Грешка бр. 4
Мића је отишао. Срећко је спустио главу, као што често чини када није по његовом, и прошао ужурбано поред мене. У том моменту зазвонио је мобилни телефон у његовој соби. Отрчао је до собе и јавио се.
– Ко је? – упитах.
Скоро минут није одговарао,а онда је изашао из собе, пружио ми телефон и процедио кроз зубе:
Детаљније КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО – 4. део
– Тренер Раде! – рече.
О, не, помислих. Зар је могуће – сви баш данас? Ставио сам кажипрст на усне у жељи да Срећку ставим до знања да прећути наш одлазак на тренинг у Партизан, али…
– Рекао сам му да идемо на тренинг у Партизан! – слегао је раменима.
Узео сам телефон и у секунди смишљао изговор. Полако сам примакао телефон на уво и мотао, мотао…А онда, глас са друге стране:
– Добро јутро,Саво! – рече.
– Добро јутро, Раде. Чуј…! – хтедох да наставим.
– Нећу ништа да чујем, јер знам шта ћеш рећи! – одрично ће Раде. – Гледам те и слушам све ове године од када је Срећко код нас у клубу. Гледао сам те и слушао и проучавао. Дошло је време да ти кажем оно што мислим о теби. Ово је прекретница. Зато те молим да седнеш, саслушаш ме и не прекидаш…
– У реду! – рекох и седох на столицу у кухињи.
– Водиш га на тренинг у Партизан. У реду. Није битно зашто ниси питао шта ја мислим о томе, битан је разлог зашто га одводиш. Зато што си радознао. Ја ћу ти рећи шта вас чека. Прошао сам све то у „великом клубу“, с том разликом што сам одрастао без оца и што тамо није имао ко да ме „гура“, прати и саветује. Бачен сам у „џунглу“ међу лавове, без игде икога. Мајка није имала појма шта све то значи. У почетку сам био радознао шта ћу бити и докле ћу стићи. Видео сам себе као важног међу друговима у парку и школи. Маштао сам да будем звезда која ће сијати на фудбалском небу. И знаш у шта се та радозналост претворила. Претворила се у страх. Најпре у страх од тренера. То је био човек који је предходно водио омладинце и био близу сениорске екипе. Након неуспеха спустили су га на базу, да ради са децом до 12 година. То је био човек без амбиција, без емоција, револтиран, одсутан. Све што смо добро урадили, ништа. Свака грешка, казна. У суштини сви тренери у „великим клубовима“ су исти. Онај ко води петлиће није са њима, већ себе види у пионирима,онај ко води пионире види себе у кадетима, онај ко води кадете себе види у омладинцима, онај ко води омладинце себе види у сениорима, онај ко води сениоре себе види у репрезентацији, онај ко води репрезентацију себе види у Реалу и Манчестеру. Победиш и одеш празан са утакмице, јер сви очекују да победиш. Играш против оних којима си био капитен и таквих једанаест капитена у твојој екипи. 20:0. А онда, утакмица против „великог клуба“. Фрка. Дођу сви у свлачионицу, и Курта и Мурта. Морамо ово, морамо оно, а у теби страх, како ћеш одиграти, да ли ћеш победити. Изгубиш. Трагедија. На сваком новом тренингу ново дете. Нова звезда. Не знаш ко се како зове и када треба да примиш лопту а ти викнеш: Хеј ти, додај!
Касније, страх од „шкартирања“ и повратка у „мали клуб“. Када се и то превазиђе, страх од навијача. Па када се и то превазиђе, страх од неисплаћених премија и плата. Страх од губитка статуса у друштву и несналажења у било ком другом послу, итд, итд. Е, мој Саво. Страх који си му уградио, тамо би постајао све већи. А овде? Када је промашио први пенал, ти си говорио да му не дајем више да шутира. Дао је после тога много голова из пенала. Научио је да се бори и изборио се са тим страхом. Твој страх да не игра у одбрани и његов страх од грешке, савладали смо тренинзима. Мислио си да ће најлакше научити фудбал ако буде играо утакмице. Почео је да овладава вештином и да се не плаши утакмица. Једино чега се плашио и остао да се плаши си ти. Покушавао сам дуго да причам са тобом и да се смејем у твоме друштву не бих ли одагнао његов страх од тебе…
– Немој тако, Раде..! – прекидох га.
– Не прекидај ме. Договорили смо се. Да ли си се икада питао зашто је увек био срећан када би га деда или стриц доводили на утакмице. Зато што дете јако добро зна да осети праву љубав. Њихов осмех након његовог потеза и усхићење и задовољство ширило се и на терену и у свлачионици. Теби је увек био крив судија, противнички играч који стартује оштрије, родитељ противничке екипе… занемарио си Срећка и он је временом пренео своју љубав према деди, стрицу, мени. Ти и не примећујеш колико он воли животиње и колико пута ми се исповедио да би волео да има куцу као ваш комшија. Та куца када год види Срећка скаче на њега и лиже по образу. Е мој Саво, многе ствари ти не знаш. Када будете први пут прошли поред зидина Партизановог стадиона, Срећка ће обузети страх. А знаш ли зашто?
– Не! – учинило ми се да ме је питао.
– Зато што си му, када је био мали, купио за рођендан огромног слона и он се уплашио. Од тада се плаши великих, огромних и мрачних ствари. Открио нам је на припремама када смо причали о поклонима. Е мој Саво, у „великом клубу“ имаш право на све, само на једно не. Немаш право да се љутиш. Све ће ти опростити „велики“, само ти неће дати да се љутиш и спремни су на све да то не радиш. А ти си свог сина увек терао на љутњу, коју до данашњег дана вешто покушава да сакрије од тебе. Колико се пута закључавао у собу и звао ме да причамо или молио мајку да остане у соби са њиме, када би био љут на тебе. Појма немаш. Учили смо га да се не љути и не дури. Ти и не знаш шта га највише нервира и због чега се највише љути..?
– Због чега? – упитах радознало.
– Он је скакутао, бацао ствари на под, викао, одбијао да говори, свађао се са мајком после сваке утакмице на којој си му указивао на оне који су десет пута бољи од њега. Да не причам о деци која су добила петице а он четворку. Измишљао је болести и није долазио на тренинге и утакмице. Нисам му дозволио да изгуби интересовање према саиграчу који је у том тренутку био бољи од њега и да заузме непријатељски став. Хтео је хвалисањем да се издигне, али му нисам дао. Ја сам његову љубомору претварао у подстрек да уложи много труда да превазиђе саиграча. А шта си ти Саво урадио? Ништа!
– Није тако Раде, није ништа! – бранио сам се.
– У реду, хајде да скратимо причу. Питаћу те нешто, али бих те молио да будеш искрен. Да ли си спреман да одговориш на питање које ће те можда заболети?
-Јеесамм…, збуњено ћу.
– Ок. Када те је твој син последњи пут загрлио и пољубио?
Настао је тајац. Неколико тренутака а онда и минут.
– Не мораш Саво одговорити. Одвешћеш га у „велики клуб“. Подарићеш му још већи страх, још већу љутњу, још већу љубомору. Много тога ћеш му још подарити само нећеш једно. А то је искрена љубав према свом детету онаквом какво јесте, према његовом детињству. Када прође детињство и када наступи пубертет, заљубиће се у нову Сању. Она ће му пружити љубав и он ће напрасно престати да се бави фудбалом. Зато Саво, пре него што прекинем везу и пре него што одете на тај тренинг, молим те да добро размислиш о свему. И запамти да није касно да му пружиш љубав…
Веза се прекинула…
(наставиће се)
Novi komentari