Vlada Paunić, Teniski klub Step In Beograd

Моја Баболат тениска прича: Влада Паунић

 

Последњи меч или можда не?

 

Сунце пржи, прашина свуда около, врева, асфалт испарава, мајица је пренатопљена, постаје претежак терет, толико је вруће, да почиње да бива и хладно, грозница и сунчаница на помолу, спомињу неки црвени метео-аларм…

Отварам успорено очи, док ми лије са чела као из кабла, чекам сервис момка који је 12 година млађи и одједном се питам откуд ја још увек у овом „пакленом тениском циркусу“ и зашто то заправо радим самом себи?! Погазио сам прошлогодишње обећање…

Док сам се загревао пре меча, гледам младиће из Аустралије, полегали поред терена, бодре свог сународника, торбе су им пуне ствари и шљаке, као черга путују са турнира на турнир, из града у град, из државе у државу, с континента на континент. Сваки дан им је сличан оном претходном, а докле тако ни они сами не знају. Свако покушава да нађе своју срећу, да уновчи своје тениско знање ATP поенима. Драго ми је што нисам на њиховом месту, а опет многи им завиде на томе колико путују и баве се спортом.

 

Тешко је окончати блиску везу било с ким и било с чим, а камоли кад је то нешто ту око тебе и део тебе три четвртине твог досадашњег живота. Нешто што ти је толико јаких и упечатљивих момената донело у животу, срећних и тужних. То нешто те је подстицало да будеш бољи следећи пут кад си на коленима, а давало ти је огромна крила кад си на врху.

 

Меч се ломи, а мени се враћају слике малог дечака, који бесомучно трчи за лоптицом, који обожава да игра пред што више људи, којег испуњава у потпуности да проводи време на турниру на терену и са другарима поред терена, од јутра до мрака . Тад је то и имало смисла, јер тај дечак зна да му је само небо граница, а машта и снови га изнова покрећу и кад стане. Али који је смисао да се отац двоје дивне деце, супруг превредне жене и оснивач и главни тренер тениског клуба који је доста тога постигао у претходних неколико година, ваља у шљаци у покушају да врати лопту у терен?! Покушавам да нађем тај разлог између поена, иако крај меча није ни близу, иако свим мојим ученицима, играчима саветујем да максимално ефикасно користе тих двадесетак секунди. И коначно ми се нешто јави: „Да… овај меч и овај турнир, као и претходних неколико су морали да се десе, као и порази, који делују као средство за одвикавање…“

 

Једноставно је тешко наћи прави дан, прави месец, праву годину за потпуно повлачење. Сваки бивши играч је сигурно био у недоумици кад то да уради, а један део њега се сигурно „распао“ кад се то дефинитивно и десило. Вероватно и једном од највећих свих времена, Надалу, ове сезоне то пролази с времена на време кроз главу, а можда и чешће. То је нека друга димензија, а опет има сличности… Мој део живота током којег сам се такмичио, не могу да назовем каријером, увек је школа била на првом месту, основна, гимназија, факултет, колеџ, па сопствени клуб, па породица… Сматрам великим успехом што сам толико победа и толико „тесних“ мечева одиграо са колегама који су цео живот подредили том спорту. Сваки меч и турнир остају заувек посебна прича, посебна слика, мирис и укус, горчина или слаткоћа. Било је ту и суза, и смејања, и кукања, и урлања, и бодрења, и навијања, свега што спорт чини тако занимљивим, емотивним, изванредним. Многим битним стварима ме је научио такмичарски тенис још док сам био дете. Честитај противнику на добром потезу или ако те победи. Не сваљуј кривицу на друге и на нешто друго, ти кројиш сам себи судбину. Ако ти иде лоше, неће ти кренути докле год не заврнеш поштено рукаве (како сејеш тако ћеш и жњати), а ако ти иде добро, немој да те то задовољи, ради још више.

 

Пре неки дан у соби играм тенис са мојим Стефаном, тек му је четири године, а већ је у фази да му није доста ни хиљадити пут да „звекне“ лопту. Па тражи још, и још, и још, и опет још. Па ме пита онако наивно и слатко: „Кад ћу ја да добијем пехар?“, а код мене помешано осећање, мало ме радује, а мало ме и брине. Треба ли му „паклени тениски циркус“ или не?

 

19.7.2015.

 

 

Извор:

Блог ТК Step In

 

 

 

Vlada Paunić, Aleksandra Paunić, Teniski klub Step In Beograd
Влада са супругом Александром, ћерком Бјанком и сином Стефаном

 

Влада Паунић има 32 године, успешан тенисер и тениски тренер, власник TK Step In из Београда, има двоје деце

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *