ATP је крајем децембра прогласио Новака Ђоковића за играча деценије, а то су учинили и многи специјализовани тениски портали (Tennis.com и остали). У овом тексту указаћу на по(р)уке које сви Новакови навијачи, али и они којима баш није драг, могу извући из Новаковог приступа и достигнућа у претходних 10 година. Изостаће изрази дивљења, који у овом тексту стају само у једну реченицу: нико никада (не рачунајући чланове породице) није аутору текста, а верујем и многима од вас, донео толико радости и такво осећање поноса, као што је учинио Новак Ђоковић.
НЕМОГУЋА МИСИЈА
Почетком 2010. године, када је започела претходна деценија*, Роџер Федерер је већ постао тенисер са највише гренд-слем титула, престигавши Пита Сампраса, а Рафаел Надал је већ називан „краљем шљаке“ и главним конкурентом Федереру за 1. место. Новак је тада већ 3 године био „вечити трећи“; имао је само 1 гренд слем титулу, 2008. године у Аустралији; Роџер их је тада имао 15, а Рафа 6. Помисао да би на крају следеће деценије могао да буде проглашен играчем деценије, поред још увек активних и успешних Федерера и Надала, није изгледала много вероватно. Ипак, Новак је веровао, и покушавао. Показало се да је прекретницу представљало ангажовање доктора Игора Четојевића у лето 2010. године, који је пресудно допринео да Новак напредује на физичком и менталном плану, и да од „вечитог трећег“ постане доминантан у односу на Федерера и Надала.
Новаку је то био и циљ, а стрпљиво и упорно је трагао за средствима да то оствари. Сећамо се неуспешног покушаја са Тодом Мартином и других покушаја. Упорно покушавајући, наишао је на правог човека.
*Деценија је заправо почела 1.1.2011. а завршиће се 31.12.2020. године, али ATP је посматрао период од 1.1.2010. до 31.12.2019, као и већина других тениских часописа и портала.
ТРАЈАЊЕ
10 година је дугачак период, током којег у ваш живот неки људи долазе, неки одлазе. Да би опстао у врху, на који су „кидисали“ како Надал и Федерер, тако све више и млади играчи, Новак Ђоковић је имао план, чије доследно спровођење је доносило стабилност. Уз све промене у Новаковој каријери, константу су представљали главни тренер, Словак Маријан Вајда, и још неколико чланова стручног штаба (Миљан Амановић, Гебхард Фил Грич). Новак Ђоковић је увек имао разлог зашто ангажује нове људе, попут Бекера или Иванишевића, али стабилност спровођењу плана све време је пружао словачки стручњак Маријан Вајда.
ДРЖИ СЕ ОНОГА КО ТЕ ЈЕ ПРИМЕТИО ДОК СИ БИО НЕВИДЉИВ
Новак Ђоковић се са Јеленом Ристић забавља од 2005. године, да би се венчали 2014. године, после чега су добили сина Стефана и ћерку Тару. Јелена је све време била уз Новака и пружала му подршку и у тренуцима када би посумњао у себе (на пример 2009. и 2010. године), а њену безрезервну подршку нису умањили ни повремени сензационалистички написи таблоида о Новаковим наводним љубавним аферама.
ПОРОДИЦА, КАД ЈОЈ ВРЕМЕ ЈЕСТЕ
Новак и Јелена су 2014. године добили сина Стефана, а 2017. ћерку Тару. Многи су предвиђали да ће то омести Ђоковића, скренути му мисли са терена… Међутим, он је изјављивао да су му рођење сина, а затим и ћерке, пружили нову мотивацију за тениске успехе, и уопште проширили поглед на живот. Време је показало да је то тачно.
РОДИТЕЉИ У ЧЕЛУ СТОЛА
Новакови родитељи Дијана и Срђан, а наравно и млађа браћа Марко и Ђорђе, као и деда Владо, баш као у народним песмама – код Новака су увек седели „у челу софре“. Када је било лепо и у тешким тренуцима, у Новаковој ложи и приликом прослава победа, родитељи су били у првом плану, и најчешће је прво њима исказивао захвалност, и њиховом веровању приписивао највећу заслугу за то какав играч и какав човек је постао. Новак је осетио потребу да деда Владо буде са њим на бини током прославе прве титуле на Вимблдону и доласка на 1. место ATP ранг-листе у лето 2011. године, којој је у Београду присуствовали 100.000 људи.
НАС 7 МИЛИОНА КАО ТЕШКО БРЕМЕ
За разлику од Федерера и Надала, Новак нигде није прихватан као „наш“, као љубимац публике, осим наравно у Србији, у земљама бивше Југославије, у Италији и у Кини. Углавном је на свим најважнијим мечевима на најзначајнијим турнирима, публика била на страни противника.
Вероватно се сећате да је Новак Ђоковић првих година своје каријере играо у Адидас опреми (до краја 2009. године). Адидас је тада уместо Новака предност дао Ендију Марију. У стручним круговима процењивало се да је пресудно било то што је иза Марија стајало тржиште од 60 милиона релативно богатих Британаца, а иза Новака тржиште од 7 милиона релативно сиромашних Срба. Федерер и Надал су годинама играли у опреми Најк (Надал још увек игра), покривши све „циљне групе“ на богатом Западу: Роџер као „елегантни господин“, Рафа као „мишићави ратник“.
(Photo credit should read JAMIE MCDONALD/AFP/Getty Images)
НАС 7 МИЛИОНА КАО ИЗВОР НАЈВЕЋЕ СНАГЕ
Пре неколико месеци Новак Ђоковић је у разговору за Спорт клуб изјавио да док игра меч хиљадама километара далеко од Србије, и док већина у хали навија за противника, замишља неку баку која у Србији седи испред телевизора и свим срцем навија за њега. Он ту подршку заиста осећа, и рекао је да је она кључна када треба да се избори са френетичним навијањем публике за противника.
Верујем да неке од ових Новакових принципа можемо и сами да применимо у свом животу, на послу, у односима са породицом, пријатељима, непријатељима… 32-годишњи спортиста показао је да је спреман да непрекидно учи, да покушава и да се усавршава. Његов тениски циљ знамо; нека му Бог подари здравља, и не сумњам да ће га остварити. И да ће наставити да нас подучава посвећености, упорности и врлини.
Ненад Букарица
Novi komentari