КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – 3. део

ГРЕШКА БР. 3

  – непознати аутор –

(прича је истинита, само су имена измишљена)

Не знам да ли сам сањао или ми се причињавало како ходам улицама града, а људи се окрећу за мном и говоре: „Његов син игра у Партизану“. У истом моменту наилази комшија и пита за Срећка, а ја кажем: „Тражи га Партизан“. А онда, стојим на западној трибини стадиона Партизана.

 

Детаљније КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – 3. део

 

Срећко даје гол у зауставном времену и трчи према трибини. Ја се спуштам до ограде и грлим га. Грле нас сви, а обезбеђење коментарише: „То му је отац, нека их“. Одједном смо у канцеларији. Потписује уговор. Одлазимо кући у најновијем моделу Аудија.Више нисмо у старом стану, већ у луксузној кући. Узимам „Спортски журнал“, кад тамо на насловној страни Срећко. Тражи га Реал из Мадрида! Свуда у соби мирис новца… Мирис новца…

Но, био је то мирис јутарње кафе. Јутро је свануло и пожелело ми срећан повратак у реалност. Светлана нам је, по обичају, пре посла кувала кафу. Сркнувши је на брзину, пошто је већ каснила на посао, излетела је из кухиње. И таман кад је хтела да закључа врата, повика:

– Саво, ево га Мића!

– Који Мића? – кренух ка вратима.

– Како који? Срећков друг! – набусито ће. Журим, ћао!

Поред врата стајао је Мића, уплашен каква ће бити моја реакција.

– Извините, чика Саво, ако је рано. Срећко и ја смо се јуче договорили…

У том тренутку Срећко је одшкринуо врата своје собе:

– Хеј, Мићо, уђи! – био је срећан што је угледао свог друга.

– А „Добро јутро, тата?“ – љутито ћу.

– Извини, нисам те видео! – одговори.

– Ништа, ништа… Какав је то договор? – упитах…

Кад смо код овога: никада ми није било јасно зашто Мића има толики утицај на Срећков живот и чиме га опчињава. Друже се од треће године и нису досадили један другоме. Напротив, када се Мића појави, Срећко нити шта чује, нити шта види. Једном је и мене опчинио, па сам се посвађао са директором школе. Оно што знам, то је да је на почетку, када је Срећко кренуо у вртић, у торби стално имао неке звечке и чегртаљке. На питање одакле му то, одговорио је: „Дао Мића!“ Сећам се да је Срећко због тог истог Миће ишао на ушивање. Човек га ‘ладно ставио у пластична колица и пустио низ брдашце поред вртића. Кулминирало је када је Срећко почео да кући доноси плишане медведиће, зечеве и лутке. Опет: „Дао Мића!“ Када је први пут Мића дошао код нас кући, направио је премештај у Срећковој соби. Столице су биле аутомобили, а кревет камион. Наравно, Срећко му је помогао.

Колико су њих двојица после тога поломили лустера, витрина, то само Светлана зна. Но, мангупи, научили да кажу: „Само смо се играли“. Светлана зна како су се играли и колико је траума доживљавала. Као и онда када је ишла у парк по Срећка, а већ је падао мрак. Мићи је пало на памет да само њих двојица играју жмурке. По Мићу дошла мама и одвела га кући, а овај заборавио да каже Срећку. Срећко тражио Мићу, а Светлана Срећка.

Мића је једном био и судија, али не на фудбалској утакмици. У исцрпљујућем стајању на једној нози између Петра и Срећка у борби за Сању. Три дана је после тога Срећко имао грчеве у ногама, а Сања није ни имала појма о борби за њену љубав. Мића измислио…

Једном сам, вративши се кући, затекао Срећка и Мићу како седе и ћуте. Помислио сам у себи да су се коначно посвађали и да ће се Срећко коначно озбиљно посветити фудбалу и школи. Мада, није био лош ђак. После два сата, они су и даље седели и ћутали. На питање: „Шта је, ћутолози?“, Срећко се насмејао, а Мића ће: „Победио сам, први си се насмејао“. Можда би ми Мића у потпуности прирастао срцу, али имао је једну ману. Све је играчке унео у нашу кућу, само није лопту. Бежао је од лопте као од ватре. То му нисам могао опростити.

– Чика Саво, ево ја ћу вам рећи шта смо се договорили. Фали нам још три сличице да попунимо фудбалски албум. Раша и Бане имају те сличице, али неће да се мењају. Хоће да се „тапкамо“. Пустите Срећка. Чекају нас у парку! – замолио ме.

– Молим те, тата! – склопио је дланове Срећко према мени.

– Види, Мићо, данас Срећко иде на тренинг у Партизан. Неће више имати времена за игру. Тамо се тренира сваки дан. Сада мора да доручкује и да се психички спреми за тренинг. А сличице? Заменићу вам на Тргу – био сам конкретан.

– Али, тата…! – хтеде Срећко још нешто рећи.

– Мићо, можеш остати с нама на доручку! – прекидох га.

– Нека, хвала, чика Саво, доручковао сам! Срећко, видимо се… – одјурио је Мића према вратима.

А Срећко за њиме. Окренуо се. На лицу му је засијала суза…

 (наставиће се)

 

Верзија овог текста на енглеском