Написала Карен Шол
Нисам сигурна коме треба да захвалимо што је породичну вечеру поставио на пиједестал висине Евереста, али имам распоред фудбалског клуба који бих желела да им покажем.
Наравно, окупљање читаве породице за кухињским столом — у исто време — једење код куће припремљеног оброка и вођење духовите, дубокомислене, интелигентне конверзације је прилично „кул“. Али „кул“ је и добитак на лутрији, а родитељи деце која се баве спортом можда ће имати више среће са „гребалицама“ него са припремом оброка од самог почетка.
Није да нисам покушавала. Чак ни уз врло стручно планирање јеловника, дисциплиновану припрему оброка, нити уз све-у-једном уређају фритеза/експрес-лонац/сецкалица за поврће/машина за прање судова/уређај за одговарање на мејлове, који стоје густо поређани на мојој радној плочи, ипак још нисам успела да постигнем да вечера буде спремна пре 9 увече, кад је дан добар. Између одвожења деце на тренинге, утакмице, турнире, додатне тренинге, посебне тренинге, и сесија Мама-хоћеш-ли-ме-одвести-на-терен-да-увежбам-мој-најновији-трик, ретко у кухињи проведем довољно дуго да допуним посуду за воду наше куце.
Детаљније Вожња као нова вечера у дечјем спорту
Али колико год све то вожење понекад деловало заморно, многи од тих силних пређених километара долазе уз неке прилично сјајне привилегије. Испоставља се да је мој аутомобил најплодније место за смислене разговоре са мојом децом, за важне новости и за опште новости о животу.
Сазнала сам какви су њихови снови о успеху и страхови од неуспеха, од усамљености и од уклапања. Сазнала сам о њиховом разреду и о пријатељима, о њиховим омиљеним реперима, гејмерима, јутјуберима и о њиховим омиљеним репер-гејмер-јутјуберима. Чула сам коју књигу читају, који филм ће се ускоро давати, која плејлиста им се допада и на коју апликацију су се „навукли“. Учествовала сам у расправама о локалним проблемима, на пример ко прави најбољу пицу у граду. Одговарала сам на питања о политици, о забављању, када ћемо најзад ићи на одмор, одакле добијамо сланину, зашто не можемо да набавимо другог пса, шта тај тастер на контролној табли ради и због чега онај клинац на часу математике никад не упадне у невољу чак и када не уради домаћи.
Схватила сам да је време проведено у аутомобилу налик на време за мењање пелена када су били бебе. Пре него што сам имала децу, мислила сам да је мењање пелена најнеподношљивији задатак током читавог родитељства. Ипак, крајем прве седмице са новорођенчетом, не само да сам схватила да у родитељству постоје већи изазови од мењања пелена, него сам их променила толико много да сам схватила да то није ништа страшно. Како су месеци пролазили, открила сам да та пауза коју смо имали за промену пелена на сваких пар сати, отвара простор за сјајне (додуше невербалне) тренутке. Смејали бисмо се и играли и савијали док је моје тело лучило довољно окситоцина да ме проведе кроз 4 мучна минута чишћења онога што избије према бебиним леђима.
Да, моја деца гледају у своје телефоне док разговарамо. Али научила сам да ми то буде у реду, делом и зато што сам сигурна да сам и сама то радила. Али када се звезде — или можда, у овом случају, светла на семафору — поравнају, и узгредно питање може да их наведе да ми испричају причу за коју никад не бих помислила да је крију у себи. Тада држим волан изузетно чврсто, да не бих случајно подигла песницу у ваздух ако видим телефон ушушкан испод њихових бутина.
Било да мењам пелене мојој деци или да их возим, ови тренуци заробљеништва су они посебни. Хоћу ли се и даље жалити због трочасовне вожње у једном смеру ради 70-минутне фудбалске утакмице? Наравно. Хоћу ли кукати зато што га остављам на стадиону у 4:45 ујутру због средњошколске праксе? Дефинитивно. Хоћу ли запомагати зато што сваког дана идем на обилазницу у шпицу, знајући да вожња од 24 км на тренинг може да потраје од 25 минута до 2 сата? Можете се кладити у то. Али, не бих ни за шта дала ниједан једини километар.
Сада ћу то рећи: аутомобил сваки пут побеђује кухињски сто. Можда никада нећете то чути од гуруа за родитељство. али имам џип са пређених преко 320.000 км, који ће ме подржати у томе. Откривам тајне мог детета и још увек могу да се правим да зановетам о саобраћају, о километражи, о злоупотреби мог аутомобила и о времену проведеном на неасфалтираним, неосветљеним паркинзима, прегледајући друштвене медије док не укрстим очима.
Вечера није једина — нити можда чак ни најбоља — прилика да се повежем са мојом децом. И како ја то видим, могу да маштам о томе шта пропуштам у време вечере, или да само преврнем очима видевши свој одраз на микроталасној док подгревам смрзнути оброк Lean Cuisine у 10 увече и уживам у четири ничим прекинута минута у апликацији Candy Crush.
О Карен Шол: Између вожње на фудбалске тренинге, утакмице, турнире и у хитну помоћ, Карен ради као писац рекламних текстова. Она помаже фирмама да схвате шта желе да кажу, али много више воли да пише о одгајању деце која играју фудбал, да би остали схватили да нису сами у овој луцкастој авантури.
Извор:
Novi komentari