Где је нестала дугогодишња предност леворуких тенисера?

Бил Литлфилд

 

Вимблдон, стара дама тениских турнира, тренутно одвлачи пажњу Британаца од збрке коју је изазвала њихова колективна одлука да напусте Европску унију. Неки од оних који уживају у том одвлачењу пажње су можда приметили да леворуки играчи не пролазе толико добро као у време када су играчи попут Рода Лејвера и Мартине Навратилове стварали утисак да је то што је неко леворук стварало значајну предност на теренима.

Да ли је то тачно? Да ли је икада било тачно?

 

Детаљније Где је нестала дугогодишња предност леворуких тенисера?

 

Поглед уназад

„Па, мој тата каже да, да нисам леворук, не бих био професионални тенисер,“ каже бивши професионални играч Тим Вилкисон. „А кад вам то каже тата, онда вероватно ту има нешто.“

Током своје професионалне тениске каријере од 1977. до 1993, Вилкисон је користио потез који многи леворуки играчи воле: фелширани сервис. Када је сервирао са леве стране терена, Вилкисон би десноруким играчима одсервирао ударац са спином на њихов релативно слабији једноручни бекхенд.

„И тај једноручни ритерн се не би враћао баш брзо,“ каже Вилкисон. „И због тога би много играча изашло на мрежу и одиграло волеј на тај ритерн, јер он даје прилику за поентирање.“

Вилкисон, који је у једном тренутку био 23. играч на свету, дошао је до четвртфинала US Open-а 1986. године.

Други леворуки играчи су користили сервис-и-волеј да стигну знатно даље.

Леворуки Џон Мекинро је освојио седам гренд слем титула у синглу од ’79. до ’84. године, Род Лејвер је освојио 11 од ‘60 до ‘69. Код жена, Мартина Навратилова је освојила 18 гренд слем титула у синглу од ‘78 до ‘90. године.

„Леворуки играчи су освајали неке од највећих титула у овом спорту,“ каже дугогодишњи тениски новинар Даглас Робсон, који је недавно истраживао историју предности леворуких играча.

 

„Постоји много, много тврдњи да су леворуки људи другачији, да имају различите особине него десноруки. … Нисмо успели да пронађемо никакве доказе да они заиста имају било какву врсту неуролошке или урођене предности која им даје предиспозиције да буду бољи у спорту.“

 

Предност је била тако значајна да леворуки играчи нису волели да играју против других леворуких играча.

„Па, мрзео сам то,“ каже Тим Вилкисон. „Мрзео сам то. Због тога што од свих мојих најбољих удараца, тај фелширани сервис је сада ишао право њима на форхенд.“

„То нам постане помало тешко,“ каже леворука бивша професионална тенисерка Дајен Фромхолц Балестра, која је играла на женском туру од 1973. до 1990. године. „Када играте против неког ко је леворук, онда и ви морате да промените своју игру, па то постаје помало незгодно.“

 

Неуролошка разлика?

А терање противника да промени своју игру није била једина предност за коју се веровало да је имају леворуки играчи у време Фромхолц Балестрине професионалне каријере.

Истраживање спроведено средином 80-тих година је наговештавало да леворуки људи имају урођене неуролошке предности у сорту због бољих „просторно-моторичких вештина.“

„Имам два сина који су леворуки, па сам замишљао да ће имати фантастичне спортске каријере,“ каже Џон Аглтон, професор когнитивне неуронауке на Универзитету Кардиф у Велсу. „Постоји много, много тврдњи да су леворуки људи другачији, да имају различите особине него десноруки, да можда постоје разлике у начину на који је некако организован њихов мозак.“

 

Али, 1989. године Аглтон, отац леворуке деце препун наде, је био коаутор истраживања које је умногоме распршило његове снове.

„Не постоје докази да су леворуки људи имало бољи од десноруких,“ каже он. Дакле, постоје веома јасни стратешки разлози, веома јасни разлози због чега у неким спортовима желите да помешате леворуке и десноруке играче, али када говоримо само о чистим покретима – посматрали смо пикадо и билијар – нисмо успели да пронађемо никакве доказе да они заиста имају било какву врсту неуролошке или урођене предности која им, сама по себи, даје предиспозиције да буду бољи у спорту.“

 

Можда је то случајност, али отприлике у исто време када је Аглтон објавио своје истраживање, стратешка предност у тенису је почела да опада.

„Тачно се сећам ситуације пред крај каријере – почео сам је губећи од Артура Еша и Стена Смита, а завршио сам је губећи од Андре Агасија, Мајкла Ченга и тих момака, Џима Куријера. Али је дефинитивно постојала разлика када одједном свој леворуки фелширани сервис пошаљем на снажни дворучни бекхенд,“ каже Вилкисон. „То је била огромна разлика.“

Успон снажнијег дворучног бекхенда је неутралисао предност тог фелшираног сервиса леворуких играча.

„И приметићете код многих најбољих играча данашњице, да њихов бекхенд више није њихова слаба тачка, нити да се може напасти – он је постао њихово велико оружје,“ каже Робсон.

Дворучни бекхенд је помогао Новаку Ђоковићу да постане број 1 на свету.

Али није само дворучни бекхенд оно што умањује предност коју имају леворуки. Даглас Робсон верује да су унапређени рекети и жице, уз хомогеније подлоге терена, учинили да друге тактике леворуких – као што је слајс ударац – буду мање ефикасне.

 

 

„Општи утисак је да леворуки играчи више нису оно што су били,“ каже Робсон.

 

Будућност за леворуке?

Али, да ли је предност за леворуке заувек нестала? Можда није – барем ако буде онако како Дајен Фромхолц Балестра сматра.

Бивша професионална играчица, а садашњи тренер гледа тренутни турнир у Вимблдону – на којем нема велике леворуке звезде Рафаела Надала због повреде – и сматра да неки од преосталих леворуких играча једноставно не користе неке потезе који су некад били веома ефикасни.

„Публика, ако примећујете, воли да аплаудира ударцима под малим углом и дроп-шотовима. Воле то да виде,“ каже Фромхолц Балестра. „Али у овом тренутку, све што добијају су снажни и брзи ударци. А леворуки играче раде то исто, а требало би да развијају све ове „загуљене“ ударце и финесе.“

Фромхолц Балестра сматра да је део проблема у томе што леворуке играче тренирају тренери који не разумеју у потпуности потенцијал играча, због тога што су тренери десноруки.

„Видим шта други тренери раде са јуниорима. Не уче их да довољно окрену рамена. Или их не уче да баце лоптицу улево при сервису,“ каже Фромхолц Балестра. „Тако да постоје мале „цаке“ које чине добре играче, а које се не показују леворуким играчима.“

Можда ће једног дана тренери покушати да леворуке играче врате на пут који им је доносио предност.

Али, за сада, Даглас Робсон каже да леворуки играчи не застрашују своје противнике онако као су то некада чинили.

„Већина десноруких играча са којима сам разговарао описала је меч против леворуког противника као благо незгодан,“ каже он. „Али не као битну ствар.“

И тако се наше истраживање предности леворуких играча не завршава праском, већ… па, не ни шапатом, већ… рецимо, слегањем раменима, или, прецизније речено са пригушеним звуком удараца лоптице који се чује када десноруки играчи успешно враћају ударце леворуких, и обрнуто, док особине које немају везе са тим којом руком играте одређују ко ће проћи у наредно коло Вимблдона.

 

Овај одељак је емитован 2. јула 2016. године.

 

Извор:

https://www.wbur.org/onlyagame/2016/07/01/lefties-tennis-wimbledon-laver-nadal