Šta sve deca moraju da nauče da bi bila uspešna u 2050. godini, Juval Noa Harari

Шта деца морају да науче да би била успешна у 2050. години?

За читање овог текста потребно је око 20 минута

 

„Како се брзина промена повећава, сâмо значење израза „бити човек“ вероватно ће се мењати, и физичке и когнитивне структуре ће слабити“

 

Написао Јувал Ноа Харари

Историчар и писац бестселера као што су Sapiens, Homo Deus и 21 Lessons for the 21st Century (21 лекција за 21. век)

12. август 2018.

 

Заборавите програмирање – најбоља вештина којој треба да поучавате децу je реинвентивност (reinvention, домишљатост, стваралачки дар – прим. прев.). У овом ексклузивном исечку из његове нове књиге, аутор Sapiens-а открива шта у 2050-тој очекује човечанство.

 

Први део: Промена је једина константа

Човечанство се суочава са револуцијама без преседана, све наше старе приче се распадају и ниједна нова прича није се појавила до сада да их замени. Како се можемо сами припремити и припремити своју децу за свет таквих трансформација без преседана, свет тако радикалних неизвесности? Беба рођена данас имаће тридесет и нешто 2050. године. Ако све буде ишло како треба, та беба ће још живети у 2100. години, и чак би могла бити активни грађанин у 22. веку. Чему треба да учимо ту бебу, а што би му/јој помогло да опстане и да напредује у свету у 2050. години или у 22. веку? Која врста вештина ће му/јој бити потребне да пронађе посао, да схвати шта се дешава око њега/ње и да се снађе у животном лавиринту?

Нажалост, пошто нико не зна како ће свет изгледати 2050. године – да не спомињемо 2100. – ми не знамо одговоре на ова питања. Наравно, људи никада нису били у стању да прецизно предвиде будућност. Али данас је то много теже него икада пре, јер када нам технологија омогућава да модификујемо тела, мозгове и умове, више не можемо бити сигурни ни у шта – укључујући и ствари које су раније изгледале непроменљиве и вечне.

Пре хиљаду година, 1018. године, било је много ствари које људи нису знали о будућности, али без обзира на то, били су уверени да се основне одлике људског друштва неће мењати. Ако сте 1018. године живели у Кини, знали сте да би династија Сонг 1050. године могла да падне, Кидани су могли да упадну са севера, и куга је могла да покоси милионе. Међутим, било је јасно да ће чак и 1050. године већина још увек радити као пољопривредници и ткачи, да ће се владари још увек ослањати на људе ради попуњавања војски и бирократије, да ће мушкарци још увек доминирати над женама, да ће очекивани животни век и даље бити око 40 година, и да ће људско тело бити потпуно исто. Због тога су у 1018. години сиромашни кинески родитељи учили своју децу како да узгајају пиринач или да ткају свилу, а богатији родитељи су учили своје дечаке да читају конфучијанске класике, да пишу калиграфски или да се боре на коњима – и учили су своје девојчице да буду скромне и послушне домаћице. Било је очигледно да ће им ове вештине још увек бити потребне у 1050. години.

За разлику од тога, данас ми немамо представу како ће Кина или остатак света изгледати у 2050. години. Не знамо шта ће људи радити ради сопственог издржавања, не знамо како ће војске или бирократије функционисати, и не знамо какви ће бити односи између полова. Неки људи ће вероватно живети много дуже него данас, а сâмо људско тело ће бити подвргнуто револуцији без преседана, захваљујући биоинжењерингу и директном интерфејсу мозак-рачунар. Много тога што клинци уче данас вероватно ће бити ирелевантно до 2050. године.

 

Детаљније Шта деца морају да науче да би била успешна у 2050. години?

 

Bidi Badu Sportska odeća Bidi Badu, teniska odeća Bidi Badu, Bidi Badu Play Wild, Teniski klub Haron

Биди Баду спортску одећу можете купити у нашем веб-шопу!

Одећу можете испробати у Haron Show Room-у!

 

Данас је превише школа усредсређено на нагомилавање информација. У прошлости је ово имало смисла, јер су информације биле оскудне, а чак и тако оскудне информације је непрестано блокирала цензура. Ако сте живели рецимо у малом провинцијском граду у Мексику 1800. године, било вам је тешко да сазнате много тога о ширем свету. Није било радија, телевизије, дневних новина или јавних библиотека. Чак и ако сте били писмени и имали приступ приватној библиотеци, није било много тога што се могло прочитати, осим романа и религиозних трактата. Шпанска империја је строго цензурисала све текстове који су штампани локално, и дозвољавала је само понеку прегледану публикацију из иностранства. Умногоме је исто стање владало ако сте живели у неком провинцијском граду у Русији, Индији, Турској или Кини. Када су основане модерне школе, у којима је свако дете подучавано да чита и да пише и да сазна основне чињенице из географије, историје и биологије, оне су представљале огромно побољшање.

 

Šta sve deca moraju da nauče da bi bila uspešna u 2050. godini, Juval Noa Harari
Слика: Britt Spencer www.wired.co.uk

 

За разлику од тога, у 21. веку ми смо преплављени огромном количином информација, а чак ни цензори не покушавају да их блокирају. Уместо тога, они су заузети ширењем дезинформација или одвраћањем наше пажње ирелевантним стварима. Ако живите у неком провинцијском мексичком граду и поседујете смартфон, можете провести неколико живота читајући Википедију, гледајући TED разговоре и похађајући бесплатне онлајн курсеве. Ниједна влада не може се надати томе да сакрије све информације које јој се не допадају. Са друге стране, алармантно је лако преплавити јавност контрадикторним извештајима и „црвеним харингама“ (идиом који означава нешто што одвраћа пажњу од битних ствари). Људи широм света су само један клик удаљени од најновијих извештаја о бомбардовању Алепа или о отапању ледених брегова на Арктику, али има толико много контрадикторних извештаја да је тешко знати којем веровати. Поред тога, безброј других ствари је само клик од нас, што нам отежава фокусирање, и када политика или наука изгледају превише компликовано, примамљивије је пребацити на забавне видео-кликове о мачкама, на трачеве о селебритијима или на порнографију.

У таквом свету, последња ствар коју учитељ треба да дâ својим ученицима, је више информација. Они их већ ионако имају превише. Уместо тога, људима је потребна способност да схвате информације, да укажу на разлику између онога што је значајно и онога што је безначајно, и изнад свега да искомбинују многе делиће информација у широку слику света.

Уистину, ово је био идеал западног либералног образовања вековима, али све до сада чак и многе западне школе су биле прилично немарне у томе да тај идеал и испуне. Учитељи су дозвољавали себи да се усредсређују на набацивање података, охрабрујући ученике „да сами размишљају“. Услед тога што су се плашили ауторитарности, либералне школе су се нарочито грозиле великих наратива. Претпостављали су да докле год дајемо студентима много података и малу количину слободе, студенти ће креирати своју слику света, и чак и ако ова генерација не успе да синтетизује све те податке у кохерентну и смислену причу о свету, остаће много времена да се конструише добра синтеза у будућности. Сада нам је време истекло. Одлуке које ћемо донети у следећих неколико деценија обликоваће будућност самог живота, а те одлуке можемо донети само на основу нашег садашњег погледа на свет. Ако ова генерација не оствари свеобухватан увид у космос, будућност живота биће одлучена насумице.

 

Други део: Понестаје времена

Осим информација, већина школа се такође превише усредсређује на то да пружи ученицима комплет унапред утврђених вештина као што су решавање диференцијалних једначина, писање рачунарског кода у програму C++, идентификовање хемикалија у цеви за тестирање или конверзација на кинеском језику. Међутим, пошто немамо представу како ће свет и тржиште послова изгледати у 2050. години, не знамо какве ће посебне вештине људима бити потребне. Могли бисмо уложити много напора учећи клинце како да пишу у програму C++ или како да говоре кинески, да бисмо открили да до 2050. године вештачка интелигенција може да кодира софтвер далеко боље од људи, а да вам нова апликација Google Преводилац омогућава да водите конверзацију на готово течном мандаринском, кантонском или хака језику, чак иако знате да кажете само „Ни хао“.

Зато, чему треба да их поучавамо? Многи педагошки стручњаци заступају тезу да школа треба да пређе на подучавање „четири Ц-а“ – критичком размишљању, комуникацији, сарадњи и креативности („4 Ц“ се односи на почетна слова речи на енглеском језику, прим. прев.). Шире гледано, школе би требало мање да подучавају техничким вештинама и да ставе нагласак на животне вештине општег типа. Најважнија ће бити ваша способност да се носите са променом, да учите нове ствари и да сачувате менталну равнотежу у непознатим ситуацијама. Да бисте држали корак са светом у 2050. години, не само да ћете морати да измишљате нове идеје и производе – мораћете изнад свега поново да промишљате (reinvent) самог себе, изнова и изнова.

Како се брзина промена повећава, не само економија, него и сâмо значење израза „бити човек“ вероватно ће се мењати. Године 1848. у Комунистичком манифесту је изнесена тврдња да „се све што је чврсто претапа у ваздух“. Маркс и Енгелс су, ипак, мислили углавном на друштвене и економске структуре. До 2048. године ће се и физичке и когнитивне структуре истопити у ваздух, или у облак са комадићима података.

Године 1848. милиони људи су губили радна места на сеоским имањима, и одлазили су у велике градове да раде у фабрикама. Али када би дошли у велики град, није било вероватно да ће променити пол или додати шесто чуло. А ако су нашли посао у истој фабрици текстила, могли су да очекују да ће остати у тој професији до краја радног века.

До 2048. године људи ће можда морати да се носе са миграцијама у сајберпростор, са флуидним полним идентитетима и са новим чулним искуствима генерисаним од стране рачунарских имплантата. Ако пронађу посао и смисао у дизајнирању најмодернијих модела за 3D игру у виртуелној реалности, за једну деценију не само ту професију, него и све послове за које је потребан тај ниво уметничке креације, могла би преузети вештачка интелигенција. Зато се ви са 25 година представљате на сајту за упознавање као „двадесет петогодишња хетеросексуална жена која живи у Лондону и ради у модној кући.“ Са 35 кажете да сте „особа неодређеног пола подвргнута прилагођавању животне доби, чија неокортикална активност се одвија углавном у виртуелном свету Новокосмос, и чија је животна мисија да стигне тамо где ниједан модни дизајнер још није стигао“. Са 45 су и упознавање и самодефинисање тако passé. Само чекате да алгоритам пронађе (или створи) савршени пар за вас. Што се тиче досезања смисла из уметности модног дизајна, тако сте неопозиво потучени од стране алгоритама, да вас поглед на своја крунска постигнућа из претходне деценије испуњава пре посрамљеношћу него поносом. А у 45. години још увек имате пред собом много деценија радикалних промена.

 

Šta sve deca moraju da nauče da bi bila uspešna u 2050. godini, Juval Noa Harari
Слика: Britt Spencer www.wired.co.uk

 

Молим вас, не схватајте овај сценарио дословно. Нико не може тачно да предвиди одређене промене којима ћемо присуствовати. Сваки сценарио је врло вероватно далеко од истине. Ако вам неко описује свет из средине 21. века и то вам звучи као научна фантастика, то је вероватно нетачно. Али исто тако, када вам неко описује свет из средине 21. века и то не звучи као научна фантастика – то је сигурно нетачно. Не можемо бити сигурни у одређене ствари, али сâма промена је једина извесност.

Тако дубока промена могла би трансформисати основну структуру живота, чинећи дисконтинуитет његовом најистакнутијом карактеристиком. Од древних времена живот је био подељен у два комплементарна дела: период учења, после којег је следио период рада. У првој половини живота прикупили сте информације, развили сте вештине, изградили поглед на свет и стабилан идентитет. Чак и ако са 15 година проведете већи део дана радећи у породичном пиринчаном пољу (пре него у званичној школи), најважнија ствар коју радите је учење: како узгајати пиринач, како преговарати са похлепним трговцима пиринчем из великог града и како решити несугласице у вези са земљом и водом са осталим сељацима. У другом делу живота се ослањате на акумулиране вештине за кретање кроз свет, зарађивање за живот и за пружање доприноса друштву. Наравно, чак и са 50 година настављате да сазнајете нове ствари о пиринчу, о трговцима и о сукобима, али то су само фина подешавања већ избрушених способности.

Средином 21. века, све брже промене плус дужи животни век ће учинити овај традиционални модел застарелим. Живот ће се распасти по шавовима, и постојаће све мањи континуитет између различитих периода живота. „Ко сам ја?“ ће бити ургентније и компликованије питање него икада пре.

То ће вероватно донети огромне нивое стреса. Јер промена је готово увек стресна, а када наврше известан број година, људи једноставно не воле да се мењају. Када имате 15 година, читав ваш живот је промена. Ваше тело расте, ваш ум се развија, ваши односи се продубљују. Све тече, и све је ново. Заузет си осмишљавањем самог себе. Већина тинејџера мисли да је то застрашујуће, али истовремено и узбудљиво. Нови видици се отварају пред вама, и читав свет чека да га освојите. А када напуните 50 година, не желите промену, и већина је одустала од освајања света. Били сте тамо, урадили сте то, добили сте мајицу. Највише вам је стало до стабилности. Толико сте много инвестирали у своје вештине, у своју каријеру, у свој идентитет и у свој поглед на свет, да не желите да све то започињете испочетка. Што сте више радили на томе да изградите нешто, биће вам теже да од тога одустанете и да направите простор за нешто ново. Можда ћете још увек стицати нова искуства и правити мања прилагођавања, али већина људи у педесетим годинама није спремна да преиспитује дубоке структуре свог идентитета и личности.

Постоје неуролошки разлози за то. Иако је мозак одраслог човека прилагодљивији и променљивији него што је био некада, ипак је мање прилагодљив него мозак тинејџера. Поновно повезивање неурона и синапси је ђаволски тежак посао. Али у 21. веку, тешко ћете себи приуштити стабилност. Ако покушате да се држите неког стабилног идентитета, посла или погледа на свет, ризикујете да заостанете, јер свет само пролети поред вас – фијууу! С обзиром да ће се очекивани животни век продужавати, као последица тога бисте могли да проведете много деценија као фосил који ништа не разуме. Да бисте остали релевантни – не само економски, него пре свега друштвено – мораћете да имате способност да непрестано учите и да изнова промишљате себе, свакако у младом добу, као што је 50 година.

Како чудноватост постаје нова нормалност, ваша прошла искуства, као и прошла искуства читавог човечанства, постаће мање поуздане смернице. Људи као индивидуе и човечанство као целина ће све више морати да се носе са стварима са којима се нико раније није суочавао, као што су суперинтелигентне машине, модификована тела, алгоритми који могу да манипулишу вашим емоцијама са језивом прецизношћу, брзе климатске катаклизме које је човек направио, и потреба да мењате своју професију сваке деценије. Шта је исправно урадити када се суочите са ситуацијом у којој никад нисте били? Како треба да се понашате када сте преплављени огромном количином информација и апсолутно нема шансе да их све апсорбујете и анализирате? Како живети у свету у којем темељна несигурност није грешка, него његова одлика?

Да бисте опстали и напредовали у таквом свету, мораћете да имате много менталне прилагодљивости и велике резерве емоционалне равнотеже. Мораћете да непрекидно одустајете од неких ствари које знате најбоље, и да се осећате опуштено са непознатим стварима. Нажалост, подучавати децу да прихватају непознато и да задрже своју менталну равнотежу је далеко теже него подучавати их једначинама у физици или узроцима Првог светског рата. Не можете научити да будете еластични читањем књиге или слушањем лекције. Самим учитељима обично недостаје ментална прилагодљивост коју 21. век захтева, јер су они сами производ старог образовног система.

Индустријска револуција нам је завештала теорију образовања у виду производне траке.

Усред града постоји велика бетонска зграда подељена у пуно идентичних просторија, а свака просторија је опремљена редом столова и столица. На звук звона, улазите у једну од ових просторија заједно са 30 друге деце која су сва рођена исте године кад и ви. Сваког сата неко одрастао уђе и почне да говори. Све њих плаћа влада да то раде. Један од њих вам прича о облику Земље, други вам говори о прошлости људи, а трећи о људском телу.

Лако је смејати се овом моделу, и готово сви се слажу да је он, без обзира на ранија достигнућа, сада банкротирао. Али до сада нисмо створили одрживу алтернативу. Свакако не алтернативу прилагодљиве величине, која би се могла имплементирати у руралном Мексику, а не само у луксузним калифорнијским предграђима.

 

Трећи део: Хаковање људи

Зато је најбољи савет који бих могао да дам 15-годишњаку заглављеном у некој превазиђеној школи негде у Мексику, Индији или Алабами био: не ослањај се превише на одрасле. Већина њих ти жели добро, али они једноставно не разумеју свет. У прошлости је била релативно сигурна опклада следити старије, јер су познавали свет прилично добро, и свет се мењао споро. Али, 21. век ће бити другачији. Услед све веће брзине промене, никад не можеш бити сигуран да ли је оно што ти одрасли говоре вечна мудрост или застарела предрасуда.

Па на шта онда да се ослониш? На технологију? То је још рискантија опклада. Технологија ти може много помоћи, али ако технологија стекне много власти над твојим животом, можеш постати њен талац. Пре више хиљада година, људи су измислили пољопривреду, али ова технологија је обогатила само мали део елите, претварајући већину људи у робове. Већина људи се нашла у послу од свитања до сумрака, черупајући коров, носећи канте с водом и жањући кукуруз под сунцем које пржи. То се може догодити и теби.

Технологија није лоша. Ако знаш шта желиш у животу, технологија ти може помоћи да то постигнеш. Али ако не знаш шта желиш у животу, технологији ће бити врло лако да обликује твоја хтења за тебе и да преузме контролу над твојим животом. Посебно како технологија све боље разуме људе, све више ћеш се наћи у ситуацији да јој служиш, уместо да она служи теби. Јеси ли видео оне зомбије што тумарају улицама са погледима прилепљеним за смартфоне? Мислиш ли да они контролишу технологију, или да технологија контролише њих?

Треба ли да се ослониш онда на себе? То звучи сјајно у Улици Сезам (образовна телевизијска серија, прим. прев.) или у старомодном Дизнијевом филму, али у стварном животу не функционише тако добро. Чак и Дизни полако то схвата. Баш као у цртаћу Inside Out са Рајли Андерсен, већина људи једва да познаје себе, а када покушају да „саслушају сами себе“, лако постају плен манипулација споља. Гласу који слушамо у нашим главама никада не смемо до краја веровати, јер он увек одражава државну пропаганду, идеолошко испирање мозга и комерцијалне рекламе, да не спомињемо биохемијске багове.

Како се биотехнологија и машинско учење унапређују, биће све лакше манипулисати најдубљим емоцијама и жељама људи, и биће опасније него икада пре само следити своје срце. Када Кока Кола, Амазон, Баиду или влада знају како да повлаче конце до вашег срца и да притисну дугме у вашем мозгу, можете ли још увек рећи у чему је разлика између вас самих и њихових маркетиншких стручњака?

 

Šta sve deca moraju da nauče da bi bila uspešna u 2050. godini, Juval Noa Harari
Слика: Britt Spencer www.wired.co.uk

 

Да бисте успели у тако тешком задатку, мораћете да радите врло напорно да бисте боље упознали свој оперативни систем. Да бисте знали ко сте, и шта желите од живота. Ово је наравно, најстарији савет из књиге: познај себе. Хиљадама година, филозофи и пророци су наговарали људе да спознају себе. Али овај савет никада није био ургентнији него у 21. веку, јер за разлику од времена Лао Цеа или Сократа, сада имате озбиљну конкуренцију. Кока Кола, Амазон, Баиду и влада се утркују ко ће више да вас „хакује“. Не ваш смартфон, не ваш рачунар, не ваш рачун у банци – они се утркују да хакују вас, и ваш органски оперативни систем. Можда сте чули да живимо у доба хаковања рачунара, али то једва да је половина истине. У ствари, ми живимо у доба хаковања људи.

Алгоритми вас посматрају управо сада. Они гледају где идете, шта купујете, са ким се сусрећете. Ускоро ће надзирати све ваше кораке, све ваше удахе и издахе, све откуцаје вашег срца. Они се ослањају на анализу „великих података“ (Big Data) и на машинско учење да би вас све боље упознали. А када вас ови алгоритми упознају боље него што познајете сами себе, могли би да вас контролишу и да манипулишу вама, и не бисте могли пуно тога да учините поводом тога. Живећете у матриксу, или у Трумановом шоуу. Напослетку, то је једноставна емпиријска ствар: ако алгоритам заиста разуме шта се дешава у вама боље него што ви разумете, власт ће прећи на њега.

Наравно, могли бисте бити савршено срећни када уступите сву власт алгоритмима и када им поверите да одлучују за вас и за остатак света. У том случају, само се опустите и „уживајте у вожњи“. Нема потребе да урадите ништа поводом тога. Алгоритми ће се побринути о свему. Ако, међутим, желите да задржите нешто контроле над сопственим постојањем и над будућношћу живота, морате трчати брже од алгоритама, брже од Амазона и од владе, и морате упознати себе пре него што вас они упознају. Да бисте трчали брзо, немојте носити превише пртљага са собом. Оставите илузије за собом. Оне су врло тешке.

 

 

Књига Јувала Ное Харарија 21 лекција за 21. век (Vintage Digital) објављена је 30. августа 2018. године (у Србији 11. марта 2019)

Šta sve deca moraju da nauče da bi bila uspešna u 2050. godini, Juval Noa Harari
Јувал Ноа Харари

 

Овај чланак први пут је објављен у септембру/октобру 2018. године у издању часописа WIRED

 

 

 

 

Извор:

www.wired.co.uk

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *