glasno razmišlja i pita se Aleksandra Šandor…
Ovih dana pomno pratim Olimpijadu, najznačajnije sportsko takmičenje, koje lično obožavam i kroz koje toliko imam da naučim. Svoje mišljenje o ovogodišnjem otvaranju u Parizu ću ostaviti za krug svojih prijatelja, jer ipak želim da se skoncentrišem na ono što mora i jeste primat ovog dogadjaja, a to je sport. Sa druge strane, ono čemu pridajemo značaj raste, te ću ja pridati zdravom i najvažnijem delu ovog takmičenja.
Trudeći se da ispratim koliko je god moguće putem prenosa sve naše takmičare, pa čak i da vratim smimak, ako nisam u mogućnosti da pogledam uživo, razmišljam kako je ovo mnogima jedinstvena prilika za koju vredno rade četiri godine, kako bi samo dobili šansu da učestvuju i priliku da oko svog vrata stave neku od medalja i zakorače na pobedničko postolje.
Dok se peva himna na samom startu kroz govor tela se može videti i koliko im je ovo važno.
Danas smo svedočili i zadovoljstvu prvog, nadam se ne i jedinog zlata, za našu zemlju u streljaštvu od strane dua Arunović i Mikec. Ono što bih podvukla nakon svega je izjava “Mi smo ovo zaslužili” i zaista mislim da se svaki debeli trud i rad isplate, kao i dovoljno volje i vere u sebe u bilo čemu, kada imamo jasno zacrtani cilj. Oni su ovo čekali i na tome radili, kako kažu, poslednje dvadesetitri godine.
23 godine!? Da.
I to kad kažemo, shvatamo šta to znači. Jer svi žele uspeh, dok ne shvate šta je sve za uspeh potrebno.
Juče sam gledala i sjajnu džudiskinju Maricu Perišić kojoj je medalja izmakla za dlaku i koja je to, sasvim normalno teško i podnela, jer je i ona imala svoj cilj, koji će se nadam se u budućnosti ostvariti, jer je sjajna sportiskinja i borac.
Ono što mi je privuklo pažnju je informacija da džudo reprezentacija Srbije u svom timu ima čak 6 takmičara, a da je na OI 2016. godine bio samo jedan njihov predstavnik. Nasuprot tome je tenis, koji je iste te 2016-te imao 6 predstavnika (3 muška, 3 ženska), a ove godine u Parizu samo dva i to bez ijednog ženske predstavnice u timu.
Pa šta to onda Džudo Savez Srbije radi bolje od Teniskog Saveza Srbije. Kao isto individualni sport i pri tome manje “popularan”, posebno u eri Novaka Djokovića. Kako to da smo mi u ovoj godini “uspeli” da u tenisu imamo samo dva predstavnika?
Gde su onda sva deca koja u ovaj naš sport udju i kuda, zbog čega, kada i zbog koga iz njega nestaju?
Ako bi mene neko pitao, a verujem da od onih koji bi možda trebalo, neće niko… Sistem, plan, program i ljudi koji to umeju razumeju i uče od pametnijih kako se to planski gradi i pravi razvoj mladih igrača. Ukoliko bi pogledali statistiku i načine funkcionisanja velikih i uspešnih teniskih saveza i kako se oni bave razvojem igrača i ako bi napravili paralelu, to bi zaista imalo puno, ali baš puno posla, koji opet nije nemoguć i nedostižan. I mnogo je važno ne spominjati finansije, jer kao dokaz imamo savez sa drugim sportovima gde stvari očigledno bolje i pametnije funkcionišu, pa što se onda ne bi krenulo od toga?
Da je ovo bila bjaka u kojoj smo mi jedina zemlja koja je tih godina iznedrila svetska imena bez ikakvog organizovanog sistema, pukom srećom i ludačkom upornošću roditelja, koji nisu imali pojna u šta srljaju, od 2008-me do danas imali bi barem dupliran tim igrača na OI u obe konkurencije, a ne pad sa 6 na 2 predstavnika…
Jer ako pamtim, a pamtim dobro, imali smo toliko potencijala medju našom decom i imamo i dalje, pa ja sad pitam gde su sada sva ta mlada, talentovana i radna bića koja su bila puštena niz vodu i isključivo na teret svojim roditeljima?
Gde su sistem, plan, cilj i razvojni program ili postoji nešto za šta ja ne znam , a sve se nadam da će se nešto ipak promeniti… Jer je ovo baš bruka.
Детаљније Gde je nestao naš tenis na Olimpijskim igrama?
Огласи
Novi komentari