Родитељи малих тенисера, постоји барем пет начина на које можете да помогнете свом детету да игра боље у такмичарским мечевима, и то одмах! При томе, ту не мислим на то да са њима ударате лоптице, дајете им додатне савете, терате их да дижу тегове, трче спринтеве или раде на тренингу агилности.
Али мислим на то да ви регулишете своје понашање тако да „игра“ вас као родитеља буде боља. Шта, „игра“ мене као родитеља? Да, тако је. Ви имате улогу коју треба да „играте“, и када је „играте“ добро, то помаже вашем детету да се опусти, забави, и игра као на тренингу.
Па да пређемо на тих пет начина на које можете да побољшате своју родитељску „игру“.
Детаљније Пет ствари које родитељи малих тенисера могу одмах да ураде да помогну детету да игра боље
5. Избегавајте мешање у расправе на терену, ако је могуће. Позната вам је та ситуација. Противник вашег детета сумњиво пријављује поене када лоптица падне близу линије. Сигурни сте да он/она вара. Желите да кажете нешто. Међутим, имајте на уму да други родитељи побесне када одрасли вичу или се конфронтирају са њиховим дететом. То је очински/мајчински инстинкт да се реагује агресивно. Чак и ако само наговестите да њихово дете вара и одете да о томе поразговарате са њима, можете запасти у невољу. Уместо тога, научите своје дете како да се носи са варањем.
Tако, када дође до такве ситуације, уместо да буде шокирано, изненађено и збуњено, ваше дете ће имати план, спровешће га и поново ће се фокусирати на играње тениса.
4. Немојте да повећавате самопоуздање свог детета пре меча говорећи му да ће победити. Уместо тога, реците му да ће играти добро и подсетите га због чега је то тако. Вредно је тренирало. Њен/његов бекхенд се поправио. Знам да се неки неће сложити са мном око овога, али ево објашњења. Када свом детету пре меча кажете да ће победити или да је боље од свог противника, шта ће се десити када крајем првог сета и даље нема брејка, а ваше дете је на сервису? Или ако дозволи брејк већ почетком сета? Често ће га ухватити паника. Детету је речено да је оно боље од противника, и оно осећа да нема простора за грешку. Тако сада мора да победи да би испунило очекивања. Фокусирајте се на то да дете игра добар тенис, а нека исход буде онакав какав буде.
3. Избегавајте поређења и престаните да причате о жребу. Верујте ми да играчи не воле поређења са другим играчима. Чак и ако то има за циљ да им помогне да науче важну лекцију. И, нарочито их не воле пре и непосредно након мечева. Уместо тога, усмерите своје дете да се фокусира на своје јаке стране и своју тактику. То је оно што дете може да контролише.
Поред тога, немојте да причате о жребу, било да покушавате да испројектујете против кога би ваше дете могло да игра у каснијој фази, или да причате о томе колико је жреб тежак. Као спортски психолог, ја желим да спортиста буде посвећен садашњем тренутку. Тада ће и његове перформансе бити најбоље. Ако га извучете из садашњег тренутка и причате о прошлости или будућности, то ће највероватније створити дистракцију и стрес. Уместо тога, покушајте да га поново увучете у садашњи тренутак фокусирајући се на оно што дете може да контролише.
2. Избегавајте звоцање и не дозволите да ваши живци доведу до стреса код детета. Ово је још једна врста родитељског понашања која малим играчима иде на живце. Помислите на стање свести које играч жели да достигне пре меча: опуштен, смирен, пун самопоуздања, спреман и сигуран у своју тактику за меч. Када дете питате да ли је понело патике или довољно воде, тиме ћете га само изиритирати. Уместо тога, поразговарајте са својим дететом о томе шта је то о чему би волели да причају пре меча, или да ли уопште желе да причају. Ја волим да играчи са којима радим визуализују свој наступ пре меча слушајући музику, па им је стога потребан њихов сопствени простор да би се припремили за меч.
Да не буде неспоразума, ово није позивница малим играчима да се лоше понашају према својим родитељима. Играч и родитељ(и) треба да схвате потребе једни других и да истовремено буду флексибилни.
На крају, ако сте забринути да се ваше дете неће припремити без одређене дозе звоцања, примените чек-листу. Направите листу ствари које дете треба да стави у ранац и вече пре меча му реците да провери да ли је све припремило. То ће учинити да се ви осетите сигурним да ће дете понети све што му је потребно, а ваше дете неће имати осећај да му звоцате пре меча.
1. Избегавајте емотивне реакције на трибинама. Ово сам ставио под број један, због тога што на мале играче умногоме утичу родитељи на трибинама. Родитељи који са трибина пружају подршку, који су смирени и прибрани могу да имају умирујући ефекат на играча у тренуцима највећег притиска. Узврпољени, нервозни, љути родитељи могу да ометају дете и да учине да се осети осрамоћеним. У таквим случајевима, родитељи постају још једна препрека коју дете треба да савлада. Дајте све од себе да останете опуштени и пуни подршке на трибинама, чак и онда када ствари не иду добро. Ако своју улогу схватите као некога ко помаже детету да остане смирено, биће лакше и вама да останете смирени у ситуацијама када је притисак велики.
Да бисте поправили своју „игру“ као родитељ малог тенисера/тенисерке, требало би да одмах урадите ових пет ствари. Ваше дете ће умети то да цени и можда ћете им помоћи да играју боље већ у наредном мечу.
Извор:
Доктор Лери, „Tennis Mental Edge“
http://tennismentaledge.blogspot.com/2012/11/five-things-tennis-parent-can-do.html
Zasto dozvoliti deci eksponiranju tolikom stresu ili nelagodi oko “kradje“ poena ? Iz kotizacije platiti sudije ili volontere roditelje i stvar resena. Oni su mali da bi videli daleko pad lopte a prisustvo sudije bi onemogucilo involviranje roditelja u igru kao i vredjanja svoje i tudje dece. Stvar resena.
Ne slažem se sa ovim pod 5. Ipak pričamo o deci, koja od roditelja očekuju „zaštitu“, očekuju da ih roditelj „brani“ od svih nepravdi i loših stvari koje im se događaju. Dakle, imamo situaciju da protivnik vara i laže, a ja kao roditelj samo treba da stojim i da ne kažem ništa?
Kakvu poruku time šaljem detetu? Sam se snađi? Što bi rekli Ameri, „Deal with it!“. To možda i nije loše ako će dete da bude novi Novak Đoković, ali postoji 99.9999999% šanse da neće. Dakle, ne posmatram tu dete kao budućeg profesionalnog sportistu (jer to verovanto neće ni postati), već kao dete koje gleda u svoje roditelje kao u Bogove, koji su za njega savršeni, najjači („Moj tata može da prebije tvoga tatu :-)“). Ako ne odreagujem, razočaraću dete, a to nikako ne želim.
Možda ne treba ići na konfrontaciju sa roditeljima drugog deteta, ali svakako treba uraditi nešto, treba reći glavnom sudiji turnira ili nešto slično.
Родитељи треба да подрже своје дете, али то не значи да треба да се мешају током меча, да расправљају о свакој спорној лопти и сл., него да науче своје дете пре турнира, ван терена, на тренинзима, како да се изборе у таквим ситуацијама. Цитирам: „Тако, када дође до такве ситуације, уместо да буде шокирано, изненађено и збуњено, ваше дете ће имати план, спровешће га и поново ће се фокусирати на играње тениса.“
Ma super si ti to citirala, sve to tako lepo zvuči na papiru (tj. na ekranu kompjutera), ali šta kad vidiš onaj molećivi pogled svog deteta koji ti kaže „Tata, pomozi! Tata, uradi nešto.“ Nisu ni sva deca ista, neku decu možda i možeš da naučiš da se sama izbore sa tim, ali velika većina će, kao što rekoh, očekivati pomoć od tebe kao roditelja. I šta onda? Da budeš „srca kamenoga“, da ne odreaguješ na detetov zahtev? I to ne nerealan i nerazuman zahtev, već krajnje osnovan zahtev jer neko drugi krši one vrednosti kojima ti učiš dete (poštenje, iskrenost). Time samo možeš da napraviš više štete nego koristi, ne samo na tom jednom meču, već u odnosu sa svojim detetom uopšte.
Ako dete pomisli da ne može da se osloni na tebe u teškim situacijama (a verovatno će to preneti i na ostale situacije, jer deca vole da generalizuju stvari), povući će se u sebe ili će pomoć i podršku tražiti negde drugde, a ne znam šta je gore od te dve stvari.