Мој тениски свет: Бекхенд – треба одлучити

У претходном блогу поменуо сам да „проблем“ одабира између једноручног и дворучног бекхенда треба решити у периоду између 12. и 16. године играча. Једноставно, пре тога играч, у најчешћем случају, није довољно физички зрео за такву одлуку. После тога је може се рећи касно, јер играч треба да се посвети психичком јачању и тактичкој спреми. Овај блог посвећујем избору овог битног сегмента игре.

На кратко, пре тога, да напоменем да играч може променити избор, али је препоручљиво да то учини највише једанпут, јер се у супротном губи драгоцено време у изузетно битном периоду за развој играча. Такође, превише честе недоумице, чак и код мање битних одлука, уносе немир у главу играча.

Анализираћу и предности и мане.

Детаљније Мој тениски свет: Бекхенд – треба одлучити

 

 

Кренимо од једноручног бекхенда:

Предности:

Распон руку је већи, самим тим и домет играча у стизању лопти. Више лопти враћа, „даље лопте“ лакше враћа. Ниже лопте се лакше извлаче, више лакше забијају. Друга одлика је прецизност. Једноручни бекхенд је у глобалу прецизнији, тачнији, више подобан за варијације у ротацији, угао ударца. Једна од ствари која је присутна код младих тенисера је естетика при извођењу. Грациозност, елеганција и лепота привлаче многе да се одлуче за ову варијанту бекхенда.

 

 

Мане:

Исувише велика концентрација удараца за једну руку (подразумевамо да је и форхенд једноручан). Десна или лева рука играча, у зависности којом игра, ни на тренутак не одмара, не постоји помоћ друге руке, тако да постоји велики физички притисак на једну руку. Изузетно високе лопте или су ван домашаја играча или истог стављају у тежак, подређен положај. Приликом дуге и тешке размене рука трпи велики притисак те неретко из наведене ситуације играчи са дворучним бекхендом излазе као победници. Учесталије су повреде услед великог и константног оптерећења једне руке.

 

 

Дворучни бекхенд:

Предности:

Сигурнији је. Контролише се са обе руке, самим тим играч се осећа комфорније. Бољи је за дуже и јаче размене. Штеди енергију. Растерећује играчеву руку којом игра форхенд. Поготово је користан за играчево млађе доба, где спречава потенцијалне повреде.

 

 

Мане:

Као што је предност једноручног бекхенда већи распон руку при домету ударца, тако је мана дворучног иста ставка. При самом постављању употреба и друге руке одузима простор самог домета за ударац. Мора се истаћи и да је прецизност дворучног бекхенда , ипак, за нијансу слабија. Једна рука дефинитивно боље контролише лопту и боље је води.

 

 

За крај један статистички податак – отприлике 85% светских играча користи дворучни бекхенд, а 15% једноручни. Овом информацијом не желим да „наговарам“ мале тенисере у избору. Само предочавам податак који, истина, може бити такав јер се у најмањем узрасту играчи чешће одлучују за дворучни бекхенд јер им је у тим годинама физички лакше да исти изведу.