Luka Ćeramilac je najbolji mladi teniser Evrope!
Nova zvezda na evropskom nebu…
Novi biser srpskog tenisa…
Srbija dobija novog Đokovića, Luka je najbolji mladi teniser Evrope!
Srpskom vunderkindu se poklonila Evropa: Nema boljeg, a potiče iz čuvene rukometne porodice…
Ovo su naslovi koji ste mogli naći na svim medijima od trenutka kada je Luka Ćeramilac dobio veliko priznanje Tennis Europe i kada je proglašen, zasluženo, za najboljeg mladog igrača Evrope u 2025 godini. Mali igrači prate Lukin razvoj godinama, obradovalo je i nas ovo veliko priznanje, ali smo ipak hteli da razgovaramo sa njegovom mamom. Jer, mame su „zakon“!!! Mame su tihi heroji razvojnog teniskog procesa.
Za Male igrače sa Ivanom Ćeramilac razgovarala je Antonija Markovska.
Kako bismo dali mogućnost da sve te hrabe, istrajne, odlučne i pune ljubavi za svoje dete, žene ispričaju svoju tenisku priču, Mali igrači pokreću u rubrici „Mali igrači ćaskalica“, serijal tekstova „Iz maminog ugla“.
Neke od fotografija, uz Ivaninu dozvolu, preuzeli smo sa njenog FB profila. Neke su deo porodičnih albuma.
Ivana: Roditelji smo dava dečaka… Luka i Jakov…
„Roditelji smo dva dečaka… „- započinje Ivana svoju priču. I mi smo, suprug i ja, bili sportisti. Igrali smo profesionalno rukomet, tako smo se kasnije i upoznali. Nastavili smo karijere u sportu, bili smo rukometne sudije. Kasnije, dobili smo decu, Luku i Jakova i tako je sve krenulo. Što se tiče naših sportskih karijera nisu dugo trajale, meni zbog povrede. Po zanimanju sam master menadžer, studirala prava i nastavila edukaciju u projektnom menadžmentu. Nisam nastavila na doktoraru jer je potrebno mnogo vremena i novca da bi se posvetila tome.
Mali igrači: Velika je razlika između kolektivnog i individualnog sporta. Kako ste odlučili da je tenis sport za Luku?
Ivana: Rukomet jako težak sport…
Iskreno, mi smo navijali da se naša deca ne bave rukometom, jer je rukomet jako težak sport i za muškarce i za žene. Pogotovo za žene. Nebitan je profit, ali sam sport kao sport se nije razvijao najbolje, što vidimo i danas. Rukomet nije toliko popularan, a inače je grub sport. Lako se dolazi do povreda, a i kasnije skoro da nemate ništa od tog sporta. Teško se postaje trener i male su šanse da se nastavi u bilo kom drugom profesionalnom smeru, vezano za rukomet.
Ivana: Pogledaj kako drži reket možda bi smo mogli mi njega na tenis…
Luku smo videli u tenisu. To nekako se spojilo sa tim što je naravno Novak bio popularan, i tada i sada i uvek. Tada je baš bila njegova ekspanzija, deca su se igrala u parku, sa plastičnim reketima I sunđerastim lopticama. Mi sedimo na klupi i gladamo kako Luka drži reket. I ja kažem svom suprugu „pogledaj kako drži reket možda bi smo mogli mi njega na tenis“. To je bilo hvatanje za glavu, pa šta ti pričaš kako tenis? Nismo mi za tu priču, mi to ne možemo. Ja kažem, pa dobro nećemo mi njega u profesionalce. Tada je Luka imao 5 ili 6 godina.
Počeli smo u jednom malom klubu na Vračaru. Kasnije je taj klub ugašen, iz nekih razloga, a mi smo prešli na Crvenu Zvezdu, jer su oni imali neku ponudu za školicu sporta. Trenirao je tri puta nedeljno. Iz dana u dan, videli smo da on to može. Nismo, iskrena da budem, imali neku podršku trenera. U smislu da treneri u njemu, u početku, nisu videli neki talenat, niti potencijal. Ali, mi smo to videli. Možda zvuči ambiciozno, ali mi smo gledajući njega kako igra i koliko se trudi, zmali i verovali. Ono što je meni bilo fantastično, nije nijednom rekao da ne želi da ide na trening. Ni kada je hladno i kiša, ni kada se i nama nekad nije išlo. On je uvek bio za spreman za trening, a mi smo ga pratili.
Ivana: … on je tu bio negde u proseku, nije osvajao, ali je dospevao negde do četvrtfinala. Nama je to bilo super. Mi smo bili zadovoljni.
Kasnije su počeli i turniri na crvenom, narandžastom i zelenom nivou. On je tu bio negde u proseku, nije osvajao, ali je dospevao negde do četvrtfinala. Nama je to bilo super. Mi smo bili zadovoljni. Međutim naši treneri to nisu videli tako. Oni su smatrali da se sa njim treba raditi individualno. Mi naravno, o tome ništa nismo znali. O tenisu nismo ništa znali, pa smo pratili kako nam govore treneri. Uzimali smo privatne časove, međutim sada iz ove perspective mislim da je to nepotrebno. I da deca u tom uzrastu zaista treba da se igraju i da uživaju, da uče osnove tenisa. A ne da se razvijajunkroz neki individualni rad. Smatram da deca u tom uzrastu ne mogu da shvate šta je pravilan hvat, ni šta je spin ili šta već, nego oni prosto žele da se igraju.
Ivana: Trudili smo se, na sve moguće načine, da probamo da ukrojimo da bude što više igranja
Počeli su turniri, tu je nama bilo komplikovano, jer nemate podršku, sami pratite koji su turniri, kad su… dobar je bio, bio je dobro kotiran na tim listama. Trudili smo se, na sve moguće načine, da probamo da ukrojimo da bude što više igranja. Onda smo smislili da je normalno da odlazimo i u druge gradove Srbije i da vidimo kako i druga deca igraju. Da njemu bude zanimljivije. A i nama će biti, jer se na tim putovanjima druži i cela porodica. Da se vikend provode u igri i druženju sa drugom decom. Tako smo gledali na te turnire u početku.
Ivana: … pa krenuli da igramo u Evropi…
Nismo imali ni te informacije o tome kako se igra u Evropi, Tennis Europe. Sve smo sami pronalazili na sajtovima. Tada je zapravo postalo zanimljivo, jer igrajući u svim tim evropskim gradovima, videli smo na kom smo nivou.
Nismo znali skoro ništa o procesu u koji ulazimo. Znali smo jedino da je tenis skup sport. Nismo znali šta nas očekuje, niti smo u početku imali neku podršku ili savet da nam neko da. Prosto smo videli da se njemu to sviđa. I nama se sviđalo kako izgleda na terenu, kako se bori i odlučili smo da mu damo šansu.
Ivana: Videla sam da možda ima nešto ima u njemu.
Razlika u kolektivnim sportovima, bar u vreme kada smo mi trenirali, jeste da se znalo sve. Znala se disiplina, znalo se ko je trener, šta se poštuje. U tenisu je nekako trener slobodniji, u smislu da je on nama davao mogućnost da postavimo pitanje, da budemo na treninzima, da gledamo, da pratimo. Kada smo videli kako se on zalaže, nama je to bio znak. Opet, nije isti sport, ali ja tu mogu da prepoznam te neke stvari. Videla sam da možda ima nešto u njemu. Te stvari će možda njemu nešto i doneti, a možda i neće. Ali kada vidite da dete u dečijem uzrastu, želi da ide na trening, da mu je tamo lepo, da nema frustracije u smislu, nema plakanja, onda je to znak koji prepoznajete. On je prosto bio baš vojnički spreman i mi smo to ispratili.
Ivana: Kao ja nisam uspela pa sad će moje dete…
Nismo sanjali o tome da on bude neka zvezda. Kad meni ljudi kažu vi hoćete da on bude Novak Đ, mi mislimo da je on jedani jedini i nemamo te snove, niti smo sa tim krenuli u sve ovo. Cilj je bio da on uživa u sportu i da se osamostali, da bude jednostavno svoj, i da se pronađe u to što voli. Mnoga deca su možda naterana od strane roditelja. Nisam želela upravo to, da svoju ambiciju prebacim na svoje dete. Kao ja nisam uspela, pa sad će moje dete. Krenulo je iz nekog sasvim običnog motiva.
Ivana: Ali je stvar kod njega bila što mu je u glavi bio fudbal. On je na teniski trening dolazio u fudbalskom dresu, jedino nije u kopačkama, haha.
Jakov, Lukin brat trenira sada košarku. On je isto zanimljiva priča. On je sa Lukom bio na treninzima po dva sata. Udarao reketom od neki zid. I tadašnji Likin trener kaže „Da li ste vi primetili vaše drugo dete? Da i ono ima talenat za tenis?“. Mi smo počeli da se smejemo i nekako kroz šalu odgovorili da će on ipak neki drugi sport da trenira. Trener je nama rekao da ga ipak dovedemo na trening. Tako je počeo da trenira i zaista je bio sjajan, imao je i talenta. Problem je bio što mu je u glavi stalno bio fudbal. Na teniski trening dolazio je u fudbalskom dresu — jedino još nije nosio kopačke, priseća se kroz smeh. Odlučili smo se ipak za fudbal, jer nije mogao da izdrži pritisak kada se teniski mečevi gube. On je čak na crvenom nivou osvojio turnir, ali je plakao, bio je nervozan. Kad se pomene turnir, već je bio uznemiren. Konstantno je pričao o fudbalu. Uslovi u fudbalskom klubu nisu baš bili zadovoljavajući i jednog dana je Jakov došao kod nas i rekao da želi da se bavi košarkom. Ja sam odmah pitala gde treba da ga vodimo, a on kaže ma to je u školi. Odlično još bolje :). Sada trenira u mlađim pionirima. Trenira non-stop, do 5 puta nedeljno, i učestvuje na utakmicama redovno.
Mali igrači: Opišite nam ulogu koju ste na početku imali, a koju sada imate?
Ivana: Nekako smo se svi uključili u njegovu ishranu. On ne sme da jede slatkiše, ali mi ponekad varamo.
Uloga je ranije bila mnogo bezazlenija. U smislu samo smo ga vodili na treninge i vraćali. Sada je to postalo mnogo drugačije, sada se njegov život zaista pretvorio u nešto što teži ka profesionalnom tenisu. Mora da provede određen broj sati na terenu u danu. Posebna ishrana, dovoziti ga, odvoziti ga. Konstantno pričam u množini zato što smo suprug i ja podelili obaveze, jer da nije tako ne bismo uspeli. Najbitnije je tu i vreme pripreme. Nekako smo se svi uključili u njegovu ishranu. On ne sme da jede slatkiše, ali mi ponekad varamo :).
Ivana: Često smo putovali automobilom, vozila sam mnogo kilometara u nepoznatom pravcu…
Priča je postala možda i previše naporna, ali i zanimljiva, kada smo Luka i ja počeli da putujemo. Pošto je on dobio ugovor od saveza na neku određenu sumu, mi smo to iskoristili da odemo na te najvažnije Tennis Europe turnire, kako bismo videli kako izgledaju tamo ti uslovi. E sad, on bi više u tom slučaju voleo da je otišao sa trenerom, ali nismo bili u mogućnosti. Naravno kada bi zvali trenera na turnir potreban budžet za turnir se povećava. Morate da mislite o tome da se njemu ne isplati da bude odvojen od redovnih treninga, plus dnevnice, spavanje, hrana… Tako da smo odlučili da ipak idemo nas dvoje sami. Često smo putovali automobilom, vozila sam mnogo kilometara u nepoznatom pravcu, bilo je i straha, verujte. Jednostavno idete u nepoznato, iako su nama okruženja kao Bugarska, Rumunija poznata, ipak teren nije poznat i nemate nikog svog. Obično na tim turnirima je malo naših ljudi i to je za mene bio veliki izazov.
Ivana: Žao mi je što ovo moram da kažem, ali negde se na žene, mame gleda kao da su niko i nista. Ti si samo majka, ti samo kuvaš, pereš…
Ovde bi naglasila jedno moje iskustvo za koje mi je jako žao. Osetila sam potpunu diskriminaciju kao majka koja prati dečaka takmičara na turniru. Žao mi je što ovo moram da kažem, ali negde se na žene, mame gleda kao da su niko i nista. Ti si samo majka, ti samo kuvaš, pereš… A oni ne znaju šta smo mi sve prošli. Da smo se vozali 10 sati do Varne ili smo stali na nekoj pumpi i molili Boga da nam se ništa ne desi. Da li smo imali domet internet? … Problem je još i ta diskriminacija postaje očitija, kada vi stvarno dođete i pitate za neke stvari koje su tom svetu kao osnovne.
Ivana: Nekada je morao da uđe i nezagrejan na meč. Onda sam ja gledala na youtube kako trener bez kretnje i vraćanja lopte može da pomogne igraču da se zagreje.
Ovako izgleda dolazak na turnir. Morate da organizujete sve. Da se prijavite, da organizujete kada će da spava, kada će da se odmori, šta će da jede, sa kim će da se zagreva, kako će da trenira pre mečeva. Neretko se dešavalo da nisu hteli da ozađu u susret recimo da treniraju sa njim. Meni je bilo zastaršujuće, jer ja nisam trener, ja sam u tom slučaju samo majka koja samo donekle može da mu pomogne. Ali naravno, nisam odustala, nego smo zajedno pronalazili različite načine da se zagreje. Luku nisu pozavali, a drugi takmičari imaju svoje trenere, imaju svoje poznanike i drugare. Bilo nam je jako teško da nađemo nekoga za te situacije. Nekada je morao da uđe i nezagrejan na meč Onda sam ja gledala na youtube kako trener bez kretnje i vraćanja lopte može da pomogne igraču da se zagreje, pa sam ja njemu bacala loptice, a on udara. U tom smislu sam morala i da glumim trenera. Onda kada vide da sam sama, iskoriste priliku da ne poštuju pravila couchinga. Couching nije dozvoljen na tim turnirima, ali su ljudi namerno to radili misleći da ja neću shvatiti šta oni rade. Najstrašnije, je meni bilo u Rumuniji, finalni meč sa domaćim igračem. Prvo niko nije hteo sa njim da se zagreva, da sparinguje. A na tribinama je možda bilo 100 ljudi koji su navijali za Lukinog protivnika, a ja sama navijam za Luku. To su bili momenti koji su za mene, kao majka bili stvarno zastrašujući.
Oni lepi momenti su bili kada smo obilazili neke lepše destinacije. Najbolji utisci su nam iz Rima gde se igra Masters 1000. Uporedo se igrala i Superkategorija za juniore. Tamo su svi bili u isto vreme u Rimu, i juniori i profesionalni igrači. Status koji su imali roditelji, treneri i igrači je bio skroz profesionalan.
Ivana: Moja uloga u celom procesu, ja bih je nazvala – life coach. Jer prosto imate ulogu majke, trenera, menadžera… sve u jedno
Moja uloga u celom procesu, ja bih je nazvala – life coach. Jer prosto imate ulogu majke, trenera, menadžera… sve u jedno. Ustvari, ne smem mom suprugu da oduzmem tu ulogu menadžera. Ipak je on taj koji organizuje i pravi plan tunira, rezerviše karte, hotele. Nažalost suprugu su pripale druge destinacije tipa Bosna i Češka. A ja sam dobila Pariz, Rim i Portugal. Portugal, isto zauzima mesto među najznajačnijim turnirma. Moram da naglasim da sam i tu osetila tu stigmatizaciju žene- majke. Sve dok nisu videli da je Luka sposoban da igra sam na terenu bez trenera. Onda je bila drugačija priča. Naša uloga na samom turniru nije samo organizacijska i finansijska, nego je i životna, vi stojite kao apsolutna podrška svog igrača i sina.
Mali igrači: Kakvi ste u toku poena ili meča?
Ivana: Dogovor nam je bio da se ne lome reketi.
Tu je bilo svašta. Dogovor nam je bio da se ne lome reketi. To je bilo osnovno pravilo koje se naravno kršilo u situacijama nemoći da se iskontroliše, kada je nemoćan, kada ne može nekog da pobedi, kada je neko bolji. Onda se javlja ta frustracija, ne znam šta ću, moram da tražim alibi, moram da udarim reket. Nije lomio rekete kao neki, moram da priznam, udarao je ponekad, što dovodi do oštećenja tih reketa. Mi smo na to mnogo pazili najviše iz finansijskih razloga. E kada je dobio sponzorstvo i u ugovoru pisalo da ako polomiš reket plaćaš, udaranje reket je stalo. Naše reči ga nisu sprečavali, ugovor jeste. Mi smo pokušavali i sa zabranama, nema telefona, nema tablet, naravno to traje dan dva, onda se preispitamo šta radimo i zabrana pretaje :).
Ivana: Onda smo se dogovorili, suprug i ja da sedimo na različitim stranama terena, zato što se u takvim situacijama mi posvađamo
Emocije su naravno pored terena su velike. Ja uvek volim da sam pored terena, nego da gledam na ekranu ili sa strane. Sa Lukom imam interakciju, imamo model radovanja, sve što mi je frustracija ja kroz taj model radovanja iznesem…jes, to, bravo, idemo. Imali smo problem kada gubi, kako dopreti do njega. Kada gubi on smatra da radi nešto mnogo pogrešno i da iz toga ne može da se izvuče. A mi smo hteli da mu i tad kažemo neke dobre reči. To njega iziritira, pa se okrene prema nama i kaže, ma šta je dobro, pa nije dobro. Šta mi pričate da je dobro, kada nije dobro. I nastaje sukob, kako ti to nama pričaš da nije dobro? Onda smo se dogovorili, suprug i ja da sedimo na različitim stranama terena, zato što se u takvim situacijama mi posvađamo. Trudila sam se da na najbolji mogući način ohrabrim Luku u teškim renutcima i da nađemo model koji će njemu najviše odgovarati. Kada je frustracija jaka, nekada morate i da pustite igrača, za takve trenutke je potrebno da prođe i vreme, da se vrati iz tog besa.
Mali igrači: Jel imate neke rituale pred meč?
Ivana: …najvažnije mi je da on bude što samostalniji…
Uglavnom nemamo. Luka voli da spakuje opremu veče pred. Meni se to čini da je dobra navika, jer nema frustraciju u poslednjem momentu da tražite stvari, tako da možete na meč da odete relaksirani iz tog ugla. Ja nekako volim red. Mislim da on pomaže i u pripremi za meč. Negde sam i Luku htela to da naučim, da bude lakše spremanje, jer nekad su turniri odmah jedan za drugim pa vam je potrebna dobra organizacija. Ali najvažnije mi je da on bude što samostalniji, da sam može tu organizaciju da napravi. Možda se čini da u takvom mom pristupu organizaciji nema neke slobode, ali meni je mnogo važnije da ne upadne u haosu.
To je meni ostalo od rukometa. Kada smo mi trenirali uslovi su bili drugačiji. U kolektivnom sportu se znalo, dolazite na trening tad i tad, imate utakmicu tad, nema nekog velikog razmišljanja. Čak me je na momente to i bolelo, jer mi smo hteli da se razvijamo, da razvijamo naše mišljenje. Neke stvari bi možda bile lakše da se odigraju ili naprave. Ipak, ne može da se porede stavri, skroz je bilo drugačije, dobiješ jedan dres i patike i to ti je.
Mali igrači: Čemu se najviše radujete?
Najviše me raduje što je kroz ovaj sport uspeo da se osamostali. Bilo je momenta kada je on na duži period van kuće, što mi je jako teško padalo. Smatrala sam da je to nešto toliko strašno, nekako me je briga preplavljivala. Međutim mislim da su njemu ti odlasci značili mnogo za sazrevanje. Jedno vreme je sedam meseci živeo sam u Subotici, imao je svoj stan u gradu. Moram da kažem da sam ponosna na njega kako se snalazio sam.
Mali igrači: Šta želite sebi i porodici? A šta Luki?
Najviše bih želela za početak, da svi budemo zdravi. Luki bi želela da on ostvari svoje snove, koje je zamislio. Nije mi još uvek rekao koji su to tačno. Ono što sam čula da je rekao novinarima da bi voleo da vidi sebe na nekom Grand slam-u. Meni je najvažnije da mi budemo tu za naše dečake, da uradimo sve što je do nas da oni budu srećni. E sad, uspeh se meri na različite načine. Neko ceo svoj život posveti sportu, pa se povredi mora da prekine. Neko nije ni sanjao da će dospeti visoko u tom sportu, a uspeo je. Tako da je sve individualno, ja bih najviše volela da oni budu srećni u onome što rade i ono što bi želeli da rade. Da li će to biti sportski uspeh ili neki drugi to je manje važno.
Mali igrači: Koji vam je najdraži teniski momenat?
Ivana: Kako vi objasniti nekome ko nije u tenisu, zašto se dešava to?
Najdra\i momenat, onaj koji je ostavio najviše utisaka je ovaj poslednji, gde je proglašen za najboljeg igrača Evrope. To je nešto što nismo očekivali, ali nismo ni to mesto jurili. To je nešto što je došlo zbog njegovih zasluga. Ipak nekako se uvek vraćam na Masters, u Rimu.
Ovako specifičnijih momenata bilo mnogo, ali možda bih izdvojila Državno prvenstvo koje se igralo u Ćupriji. Imao je težak finalni meč. Prvi set je igubio 0:6, a nama je došla cela porodica, bake, tetke, strinke. Svi su želeli tome da prisustvuju, onda vidite kako se ljudi razočaraju, “jao mi smo došli, a on gubi”. Kako vi objasniti nekome ko nije u tenisu, zašto se dešava to? Ipak Luka preokreće meč i onda je nastupilo opšte slavlje veselje. Išli smo na pljeskavice (da ne čuju treneri).
Mogu takođe da izdvojim situaciju kada je bio pozvan od strane Vavrinkine akademije. Tu je igrao svoj prvi profesionalni turnir, prošao je kvalifikacije i osvojio ATP poene u dublu. Tada smo moj suprug i ja gledali preko live stream-a. Videli smo njega kako je igrao opušteno, igrao je raterećeno, nemam šta da izgubim, sad ću da se pokažem. U tom momentu smo se baš zapitali, jel’ ovo naše dete? Neke stvari kada gledate sa distance ili na tv, imate osećaj “vidi njega”.
Ivana: Ovde je neki njegov svet…
Sada kada smo prešli u Akadeiju Mikija Jankovića, suprug i ja smo malo opušteniji, u smislu da smo dobili ono što smo oduvek i želeli, da on ima pratnju na turnirima. Da ne moramo da bdimo nad treninzima, da gledamo da li je sve u redu. Ovde je Luka našao neki svoj svet.
Mali igrači: Jel možete da nam ispričati neku anegdotu?
Kada smo bili u Rimu, u kompleksu koji je ogrnoman, u jednom delu su „mali igrači“ juniori, a u drugom profesionalci. U jednom delu, ima neke garniture to je prostorija gde se čeka autobus da nas odveze do hotela. Ja sam bila mrtva umorna i jedva čekala da stignem do hotela. Sela u te garniture, a preko puta mene je sedeo Kačanov, koji je u tom momentu analizirao svoj meč sa trenerom. Nisam shvatila ko je tu u prostoriji sa nama, niti mi je bilo važno, jednostavno sam samo zaspala. Oni su se verovatno meni smejali, a ja sam se tako slatko odspavala. Nemam pojma koliko je prošlo vremena, samo sam osetila kako me Luka gura laktom, kao “Probudi se, Kačamov sedi preko puta nas, a ti mama spavaš!”.
Mali igrači: Šta biste poručili za kraj?
Poručila bih roditeljima da prate svoju decu, da vide kako se deca osećaju na tim treninzima. Da budu podrška, da smanje svoja očekivanja.
Детаљније Iz maminog ugla – Ivana Ćeramilac, mama Luke Ćeramilca – Mali igrači ćaskalica
Novi komentari