На захтев наших верних читалаца, настављамо серију разговора са Петрашином Матијевићем, спортским психологом и оснивачем организације SPORTSPRO, о бројним питањима везаним не само за спортску психологију, већ и за целокупно васпитање, образовање и сазревање младих. Данашња тема је примена менталних вештина.
Детаљније Спортски психолог Петрашин Матијевић о примени менталних вештина
❓ Шта су менталне вештине, у чему је њихов значај и како се уче и усавршавају?
Најуопштеније речено, то су научене технике контроле које стоје у основи ефикасног извођења. Њихов значај најчешће објашњавам метафором „армираног зида“. Током процеса учења и усавршавања одређене вештине/радње/знања, ми „зидамо бетонски зид“, који је сваког дана, уз напоран рад, све већи и јачи. Стварност нам показује да тај „зид“ често пуца под притиском, и то баш у ситуацијама када нам је важно да се на њега ослонимо. Једноставно блокирамо, нисмо у стању да изведемо техничке радње које смо колико јуче радили без икаквих проблема, не успевамо да решимо лак логички задатак, не можемо да репродукујемо одређени садржај који смо „научили напамет“. Шта се догађа? Недостају менталне вештине, „ментална арматура” која ће зид учинити довољно снажним. Менталне вештине (контрола фокуса пажње, контрола емоција, контрола телесне напетости, постизање и очување самопоуздања, позитиван став…) су везивно ткиво за које се лепи и са којим сраста вештина коју усвајамо и учимо (спортска техника, техника певања, хируршка техника, борбена техника специјалних јединица, техника свирања…). Управо менталне вештине дају константност извођењу неке друге вештине. Тек са развијањем специфичне „менталне структуре“ (систем научених менталних вештина) добијамо могућност да постижемо максимум ефикасности, и што је посебно важно да тај максимум понављамо увек када нам је битно.
❓ За наше мале спортисте почела је школска година, па нас занима како менталне вештине могу да им помогну да се изборе са свим притисцима у школи, посебно кад се зна да је фокусирање пажње за њих вероватно највећи проблем 🙂 ?
Ако мало спецификујемо „школске притиске“ видећемо да се ту заправо ради о, како сте и сами навели, „фокусирању пажње“ током предавања и учења (што је веома слично фокусирању пажње на учење технике током спортског тренинга) и контроли напетости приликом усменог одговарања градива, писменог или контролног задатка. Треба додати и организацију времена и одговорност према обавезама. Технике менталне контроле готово да су идентичне. Није необично да деца која током спортских тренинга усвоје ове технике контроле показују изванредну ефикасност и у школи. Наравно, ако им је стало до школског успеха. Ако успут нису покупили став пусти школу, гледај од чега се живи“.
❓ Шта је трема и како се изборити са симптомима „знојавих дланова“ и „треперења у гласу“?
Трема је једно посебно стање у којем се осећа страх од онога што се може догодити. То стање карактеришу: 1) специфичан мисаони ток (катастрофизирање, предвиђање негативног исхода, замишљање негативних последица…), 2) специфичан доживљај/осећај неодређене стрепње пред опасношћу која је пред нама и 3) специфичне телесне/физиолошке реакције (знојење дланова, лупање срца, убрзано дисање …). У таквом стању долази до промене интелектуалног фунционисања, које особа у том тренутку није свесна, а која доводе до тога да се „не зна оно што се одлично научило“. О овом смо говорили у претходном делу. Ментални тренинг је решење.
❓ Мотивација је у животу изузетно важна, међутим увек се поставља у корелацију са успехом (у школи, у спорту, касније у друштву). Како бисте нашим читаоцима објаснили шта је добра мотивација и да ли се резултати остварују само кроз исход?
Да, за мотивацију је изузетно битан успех. Можда чак најбитнији. Прво морам да нагласим једну чињеницу која често остаје непрепозната. Мотивација је психолошки квалитет који се гради и унапређује или пак руши и разграђује. Она не постоји у константној форми сама по себи, мада се често подразумева да ако је неко мотивисан он је мотивисан без обзира на све. Није тако. Мотивација се негује и развија. И то управо кроз успех, исход. Наравно, постоје технике које треба да је учврсте и појачају, али је кључни тренутак резултат. Али не онај резултат који је дефинисан кроз „победу“, већ резултат који је тренер/особа која учи поставила као циљ. И ту је главни разлог многих невоља и дечјих патњи, резултат им је од стране одраслих (тренера и родитеља) дефинисан искључиво у терминима победе. О победи као једином циљу такмичења можемо говорити тек на узрасту изнад 23+ (према концепту „дугорочног спортског развоја“ који је по мишљењу свих водећих спортских стручњака концепт који нуди основу за постизање врхунских спортских резултата и изградњу здраве личности). Фокусирање на победу и њено постављање у центар спортског живота детета је најкраћи пут за убијање мотивације и претварање потенцијално позитивних утицаја спорта у негативне.
❓ Зашто је важно одржавање баланса између спорта и осталих сегмената живота (образовања, школовања, дружења, па чак и „глуварења“ у једном периоду одрастања и сазревања)?
Ваше питање је реторичко. Свака једностраност је штетна. Постоји још из времена Спарте императив „калокагатије“, који налаже младићу да буде и вешт војник али и образован грађанин. Са друге стране, истраживања показују да је фокусираност и ефикасност за време тренинга већа ако спортиста има и „прозоре“ у друге активности, ако има хоби, пријатеље, друге обавезе током којих ће бити потпуно искључен из спорта. Ово је посебно битно када говоримо о деци; за оне старије, елитне спортисте, правила су мало другачија јер им је спорт професија. Такође, морамо водити рачуна и о тренуцима када због повреде нисмо у спорту, када се професионална каријера заврши или прекине. Спортисти који немају „други свет“ (образовање, другу професију, хоби…) често западају у озбиљне психолошке кризе из којих тешко излазе.
❓ Стара изрека о васпитавању деце гласи: у једној руци књига, у другој руци лопта. Данас, међутим, многи родитељи сматрају да је једна рука важнија од друге и занемарују образовање на уштрб бављења спортом. Са психолошког аспекта, какве последице на развој детета могу да буду?
Са психолошког аспекта гледано значај школе, дружења, формалног и неформалног социјализовања детета, усвајања знања, упознавање принципа на којима почива свет и људско друштво је непроцењив. То је процес који у психолошком смислу припрема дете за будући живот. Зрео, смислен и срећан живот. Наравно, неки људи су склони да смисао живота мере количином новца, а спорт им се чини као пречица за „срећу”. Најчешће нису свесни да је број оних које је та пречица довела до среће занемарљиво мали, статистички безначајан. Нису свесни да дете упућују у смеру у ком га највероватније неће дочекати много тога лепог. О овој трагичној страни спорта и последицама које је оставила на многе спортисте, родитеље, бракове… готово да се не говори. А ти примери су много бројнији од оних са срећним крајем.
❓ Задржаћемо се још мало на овој изреци и то у њеном дословном значењу: деца све мање читају, а самим тим се све лошије изражавају, тешко вербализују своје мисли и осећања, а фонд речи им је упрошћен и окрњен. Зашто је важна добра комуникација са другима и како подстаћи децу да обогаћују свој речник?
Нажалост, тако је. И нисам баш сигуран да ту можемо да учинимо много, осим у оквиру своје породице. Природа комуникације се дефинитивно променила. Разлог су нова средства комуникације (мејл, фејсбук, скајп, смс…), која на један неуочљив начин мењају и форму и садржај комуникације. Поруке које се преносе су кратке, често без посебног смисла, са новим знаковима (смајлији и емотикони), без јасних граматичких и синтаксичких правила. Психолошке функције се лагано прилагођавају овом новом свету. Нема више пажње да се чита књига, фокус нам траје два минута. Емоционална диференцираност једнака је броју понуђених емотикона. Просечан тинејџер током једног сата погледа у свој телефон око двадесет пута, чекајући неку поруку. Најчешће баналну. За то време он не може да се фокусира на друге садржаје. Ако нема поруке, изјављује да се „смара“. Које је решење? Подстичимо децу да читају, помозимо им да диференцирају свој емоционални свет, научимо их да постоје више од три речи којима се описују осећања и унутрашња доживљавања, захтевајмо, бар у породици, квалитетну комуникацију. Научимо их да док нешто раде одложе и искључе мобилни телефон, ограничимо им време на друштвеним мрежама, укључимо их у различите ваннаставне садржаје…
❓ И за крај: која књига је обогатила Ваше детињство и радо бисте је поново прочитали?
Том Сојер, дефинитивно. Као дечак сам био прилично активан и несташан. Том је баш умео да ми заголица машту и потакне многе идеје…
Пeтрaшин Maтиjeвић, дипл. психoлoг, прeдсeдник и oснивaч oргaнизaциje SPORTSPRO.
Зaвршиo je Филoзoфски фaкултeт у Бeoгрaду, Кaтeдрa зa психoлoгиjу. Спoртскoм психoлoгиjoм aктивнo сe бaви oд 2006. гoдинe, кaдa je пo узoру нa кoнцeпт припрeмa игрaчa фудбaлскoг тимa Mилaн (Milan Lab – мeдицинскo/психoлoшкa лaбoрaтoриja фудбaлскoг клубa Mилaн) зaпoчeo примeну биoфидбeк тeхникe у психoлoшкoj припрeми спoртистa.
Toкoм стручнoг усaвршaвaњa зaвршиo je низ eдукaциja у oблaсти дубинскe психoтeрaпиje и психoлoшкoг сaвeтoвaњa (Jунгиjaнскa aнaлитичкa шкoлa, REBT, Tрaнсaкциoнa aнaлизa…)
Tрeнутнo je aнгaжoвaн кao члaн стручнoг тимa Гoлф рeпрeзeнтaциje Србиje. Toкoм 2012. гoдинe, испрeд Oлимпиjскoг кoмитeтa Србиje, рaдиo je нa припрeми кajaкaшкe рeпрeзeнтaциje зa OИ „Лoндoн 2012“( к4), a тoкoм 2014. aктивнo je учeствoвao у припрeмaмa дeлa рeпрeзeнтaциje зa Свeтскo првeнствo у Moскви.
У дoсaдaшњeм рaду пoстигao je oдличнe рeзултaтe у психoлoшкoj припрeми пojeдинaцa и тимoвa у кajaку, тeнису, тeквoндoу, фудбaлу, рукoмeту, стoнoм тeнису, џудoу, мaчeвaњу, кoшaрци…
Oдржao je низ висoкooцeњeних eдукaтивних сeминaрa, нaмeњeних тaкмичaримa и трeнeримa eлитнoг нивoa.
Крeaтoр je прoгрaмa стручнoг спoртскo-психoлoшкoг усaвршaвaњa трeнeрa „Бoљи oд сeбe“ и jeдaн oд oснивaчa Сeкциje зa спoртску психoлoгиjу при Друштву психoлoгa Србиje.
Novi komentari