Многи ме питају да ли сам више за рад и само рад, или сам више поборник забаве и уживања. Мој одговор је једноставан! Увек сам за забаву и уживање кроз рад!
Када бисте питали своје дете зашто је почело да тренира тенис, најчешћи одговор гласи: „Јер је забавно.“ Али се одговор на ово питање мења временом, и у већини случајева забава изостаје. А она је итекако важна уколико желите да ваше дете настави да тренира тенис, као да и даље воли тај спорт. Љубав под притиском се гаси. Иста ствар се дешава и у тенису! Не уживају у игри само деца, већ већина професионаца игра тенис да би се забавили и уживали у томе. Године 1999. Штефи Граф се вратила са опоравка од повреде и освојила Ролан Гарос, и само три недеље касније изгубила у финалу од Линдзи Давенпорт. Њене речи су биле: „Последњих пар недеља су биле потпуно невероватне. Очигледно је да сам разочарана јер сам изгубила у финалу, али ја морам да кажем да је било дивно… Било је много забавно!“
Детаљније Два начина како задржати позитиван дух на терену
„Ако желите да будете најбољи у нечему, морате то и волети. Изаћи на терен, тренирати напорно и увежбавати своју игру је нешто што не би требало да изгледа као рад. У ствари, требало би бити забавно. У супротном, напредовати ће бити јако тешка ствар. Ја не бих био ни приближно тако успешан у мојој каријери да нисам поседовао толику страст за игром. На пример, Борис Бекер је био велики таленат, али Немачка тениска федерација није увек то примећивала. Док је био дете, они су имали веома мала очекивања од њега јер није добро урадио тестове из области брзине и вертикалног кретања. Али он је показивао толику мотивисаност и уживање да је то превазилазило сваку границу. Због тога су одлучили да га задрже и дозволили су му да тренира са девојчицама, што је било баш поражавајуће. Једна од тих девојчица, игром случаја, била је Штефи Граф, и њих двоје су гурали један другог ка величанствености. Ја сам га видео из прве руке како вежба на вимблдонским теренима и стао сам са радом (иако то никада не дозволим себи) зато што сам морао да видим ко је то дете које игра са толиком ватром и страшћу на терену поред. Просто сте могли да осетите његово присуство и његову радост зато што се тамо налази. Две године касније освојио је Wимблдон. Остало је историја.“
Били Џин Кинг, освајач 39 гренд слем титула
* Извор текста је књига „Maximum tennis“ Ник Савиано, стр. 174
Заправо, уживање у игри је главни покретач и мотиватор за све остало. Уколико тога нема, ниједан играч неће бити способан да превазиђе толики мукотрпан рад. Постоји више начина како задржати љубав према тенису. Један од главних јесте начин тренирања, а то тениски тренери врло добро знају. Кроз рад са својим играчем требало би да спознају који су то делови тренажног процеса које играч највише воли, а који то нису. Углавном, рад из корпе и досадно понављање истих удараца је оно што играчи највише не воле да раде на тренинзима. Но, важност овог дела не можемо довести у питање, али можемо тренинг тако конципирати да тај део који је најдосаднији и који играч са муком и мрзовољом ради, буде смештен између два дела тренинга у којима играч ужива. На тај начин са лакоћом се може увежбавати све што је неопходно.
Наравно да играче од малих ногу треба учити да иза сваког великог успеха стоји напоран рад, али док су играчи још увек мали, тенис треба да доживе као забаву и игру, што он збиља и јесте. Тенис је игра! Игра у којој се такмиче два играча и онај који је у датом времену физички и психички спремнији, тај побеђује! Сви воле победу, иако се на њу не би требало фокусирати, већ само на игру, јер победа дође као круна добре игре са претходних тренинга. Тенис је игра на дуге стазе и да би се задржао осмех и задовољство, тренинзи треба да буду забавни. Немојте ме погрешно разумети. Јасно да без вишечасовних, свакодневних тренинга (препоручујем 1 слободан дан седмично) нећете моћи бити у врху, али поред рада, забава мора бити присутна како не би дошло до прераног презасићења.
Још један важан део, на који многи не обраћају пажњу, а ја бих ово споменула, поготово што је читаност велика од стране родитеља чија деца имају до 18 година, а свакако и старији могу извући неку поуку из наведеног, јесте избор друштва детета. Оно може бити од пресудног значаја код мотивације тенисера, превазилажења препрека, гајења љубави према спорту. Ради се о избору друштва, односно у каквом је окружењу ваше дете на терену и ван њега. Треба се држати подаље од људи/деце који се стално на нешто жале, подаље од играча који стално имају замерке на своју игру, на терен, на услове, имају погрдне коментаре, ружно понашање, стално су негативни. Људи пролазе кроз неколико фаза када се друже са оваквим особама. Прва фаза је супротстављање њима и њиховим коментарима. Друга фаза је фаза равнодушности, где вам је свеједно што су негативни, што имају лош и искривљен поглед, док је трећа фаза поистовећивање са њима, односно усвајање њихових становишта, мишљења и понашања, и тако временом постајете исти као и они.
Треба се дружити и окружити са афирмативним играчима, онима који имају страствен приступ према тенису, који су спремни да вам помогну да се забавите на терену, играчи који воле себе и имају позитиван поглед на своју игру, веру у себе и у своју будућност. Један од примера јесу Борис Бекер и Штефи Граф, који су пружали подршку један другоме још као деца.
Више о менталној припреми тенисера/тенисерки можете погледати на
https://www.ljubicajovanovic.com/index_files/tenis_koucing.htm
Novi komentari