Наставак текста „Разлози за бављење спортом“
Који су најважнији разлози због којих деца у Србији напуштају спорт, и колико година имају када га напуштају?
Детаљније Разлози за напуштање спорта
Према истраживању емисије „Sport in America“ из 2011. године (USADA. What Sport Means in America: A Study of Sport’s Role in Society. Colorado Springs: USADA; 2011), главни разлози због којих деца у Америци престају да се баве спортом су следећи:
Који су најважнији разлози због којих деца у Србији напуштају спорт, и колико година имају када га напуштају?
Борис Старовић
Директор КК Врачар и кошаркашки тренер:
Разлози су немогућност плаћања тренинга, као и недостатак самопоуздања у оквиру тренинга. Напуштају га углавном после 13. године.
Никола Вучетић
Директор ТК „Са & Ни“ и тениски тренер:
Недостатак перспективе, мотива код деце, у мањој мери услед повреда; деца не виде више себе у томе или их неко није добро упутио – родитељи, тренери, окружење. Са 14-15 година напуштају тенис.
Саша Ђорђев
Фудбалски тренер
ФК Fair Play 06 Земун:
Због нестручности већине спортских радника и радника у спорту и њихове огромне зависности од финансијских услова, што у крајњој мери доприноси импровизацији у раду и „отаљавању“, а самим тим и просечности која не задовољава оне из „виртуелног света“.
То је у периоду претпубертета и раног пубертета (12, 13, 14 година), када нас напушта најбољи друг и пријатељ из „виртуелног света“ спорта, и почињемо да тражимо нове пријатеље из „виртуелног света“ и налазимо их у наркотицима, алкохолу… нажалост.
Александар Михајловић
Бивши спортски радник:
Немамо стручан кадар, тренери су нам корумпирани, необразовани и са мање од сто речи у вокабулару. Тенис је прича за себе, ако немаш новац дете ти „испада“ са 15 година (приватни тренер, кондиција, техника, турнири), остаје само рекреација. У кошарци, као колективном спорту, присутна је чиста протекција од 15 године – чији је тата утицајнији, тај игра, чак и ако је потпуно неталентован.
Како родитељи могу да утичу на децу када она почну да размишљају о напуштању спорта?
Борис Старовић:
Саветима, можда својим присуством на тренингу, подизањем самопоуздања.
Никола Вучетић
И средина утиче на читав процес, а не само родитељи. У спорту децу остављају добар мотив и резултати.
Саша Ђорђев
Родитељи могу да утичу једино када се деца укључују у спорт и одабирају спорт и клуб. Њихов је задатак да упознају вредности спорта, рекреације и физичког васпитања и да буду едуковани у том смислу. На тај начин ће они препознати средину, тј. „клуб“ који је прави и у којем се стварају трајне, а не тренутне вредности. Клуб у којем се не прави резултат, тим и игра, већ играчи. Клуб који жели све спортске потенцијале и способности појединца да доведе до његових максималних вредности.
Александар Михајловић
Они који су схватили и мало се образовали настављају са рекреацијом и наравно постају нормални и успешни људи, а најгори су умишљени и неостварени спортисти – нигде се не уклапају, па врло брзо испадају из заједнице.
О овој теми можете дискутовати на нашем форуму: https://maliigraci.rs/forum/viewtopic.php?f=2&t=9
Korupcija kod trenera je glavni probem. U vaterpolo klubu Partizan u svim mladjim generacijama postoje nedodiljiva deca ciji roditelji cine klubu ili trenerima licno i njihova deca moraju da igraju u timu. To se radi toliko ocigledno i bez srama da se svim normalnim ljudima smuci zivot od cele situacije. Deca pate ali to nije briga nikoga sem roditelja koji trebaju da objasne kako to da treniraju po 6 puta nedeljno i na kraju ne odigraju nijednu utakmicu, a tamo neki losiji igraju redovno ali zato njihovi roditelji ne izbijaju iz kluba. Taktika Partizana je da izdvoje par dece u generaciji koji su supertalentovani i njih guraju, a svi ostali su kolateralna steta. Eliminacija dece se događa već od 11-te godine. Ja vas sada sve pitam da li je sve ovo normalno i kako se protiv ovakvih stvari boriti? Kako da vratimo pravu svrhu sporta a to je da deca budu srecna i zadovoljna, a ne da budu topovsko meso za tamo neki Partizan, Zvezdu …
Pa tako ti je u svim sportovima. Ako dete trenira u nekom od „velikih klubova“ uvek će biti neke protekcije po raznim osnovama. Najbolje je da ti dete do neke 15-te godine trenira u nekom „malom klubu“, pa ako se ispostavi da je talenat, zvaće ga „veliki“ sigurno, ali tada on ne ulazi u veliki klub „na mala vrata“, i šanse da igra su mu znatno veće.
E, sad, kod vas u vaterpolu je situacija malo specifična, jer mislim da samo i postoje „veliki“ klubovi. Drugačije je u fudbal, košraci, odbojci, rukometu, gde postoji mnogo više izbora