Svi su znali. Ko je prijavio? – Aleksandra Šandor – 05.09.2026.

za Male igrače piše Aleksandra Šandor

Sport volimo da predstavljamo kao mesto na kojem deca uče disciplini, odgovornosti, poštovanju, hrabrosti i fer-pleju. Govorimo o trenerima kao važnim figurama u odrastanju i o sportskim terenima kao mestima na kojima deca treba da budu bezbedna. A onda se nasilje dogodi upravo tamo – pred trenerima, roditeljima, sudijama, organizatorima i ljudima koji godinama rade u sportu. Nekada postoji i snimak. Nekada ga pogledaju desetine ljudi. Svi znaju šta se dogodilo, ali prijave nema.

Zbog toga problem nasilja u sportu nisu samo pojedinci koji ga čine. Problem je i ono što se događa oko njih. Ko reaguje? Ko prijavljuje? Ko pravi službenu belešku? Ko štiti dete ili sportistu? Ko proverava šta je klub uradio? Ko reaguje ako klub ne reaguje? I šta se događa kada svi odluče da nije baš njihova odgovornost?

Tokom godina u tenisu susrela sam se sa tri slučaja fizičkog nasilja koja su mi posebno važna upravo zato što pokazuju tri različite verzije istog problema.

Pre nekoliko godina na terenima jednog beogradskog teniskog kluba otac je fizički napao svoju četrnaestogodišnju ćerku, mladu teniserku. Nasilje je snimljeno telefonom. Na snimku se jasno videlo kako je udara, obara na zemlju i nastavlja fizički da je napada. Pre nego što je stigao do mene, snimak je već neko vreme kružio među ljudima iz tenisa. Ljudi su ga gledali, prosleđivali i komentarisali, ali koliko mi je tada bilo poznato, nadležnim institucijama ga niko nije prijavio.

Kada je snimak stigao do mene, prosledila sam ga organizaciji koja se bavi zaštitom dece i slučaj je prijavljen nadležnim organima. Tek tada počeo je da se pokreće čitav lanac. U tom periodu razgovarala sam i sa odgovornom osobom kluba na čijim terenima se nasilje dogodilo i postalo mi je jasno da čak ni tada nije postojalo zajedničko razumevanje da prijavljivanje nasilja koje se dogodilo na sportskom terenu predstavlja i odgovornost sportske organizacije.

Kasnije je bilo potrebno pronaći oca. Kako nije postojala jednostavna adresa na kojoj bi mogao da bude lociran, pronašla sam informaciju gde i kada njegova ćerka igra sledeći turnirski meč i prosledila je dalje. Otac je potom pronađen i uhapšen tokom turnira na kojem je devojčica igrala. Na kraju je sistem reagovao.

Ali za mene je možda važnije pitanje šta se događalo pre toga. Snimak je postojao. Ljudi su znali. Dete je nastavilo da igra. Otac je nastavio da dolazi na teniske terene. Nije nedostajao dokaz. Nedostajala je odluka nekoga da snimak više ne tretira kao nešto što se prosleđuje iz telefona u telefon, već kao dokaz nasilja koji mora da bude prijavljen.

Jer snimak koji kruži Viber i WhatsApp grupama nije prijava. „Svi znaju“ nije isto što i „neko je prijavio“.Ono što se dogodilo nakon prijave takođe mnogo govori o tome zašto ljudi ćute. U delu teniskih krugova postala sam osoba koja „preteruje“, koja pravi probleme i koja je svojim postupkom možda uništila potencijalnu sportsku karijeru talentovane devojčice. Čula sam čak i argument da je sada ostala bez oca i da je bolje imati bilo kakvog oca nego nemati ga.

To ne navodim da bih pravdala ono što sam uradila. O tome nikada nisam imala dilemu. Navodim zato što takve reakcije vrlo jasno pokazuju kako nastaje kultura ćutanja. Ako ćutiš, ništa se u tvom profesionalnom životu ne menja. Ako prijaviš, možeš postati problematičan, izgubiti odnose, saradnje ili mesto u zajednici. Ne mora niko sledećem čoveku direktno da kaže: „Ćuti.“ Dovoljno je da vidi šta se događa onima koji ne ćute.

Drugi slučaj dogodio se na međunarodnom juniorskom turniru na jugu Srbije. Za njega nisam saznala preko društvenih mreža niti iz priče nekoga ko je nešto načuo. Obratili su mi se roditelji i treneri koji su bili neposredno prisutni. Prema njihovim svedočenjima, otac je fizički nasrnuo na svoju ćerku i hvatao je za vrat. Situacija je bila dovoljno ozbiljna da su ljudi koji su se zatekli u blizini pritrčali da joj pomognu. Sudije su, prema njihovim navodima, bile prisutne.

Kada sam kasnije o tome javno govorila, odgovor koji sam dobila od ljudi na odgovornim pozicijama u sportskom sistemu svodio se, između ostalog, na to da u zvaničnom sudijskom izveštaju incident nije zabeležen.

Tu dolazimo do još jednog ozbiljnog pitanja: ako nasilje nije uneseno u zapisnik, da li to znači da se nije dogodilo? Šta radimo sa neposrednim svedocima? Šta radimo sa ljudima koji su pritrčali detetu? I kakav sistem zaštite imamo ako je dovoljno da odgovorna osoba nešto ne zabeleži pa da događaj praktično nestane?

Zapisnik nije samo birokratija. On je institucionalno pamćenje. Ako ozbiljan incident ne ostavi službeni trag, kako će sutra disciplinski organ znati da se dogodio? Kako će savez prepoznati ponavljanje ponašanja? Kako će drugi organizator znati da postoji rizik? Ono što nije evidentirano vrlo lako sutra postane: „To se nikada nije dogodilo.“

Treći slučaj dogodio se veoma skoro na jednom međunarodnom seniorskom teniskom turniru u regionu. Za ovaj slučaj postoji video-materijal koji je došao do mene. Prema snimku i informacijama koje su ga pratile, nakon pritužbi jednog od vodećih igrača turnira došlo je do incidenta u kojem je osoba sa odgovornom funkcijom u organizaciji fizički nasrnula na sportistu. Igrač je potom diskvalifikovan, dok je turnir nastavljen.

Koliko mi je u trenutku pisanja ovog teksta poznato, sam fizički incident nije dobio odgovarajući institucionalni epilog. Pošto slučaj još nije zvanično procesuiran, namerno ne navodim imena ni organizacije i ne donosim zaključak koji treba da donesu nadležni organi. Ali snimak otvara važno pitanje: šta se događa kada osoba koja treba da bude deo sistema bezbednosti sama postane učesnik nasilja? Kome se sportista tada obraća? Ko pravi nezavisnu belešku? Ko čuva dokaz? Ko proverava organizatora? I kako sistem može vrlo brzo da sankcioniše sportistu, dok pitanje odgovornosti druge strane ostane otvoreno?

Ova tri slučaja nisu ista i ne treba ih izjednačavati. U prvom postoji snimak, prijava, postupak i hapšenje. U drugom postoje svedočenja više neposrednih svedoka, ali nema odgovarajućeg zvaničnog traga. U trećem postoji video, ali je slučaj veoma svež i, koliko mi je poznato, još nije formalno procesuiran.

Ipak, sva tri postavljaju isto pitanje: šta se događa između trenutka kada neko vidi nasilje i trenutka kada sistem odluči da reaguje?

Tu je najveći problem. Ne u tome što ljudi ne znaju da je nasilje pogrešno. Ne u nedostatku kamera. Ne u nedostatku svedoka. Već u tome što još nemamo dovoljno jasnu kulturu odgovornosti u kojoj su sledeći koraci automatski: prijavi, zabeleži, zaštiti.

Zakon o sportu u Srbiji zabranjuje zloupotrebu, zlostavljanje i nasilje prema deci u sportu i govori o obavezi sportskih organizacija i ljudi koji rade sa decom da se takvom ponašanju aktivno suprotstavljaju. Upravo je reč „aktivno“ važna. Aktivno ne znači: „To je porodična stvar.“ Ne znači: „Nije se dogodilo na mom treningu.“ Ne znači: „Nema ga u izveštaju.“ I ne znači: „Neka prijavi neko drugi.“

Kada postoji neposredna opasnost, prioritet mora biti zaštita deteta ili sportiste i uključivanje policije ili drugih nadležnih službi. Ako snimak stigne naknadno, treba sačuvati original i podatke o tome gde, kada i od koga je dobijen. Njegovo prosleđivanje među prijateljima i sportskim grupama ne može biti zamena za prijavu. Kada je žrtva dete, potrebno je uključiti nadležne institucije za zaštitu deteta, a sportska organizacija mora biti obaveštena i događaj službeno evidentiran.

Interna disciplinska mera kluba ili saveza ne bi smela da bude zamena za postupanje policije, tužilaštva ili drugih nadležnih organa kada za to postoji osnov. Isto tako, svaki ozbiljan incident na turniru morao bi da ostavi službeni trag. Ne sme da zavisi od toga da li je jednom sudiji, organizatoru ili odgovornoj osobi lakše da nešto ne napiše.

Klubovi koji rade sa decom morali bi unapred da imaju jasnu proceduru: ko prima prijavu, kome se ona prosleđuje, šta se događa ako se odnosi baš na glavnog trenera ili direktora, ko procenjuje rizik, ko obaveštava nadležne institucije, ko čuva dokaze i ko prati slučaj do kraja. Procedura koja zavisi samo od dobre volje jedne osobe nije sistem zaštite.

Isto važi i za saveze. Njihova uloga ne može da se završi organizacijom kalendara, takmičenja i licenci. Ako klub ne reaguje, mora postojati sledeći nivo kojem sportista, roditelj, trener ili sudija može da se obrati. Ako u sudijskom izveštaju ne postoji incident, ali postoje neposredni svedoci ili video, to ne bi smelo automatski da znači da slučaj ne postoji. Ako postoji ozbiljna prijava nasilja, mora postojati način da se utvrdi šta se dogodilo, da li je sportista bezbedan i da li su uključene nadležne institucije.

Posebno je važno i pitanje zaštite onoga ko prijavljuje. Ne možemo od ljudi očekivati da progovore, a istovremeno stvarati sredinu u kojoj prijava može značiti profesionalnu izolaciju ili etiketu osobe koja „pravi probleme“. Ako želimo više prijava, moramo prestati da kažnjavamo ljude zato što nisu pristali da ćute.

Jer ćutanje nije neutralno.

Kada odrasli vide nasilje i ne reaguju, dete ne zna za naše odnose sa klubom, strah od autoriteta, profesionalne interese ili dilemu da li treba da se „mešamo“. Ono vidi samo da se nešto dogodilo pred drugim ljudima i da niko nije ustao.

Zato bih volela da sledeći put kada nekome na telefon stigne snimak nasilja sa sportskog terena prvo pitanje ne bude: „Jesi li video ovo?“

Nego:

„Da li je ovo neko prijavio?“

A ako odgovor glasi „ne znam“, onda još važnije:

„Šta ja mogu da uradim da ovo ne ostane samo još jedan slučaj za koji su svi znali?“

Nulta tolerancija prema nasilju ne postoji onda kada je napišemo u pravilniku ili objavimo na sajtu.

Postoji tek onda kada znamo šta ćemo uraditi kada se nasilje zaista dogodi.

Prijaviti. Zabeležiti. Zaštititi.