Jelena Goranović, Gavrilo Galanski, Teniski klub Kamenjar Novi Sad, Ljubav je stvorila naš klub

Моја Баболат тениска прича: Јелена Горановић

 

Љубав је створила наш клуб, а највиши степен љубави је унутар породице

 

Све је почело давне ’97 у тениском клубу „Slice“ на Грбавици у мом родном граду, Новом Саду. Гаврило Галански, човек заслужан за све, био је мој тренер, психолог, васпитач, тата и пријатељ. Моја породица је препознала праве вредности у овом човеку и уз препоруку му поверила своје петогодишње дете. Захваљујући том избору ја данас волим… волим тенис, мало је рећи… волим све оно што чини спорт… волим живот испуњен њиме. Због тога све заслуге припадају мојој породици и мом тренеру. Управо из ових разлога, саму причу почећемо представљањем оних који су је и створили… потпуно оправдано нашу прву причу посвећујем њима…

Па да се упознамо:

 

Jelena Goranović, Teniski klub Kamenjar Novi Sad, Ljubav je stvorila naš klub
Јелена са својом породицом

Драги читаоче, представљам ти моју породицу. Питаш се зашто их упознавати овим поводом?! Одговор је врло једноставан, породица је темељ, а без темеља нема ни тениског терена. 🙂 Наш систем вредности је безусловна љубав целе породице на којој градимо појединачне животе. Они су ми највећа подршка и разлог свих мојих успеха.

Маму и тату (никако ћалета и кеву) представила бих као особе са великим бројем улога у нашим животима, осим што нас обасипају огромном количином љубави која је наш тајни извор неисцрпне енергије, овим поводом доделила бих им улогу сценаристе и режисера. Док моја мама пише анонимне приче наше будућности, тврдоглавом борбом нас у загрљају изводи на прави пут, али увек уз осмех у којем све проблеме сакрије од нас, мој тата има улогу каскадера, оног који игра нашу улогу у ризичним ситуацијама, а да то нико не зна… па некада чак ни ми сами 🙂

Док бих ова два господина представила као моју леву и десну половину срца. И то је разлог зашто оно тако брзо куца.

Мој Уки је мој заменик, иако сада страствени фудбалер, чије снове не желим да рушим, његов дом ће увек бити она мала кућица између два терена, јер је он мој ватрени змај који својим осмехом брише сваку сузу и неуспехе претвара у успех. Имао је тек 3 године када је први пут са цуцлом и пеленама стао на терен и „заиграо“ тенис. Он је особа пуна љубави, али кратког фитиља, која увек искрено и отворено исказује своје емоције. Никада се неће родити бољи менаџер од њега, тако да посао на тој функцији ни не покушавајте да добијете у нашем клубу. Захваљујући њему наш клуб је увек пун насмејаних малишана.

Алекс је мој сапутник током целог путовања до успеха. Мала разлика у годинама учинила је да увек заједно проживљавамо све животне изазове и никада ни једно није било поштеђено. Већ са две године чучао је код тениског терена и муљао цуцлу у шљаку, чекајући своју сестру да заврши тренинг. Никада се није залио, увек је навијао… е сад то за когааа, то је већ зависило од тога да ли смо се пре тога посвађали или не ☺ Од тада до дан-данас он је мој најстраственији навијач, који ни један меч није пропустио. Како су године одмицале ја сам постајала млађа сестра, а он старији брат заштитник… и морам признати, лепши је осећај бити млађи, поготово када има ко да те чува 🙂 Зато сваки нови члан прво пролази његову контролу и као тајни агент решава све проблеме. Његов шарм осваја неосвојиво, а љубав топи лед.

То је моја породица – мој тим. Нисмо непобедиви, али смо неуништиви. Вредност породице данас нестаје, постаје популарно називати родитеље кевом и ћалетом, популарност се стиче претрпљеним насиљем у породици, у брак се ступа у све каснијим годинама, а посвећеност породици је минимална, сви напуштају домове у трци за дипломама и новцем у државе будућности… Опрости ми драги читаоче, али ја нисам у тренду. Мени не треба слава, довољна ми је љубав… и овај текст пишем не како бих рекламирала свој клуб, већ како бих се захвалила онима који су разлог његовог постојања и како бих показала да праве вредности ипак побеђују. Наша победа можда није манифестована на ранг-листама, као рецимо успех породице Ђоковић, али некада су најлепше оне победе око којих се не диже прашина, већ сијају као дијамант у шкољци негде на дну океана. И то је оно због чега је баш овде почела наша прича…

 

 

Упознајте Гаврила Галанског – мог тренера. Тренера? Звучи тако обично… тренер је веома важна фигура у животу сваког спортисте, барем би требала да буде. Он је део тима, део успеха, део породице. Особа која од играча ствара шампиона и човека. Уз њега ваше дете одраста.

Овај човек је део мог живота. Особа због чије немачке школе, строгих правила, принципа и кодекса понашања овај клуб данас има баш овакву причу. Он је од својих играча направио пријатеље, а не противнике. Својим ауторитетом, али и својом љубављу од је од нас направио не само добре играче, већ и праве људе и пријатеље.

Ову малу девојчицу он је научио првим тениским корацима пре тачно 19 година, а она сада то знање преноси на другу децу. Некада смо причали рекетима, данас причамо уз вино на слави. Време пролази, али тренер остаје.

Веома је важно уз кога ваше дете одраста… ко му прича, ко га тренира, ко га учи животним вредностима, јер то ће му доживотно остати и на то ће се угледати.

Чика Гале, како га сви зовемо, био је тренер наше чувене тенисерке Монике Селеш и многих других успешних тенисера. Својом оданошћу послу, искреношћу и вредношћу освојио је наша срца. Као играчи увек смо се бојали да му откажемо тренинг, увек је било оно: „ајде јави му ти“, шале за први април смо само ми примали, док је њега било веома тешко преварити. Најдражи су нам били летњи турнири на којима су се такмичили само чланови клуба, који су се увек завршавали једним добрим роштиљем. Често бисмо остајали после тренинга у дворишту клуба да беремо ринглове. Посебно смо се здружили на припремама на Златибору, које и дан данас препричавам са мојим другарима из клуба, јер смо и даље у добрим односима.

Таква пријатељства су непроценљива… а то показује и један ситуација у којој сам се нашла. Било је то првенство Војводине, ТК Војводина, полуфинале, тежак турнир… одлазим да чујем с ким играм и сазнајем да ми је противница Николина, моја другарица из клуба (у нашем клубу чика Гале је био једини тренер)… то је био најстрашнији тренутак у мом животу, ја нисам желела да играм, а није ни она… када смо се руковале на мрежи одлучиле смо да публици приредимо забаву, а да победи она која буде имала више среће… тренер је био љут јер нисмо играле озбиљно, али то је било јаче од нас… искрено, толико ми је била битна победа да се ни не сећам ко је победио 🙂 Били су то лепи дани… учинио нам је детињство посебним, а тренинге занимљивим.

Једног дана зазвонио ми је телефон, био је то позив од чика Галета, саопштио ми је једну од најлепших вести… добио је прву унуку, то је била велика борба добијена вештачком оплодњом. Његова највећа жеља била је остварена, његов син јединац је добио ћерку… срце ми је лупало неописивом брзином… а затим ми је рекао како јој је он бирао име… усхићено сам питала како се зове…. рекао је: „Добила је име по теби, зове се Јелена“… и сада су ми кренуле сузе, а мој осећај тог тренутка речима не бих могла да опишем. Имати оваквог човека поред себе велика је част.

 

 

Хвала вам што постојите и што сте део мог тима… без вас мој живот не би био исти… без вас, овај клуб не би имао душу… а душа нема цену.

 

Због тога ово никада неће бити тениски клуб Камењар, већ ПОРОДИЦА Камењар!

 

 

Добро дошли 🙂

 

Јелена Горановић, 29.3.2016.

 

ТК КАМЕЊАР Нови Сад

 

Teniski klub Kamenjar Novi Sad

 

 

 

 

 

 

 

Овај текст на блогу ТК Камењар:

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *