Академије Спорта у Тениску Академију као талентовано дете.

За мене није могла да се направи група, јер није имало још заинтересованих полазника.

Отац, гледајући ме онако тужну, разговарао је о индивидуалним тренинзима, али нам је то било недостижно.

Нисам пропуштала ниједан тениски тренинг своје сестре, а када би ме понекад позвао сестрин тренер да се играм са њима, била сам пресрећна.

За утеху кренула сам на одбојку, јер родитељи нису могли никако да ме убаце у неку тениску групу, јер сам већ имала 10 година, и ретке су полазничке групе у тим годинама.

Прошла је још једна година и изгубила сам сваку наду да ћу икад тренирати спорт који волим.

На сестриним тренинзима које сам и даље редовно посећивала, помагала сам тренерима све што ме замоле.

Тако је било и овог пута.

Клуб у коме је тренирала сестра спремао се за Међународни дан спорта, и ја сам помагала у писању имена клуба на лоптицама.

Позвали су ме да дођем са млађом сестром на презентацију тениса.

Тог најлепшег дана, 6. априла 2016. године, на Међународном дану спорта, сестрин тренер дао ми је рекет да се играм са неким клинцима.

У једном тренутку и сам је почео да размењује лоптице са мном, затечен оним што види.

По његовим речима, одлично за дете које нигде није тренирало.

По завршетку презентације тениса, тренер је позвао мог оца и заказао ми тест тренинг, са вршњацима који тренирају дуже времена.

Једва сам дочекала дан за тренинг, који сам одрадила одлично!

Од тог дана, ево мене на тениским теренима као тенисера, са правим рекетом, а не као жељног посматрача.

Зато треба веровати у жеље јер се увек испуне, ма колико их чекали!

Ја сам своју чекала четири године!

Али вредело је!

 

 

Анђела Крстић

село Грејач код Алексинца

 

Anđela Krstić, Nina Krstić, Moja Babolat teniska priča
Анђела са својом млађом сестром Нином

 

Нина и Анђела су сестре из села Грејач код Алексинца. Нина има 7 година, а Анђела 11. Тренирају у Тениској академији Живковић у Нишу. Прочитајте и Нинину причу.

 

Једно мишљење на „Моја Баболат тениска прича: Анђела Крстић“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *