3 мишљења на „Писмо малог тенисера родитељима“

  1. Bravo za tekst.Kao mama dva mala tenisera,zbog svega gore napisanog,nisam srecna sto su moja deca izabrala bas ovaj sport( i ako su trenirali jos sto sta).I sama sam bivsi sportista i profesor fizičkog vaspitanja,ali nisam sigurna da znam da se ponašam i postavim pravilno u svakoj situaciji.Zbog svega toga smatram da bi i mi kao roditelji dece malih takmičara pre svega,jel oni se ne bave rekreativno sportom,morali da prodjemo neke psihološke radionice i predavanja.Volela bih da cujem I druga misljenja jer postoje psiholozi koji bi to hteli sa nama da prodaju.Srdacan pozdrav!

    1. Хвала Јелена на коментару. И ми сматрамо да је и родитељима потребна помоћ да се снађу у овом специфичном спорту. Можете погледати причаоницу са спортским психологом Петрашином Матијевићем коју смо недавно организовали http://wp.me/p42I7C-8As; верујемо да можете чути корисне ствари, а наравно да је добродошло свако предавање које би помогло родитељима.

  2. Pismo malog tenisera roditeljima.

    Sve je to uglavnom tako, ali se ništa nije promenilo a neće se ni menjati. U svim sferama života sve pogrešne stvari se dešavaju i dešavaće se, u školi, na poslu, u politici… Neko to konstatuje, komentariše, napiše tekst i za par dana sve ispočetka… Konkretno u tenisu, najosnovnija je pravilna edukacija kako takmičara tako i roditelja. Treba stvari postaviti na svoje mesto. Posle nekoliko treninga, roditelj ima želju da vodi dete na turnir (crveni ili narandžasti nivo) i ne daj bože da „osvoji“ turnir među nekoliko takmičara. Eto ga novi Nole ili Jelena. Naravno, na tom turniru a i svakom drugom tu su roditelji koji sude, svađa je obavezna između roditelja, dete u glavi ima zbrku jer doživljava to kao znak da mora da pobedi. Zašto se moj tata svađa i viče na sudiju ? Pa sudija je to dozvolio. Široka i nepresušna tema. Deca su robovi roditelja i nikad se neće ništa promeniti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *