С оне стране жице: Ванредно стање – ванредна прича

Већ неко време припремане приче, које желим да поделим са вама, кренуће од последње. Тако ситуација захтева. С обзиром на ванредно стање, и на то да је сва пажња усмерена на новонасталу ситуацију, и на мноштво материјала који ми копа по рововима сиве масе, хватам залет…

Обрађујемо информације. Размењујемо мишљење. Износимо страхове, бес, фрустрације. Изнесите имена господо. Као комшије Црногорци. Тај и тај прекршио изречене мере самоизолације. Кажите_Тај и тај има тренинге. Срам га било. Тај и тај се спрема пуном паром, а наша деца морају да седе код куће. Кажите па да знамо од кога да се чувамо када се сретнемо на турниру, да молимо Бога да нас не западне, да оде у други део жреба. Кажите ко је тај и тај, па да кренемо са хајком. Кажите, да и ми знамо, да не седимо и размишљамо (а времена имамо на претек), а не да панично телефонирамо међусобно, надајући се да смо добили праву особу, да се угурамо код њих а да ником не кажемо. Кажите кога треба да не волимо зато што ми нисмо нисмо у могућности да водимо децу на тренинге. Кога треба да пријавимо за (не)бригу о сопственом детету, и за гледање свог посла и организовање сопственог времена са сопственим могућностима. Ја нисам у могућности. А и кажу_Забрањено, опасно по живот. У Италији на хиљаде мртвих. А моје дете не тренира. У Шпанији хиљаде мртвих. А моје дете не тренира. У Србији 400 оболелих. А моје дете не тренира.

Детаљније

Верујем да Италија и Шпанија имају много већи број такмичара и деце него шачица нас. И верујем да не тренирају. Верујем да се одговорно односе према себи првенствено, а онда и према другима. Верујем да им није највећа брига да ли ће данас негде „на кварно“ одрадити тренинг, или било ко други.

Постоји она изрека_Ко зна зашто је то добро. Искуство ме научило да се водим том крилатицом. Увек постоји разлог зашто се нешто дешава.

И моје дете седи кући, а сигурно има дупло више сати дневног ангажовања у тенису од велике већине ваше деце. Наравно да размишљам о томе да ће удвостручити килажу, да ће се претворити у лењивца, да ће требати много времена да поврати форму. Наравно да смо у ситуацији да бирамо између два зла. Ја бирам да не идемо у колективни смештај на Сајму. Бирам да останемо здрави.

Отказан је Ролан Гарос, отказали су Олимпијске игре. А ви бринете зашто ваше дете не тренира, па забога неће бити спремно за турнир неке 3. категорије.

Толико сте окренути физичкој припреми, да не видите да је ово тренутак који треба искористити за бављење менталним припремама, рада на себи изнутра. Побољшању и унапређењу неких других вештина. Упознајте своју децу.

Окрените се себи и својим могућностима. И пустите друге да тренирају ако имају где 🙂

Делиријум тенис (анонимни аутор)