Николај Долгополов - потпредседник AIPS (Међународна асоцијација спортских новинара)
Москва, 8. јун 2020.
Прошло је око шест месеци, и нешто је апсолутно јасно: 2020. ће се памтити у историји човечанства као година COVID-19. Проклети вирус је нанео огромну штету целом свету, такође и спорту.
Хајде да прво утврдимо да спорт, било професионални или аматерски, уопште не представља главну врсту људске активности. Спорт, најскромнији део националне економије, има два скромна задатка. Први је да на неки начин помогне људима да остану здрави. А други је да забави исте те људе – плус публику коју не занима физичка култура – кроз подвиге професионалних спортских гладијатора.
Али, повољни услови за спорт по ранијим стандардима ће се променити. Већ данас се потпуни колапс светске економије пореди са Великом депресијом од 1929. до 1933. године. Али још увек се налазимо у првој фази борбе против вируса. И ко је рекао да ће други, трећи … талас бити мање немилосрдан него актуелни. Они ће сигурно направити вакцину, једино питање је када? Спорт у садашњој просперитетној форми треба утолико пре да схвати да више неће бити раније великодушне волатилности (непостојаности). Пишем о овоме не уживајући у томe, већ са жаљењем, јер сам готово пола века посветио скандирању шампионима.
Међутим, пред мојим очима спорт се постепено претворио од релативно скромног средства за издржавање талентованих појединаца који нису штедели своје здравље, у висококомерцијализовану и прецењену област физичког напора.
Детаљније 2020, година у којој се спорт заувек променио
Некада је мој комшија, пуковник, био огорчен: играчи његовог омиљеног ЦСКА примали су исто колико и он, који је учествовао у Корејском рату. Сироти ветеран би се окренуо у гробу кад би сазнао да се мало познати фудбалер, који чак не игра ни у Премијер лиги већ у националној FNL лиги, јавно жали због губитка зараде од неких мизерних 200-400 хиљада месечно, у периоду општег пада зарада. Играјући за Њижни Новгород, тај везни играч је одиграо 20 мечева и постигао 2 гола. Међутим, имамо познатог награђиваног писца који би био срећан да добије не 200, већ 150 хиљада, за књигу за чије писање му је било потребно најмање годину дана напорног рада.
Узгред, изненадило ме је када сам сазнао да се наша фудбалска Премијер лига, која је најскупља, не разликује много од Белоруске лиге, са скромним зарадама. Гледајући на ТВ-у мечеве Белоруског шампионата, приметио сам да комшије имају некако више авантуристичког духа, да су бржи. То није комплимент. Само непристрасна изјава.
Можда је куцнуо час за поновну процену прецењених вредности? Бојим се да ће сада чак и руски олигарси, који су изгубили милијарде, размислити пре него што уложе милионе долара у страног хокејаша, кошаркаша, који је некада нешто освојио, а сада је с протоком година оћелавио и удебљао се од седења на клупи свог француског или немачког тима. На заласку успешне каријере он је пристао, чак после извесног премишљања, да прихвати милиониту понуду „оних Руса“, да би обезбедио трећу или четврту генерацију својих потомака. Престаните да расипате новац.
Он је потребан за друге сврхе, а посебно данас. Слушам о томе да звезда кошта од 8 до 10 милиона долара годишње. И нехотице размишљам: овај новац би био упућен жртвама вируса корона у далеком Дагестану, Североморску и Трансбајкалији, који су толико пропатили. Али то не треба да буду владине уредбе или гувернерови закони. Треба да схватимо да је дошло ново, тешко време, када треба у овом тренутку да одустанемо од непотребног луксуза, на седам до десет година.
На крају, верујмо нашим земљацима, спортистима. Нисам наиван. Позитиван и негативан утицај зарада играча и њихових агената ми је познат. А истовремено, неравнотежа у избору скупог иностраног спортског особља треба да постане део прошлости.
Руско Министарство спорта већ је смањило тромесечне трошкове за 7 милиона рубаља. Шта је следеће, лако је предвидети. Осећа се да ће главна брига новог министра спорта Олега Матутсина бити само очување јавног здравља.
И у светском спорту, промена је неизбежна. Од 1976. године он је радио на 13 Олимпијада. Уз сваку 4. годишњицу Олимпијске игре се буквално слежу под сопственом све већом огромношћу. Више спортиста, спортова и, сходно томе, потпуно нови објекти и стадиони. И много спортских објеката који коштају баснословне суме новца, после 17-дневне представе прешли су у категорију непотребних. У Рио де Жанеиру, после 2016. године, већ су претворени у запуштене споменике. Мало је вероватно да ће се ово поново догодити у постпандемијско доба.
Погледајте како су брзо Јапанци реаговали на одлагање Олимпијаде 2020 за следећу годину. Услед вирусне више силе, једна од најбогатијих земаља изгубила је 12 милијарди долара. И, лагано долазећи до даха, изнела је неколико услова Међународном олимпијском комитету. Игре ће се одржати 2021. године или никада. Церемоније свечаног отварања и затварања, током којих стотине милиона величају земљу домаћина, биће одржане у много скромнијем формату.
А Французи, који ће бити домаћини Летње олимпијаде 2024. године, желе да откажу скуп транспорт олимпијаца, пребацујући све чланове олимпијске породице – спортисте и новинаре – у градске аутобусе или их спуштајући у загушљиву подземну железницу. Идите сами у спортске објекте. Поред тога, први пут у послератној историји, локални бизнисмени неће уступити место највећим светским спонзорима МОК-а, који пуне друга тржишта својом робом и услугама током Олимпијских игара. Зашто да странци покупе профит, па чак и МОК, када смо ми, Французи, организатори. Осећате ли то? Разговор је прешао на други језик.
Са жаљењем напомињем да су многе међународне спортске федерације претрпеле огромне губитке. Главни шампионати су отказани, промењен им је распоред, и није познато када ће бити одржани. Услед тога, ставке из уговора са спонзорима нису испуњене. А они, који су такође изгубили много у месецима када је свет био у карантину, неће уопште журити да закључе нове уговоре. То значи да националне федерације неће примити било какве уплате од међународних федерација. Ово је ланац; не, пре је то зачарани круг из којег у следећим месецима (у најбољем случају) нећемо изићи.
Много се говорило о онлајн такмичењима. По мом мишљењу, она су добра само за шах, који је стекао велику популарност током ова три месеца. Гледао сам мале турнире у атлетици. Гледали смо такмичања у e-спортовима. Али све то није оно што ми волимо и на шта смо навикли. Да, и спорт без гледалаца, за нас је као испити чашу омиљеног пића а не подригнути.
Спорт ће се дефинитивно вратити – и ми, заједно са њим – на стадионе. Али више неће бити исти.
Извор:
https://www.aipsmedia.com/index.html?page=artdetail&art=28167&CoronavirusRussia
Novi komentari