Дневник из Скопља: први пут са седморицом на турнир

Први пут сам водио седморицу дечака на турнир. До сада само једног. На сајту сте већ видели какве су резултате постигли на MTP OPEN 2017 U14 у ТК MTP у Скопљу. Али за ову причу они нису битни… Није много битна ни хронологија…

 

Давид, Никола, Радомир, Петар, Леон, Вељко и Богдан провели су три дана заједно, и три дана су провели на турниру, без родитеља (осим Богдана 🙁 ). То је битно. Показали су зрелост, и показали су незрелост. Кад сам их једне вечери упозоравао да се што пре смире и да не шапућу, да би се што боље одморили за сутрашње мечеве, Вељко ми је рекао: „Ненаде, ми смо само деца, морамо мало да будемо немирни“. Примљено к знању, Вељко ?

Детаљније Дневник из Скопља: први пут са седморицом на турнир

Требало их је провести кроз те дане тако да се довољно одмарају, да се лепо друже и забаве, да виде знаменитости Скопља… Вилма (Марковска) и ја смо се потрудили да тако и буде, мислим да смо углавном успели у томе. А један од главних циљева нам је био да они буду тим. На терену, у апартману, у ресторану, на граници. Мислим да смо и у томе успели.

 

 

Нисам из света тениса. Родитељ сам тенисера, и ето водим овај сајт, али чини ми се да је за тенисера од кључне важности колико је способан да се прилагођава условима. Ово је била добра вежба.

У суботу увече смо морали да мењамо план и да уместо одласка у град и на вечеру, вечерамо у смештају. Ту су на сцену ступили Леон и Вељко. Нас тројица смо кренули у неку пекару и продавницу, а с обзиром да не познајемо град и да је већ било касно, то није било баш лако. Леон је био задужен за навигацију на смартфону, Вељко ми је позајмио денаре јер нису биле отворене мењачнице, и успели смо да купимо свеже пециво, јогурт и чоколадно млеко, непланирано без Вилме, која нам је све време представљала „копчу“ за упознавање Скопља.

 

 

У понедељак смо такође морали брзо да се прилагођавамо, јер је турнир завршен а требало је преузети и награде у Баболату, ручати, све то са свим стварима спакованим у гепеку аутомобила и у клубу МТП. Претходног јутра покупили смо ствари из смештаја, али нам је власник јавио да смо тамо заборавили неколико мајица, гаћа и чарапа. Пошто је поподне настао „цајтнот“, није више било времена да се враћамо у смештај, па сам децу морао да представим пред избор – „гаће“ или Баболат. Наравно, претпостављате какав је био исход те дилеме 🙂

 

Тенис јесте индивидуални спорт, али тенисер сâм мало тога може да постигне. Са собом овог пута нису имали ни тренере ни родитеље, али имали су подршку другара, и Вилме и мене. Прилагођавање је започело још од смештања у Вилмин „прави турнирски“ твинго, препун пртљага и пехара (које смо готово све и вратили у Србију 🙂 ). Турнирски живот често не подразумева пуну удобност. Понекад неко није био одушевљен избором јела или активности, али прилагођавао се избору екипе, а Вилма и ја смо се трудили да се не прилагођавају увек једни исти…

 

 

Има још неколико тема које су битне, ево прве: девојчице. Нажалост, организатори ове године нису организовали турнир за девојчице, али ТК MTP се налази у дворишту Гимназије „Георги Димитров“, па су се поједини чланови експедиције распитивали када ће почети велики одмор. У понедељак су коначно то и дочекали. Финалисти су играли поред великог броја скопских гимназијалки и гимназијалаца, који су куповали храну и пиће у оближњем киоску. Један члан екипе (име познато редакцији 🙂 ) чак је прошетао кроз гимназију и покушао да се упозна са младим Скопљанкама, колико сам схватио без већег успеха 😉

 

Tim Malih igraca Smestaj u Skoplju from Mali Igraci on Vimeo.

 

 

Друга тема: мобилни телефони (смартфони). Осим што су нам користили за навигацију и за слушање музике у колима, боравак у Скопљу ме је утврдио у уверењу да они врло негативно утичу на ове дечаке (и на девојчице наравно). Нећу наводити имена, али неколико дечака мислим да је у приличној мери зависни од телефона, а занимљиво је да је та зависност била углавном обрнуто пропорционална њиховом успеху на овом турниру 🙁 (притом знам да смо и ми „матори“ већ постали зависни, па разумем да деци поготово није лако да се отргну од тога) Вилма и ја смо се трудили да се што више друже и играју тенис, а да што мање држе справице у рукама…

 

 

Као илустрацију овог чланка видећете неколико слика „тениског брлога“, хаотичног стања личних ствари код неколицине дечака. Ова експедиција била је добра прилика за вежбање самодисциплине. Вилма и ја нисмо ни помишљали да им слажемо ствари, већ смо им само помагали да их организују на најлогичнији начин. Ако мисле да постану тенисери, ту школу ће свакако морати да положе, барем са довољном оценом.

 

 

Деца кажу да им је тих три дана много брзо прошло. И да би поново ишла на сличан начин на неки турнир. Много ми је драго због тога, и потрудићемо се да смислимо и неку нову лепу причу. Верујем да ће се међусобно дружити, спаринговати, „правити бизнис“ по Нишу… (то је већ најавио Вељко 😉 ) И ја сам много научио из овог боравка у Скопљу, боље разумео како та деца размишљају…

 

За крај, ево незваничне химне Скопља у извођењу групе „Леб и сол“:

 

 

 

 

Написао Ненад Букарица, уредник сајта