Канада, тако далеко а тако близу

Родитељи који то могу да приуште, хрле да упишу децу у елитне школе хокеја.

У дечјем хокеју у Канади дешава се револуција. Неки је називају еволуцијом; други је називају анархијом на леду.

Детаљније Канада, тако далеко а тако близу

Широм земље ниче стотине тимова мимо оквира Канадске хокејашке федерације. То је читав један паралелни свет нерегулисаних школа које „лете испод радара“, нарочито за децу узраста од 8 до 13 година. Оне су постале мамац за родитеље који имају незадовољене потребе и новац за трошење – без обзира на то да ли они то себи могу да приуште или не.

 

У Винипегу, дечји хокеј је постао спорт који се игра свих 12 месеци у години, са гомилом кампова, турнира, школа хокеја и тимова који су се размножили током последње деценије.

Шта кажете на ову иронију: у овом тренутку у Винипегу постоје деца опседнута хокејом, стара свега осам година, која на леду проводе више времена него било који играч НХЛ (америчко-канадска професионална хокејашка лига, прим. прев.) екипе Винипег Џетс.

[pullquote]„Професионалци су активни од септембра па најдаље до краја јуна“, каже Били Кин, који више од 30 година руководи хокејашким камповима и тренерским клиникама у Винипегу. „Деца су активна дуже од тога.“[/pullquote]

 

 

 

И док ова прича говори о хокеју, она симболизује промену у култури, где – вероватно због дарвинизма у спорту или глобалног тржишта чија се вредност мери милијардама долара – су деца (а и родитељи) под све већим притиском да се у потпуности посвете спорту у све млађем узрасту.

 

„Мислим да нисмо у потпуности свесни шта се дешава“, каже Питер Вудс, извршни директор школе Хокеј Манитоба, који тврди да једнодимензионални приступ и тренирање током целе године на крају могу да доведу до повреда услед префорсираности, као и до засићења, „сагоревања“ и недостатка изложености другим друштвеним групама и начинима тренинга.

 

Али док дечји хокеј макар има неку структуру и географске границе, пролећни хокеј је верзија НХЛ прелазног рока за десетогодишњаке.  Не постоје ограничења за тимове по питању регрутовања играча.

Заиста, ако је хокеј у Канади нека врста религије, онда је пролећни хокеј – или стављање акцента на то да треба играти и тренирати током целе године – постао систем веровања.

 

---

Међутим, Курт Кечен, руководилац кампова у Винипегу и Старбак хокејашке академије, износи другачије мишљење: „Једна ствар је сигурна: ако не купите лоз, нећете ни добити на лутрији. Стога ће родитељи, ако то могу да приуште, платити колико треба. То је дискусија која нема краја, али суштина је да, ако желите да будете на такмичарском нивоу, морате да тренирате током целе године. Ту не постоји исправно или погрешно, већ једино оно у шта ви верујете. Сви кажу да само један од милион играча успе. Зашто то не би било ваше дете?“

---

 

 

Извор: http://www.winnipegfreepress.com/opinion/fyi/spring-fever-189487451.html