Преносимо део интервјуа који је српски Дејвис куп репрезентативац Јанко Типсаревић дао порталу www.011info.com
Верујемо да ће малим тенисерима и њиховим родитељима бити занимљиво да прочитају Јанкове ставове о тенису, сазревању, посвећености, Београду, ТК Ас, Јанковој академији…
❓ Ти си један од играча који, када се организују неке промотивне активности са децом, заиста ужива у томе. Једном приликом си нагласио да ти такав рад помаже и да се ментално опустиш. Колико то има везе и са твојом жељом да се припремиш и за живот и нову каријеру после тениске каријере?
Некада се и превише фокусирам на људе око себе, да им дајем савете и да трошим енергију на њих, уместо на себе. Да би био професионални спортиста, моје неко размишљање каже да је неопходно да будеш јако велики егоцентрик. Мораш да будеш себичан и да имаш ту, ако можемо да је назовемо тако, лошу особину, прво ја, прво шта је мени потребно, прво шта је за мој спорт неопходно , па онда све остало. То се чак и у једном малом делу пребацује и на породицу. Видели сте и на ATP туру, једноставно момци када су добијали децу, у првом неком периоду док нису научили да хендлују тај део свог живота, да су њихове каријере мало патиле. Супруге тенисера су свесне у шта улазе и свесне су чак и да партнер није на првом месту, него да је тенис на првом месту. Ми живимо за тенис и тенис је на првом месту. Када се појави дете у целој тој слици постоји нешто веће, битније и важније од тениса. Та психолошка промена која се дешава код играча, а коју ја можда нисам осетио у тој мери јер сам био између операција када се Емили родила, веома је тешка. Одједном није најбитније да се ти можда истегнеш и урадиш све како треба, него нешто друго је важније и битније.
Детаљније Јанко Типсаревић, тенисер, борац, београдски урбани херој
❓ Твоју каријеру неки деле на четири дела: јуниорске дане, до 2010. године, после тога и сада овај период који су обележиле повреде. Како ти видиш своју каријеру?
Никад је нисам тако посматрао, али слажем се у потпуности. Као јуниор сам био веома слободоуман, имао сам доста либералне родитеље који ме нису спутавали. Роман Савочкин је ту одиграо велику улогу, али са друге стране ја сам био такав да трпим да ме неко гази и мучи, наравно не у буквалном смислу, и да сутрадан устанем и наставим једнако да радим. Са друге стране ван тениског терена сам можда волео живот мало више него што је требало.
Период преласка на професионални ниво није прошао онако како смо ја и људи из тениса очекивали. Био сам први јуниор света као годину дана млађи од конкуренције и имао сам за тај узраст озбиљан резултат и освојио Гренд слем. Прелазак је доста споро ишао јер, одједном, не играш са дечацима већ са одраслима и није довољно да се убијаш од тренинга и не иде да се после тога проводиш по граду и радиш којекакве глупости. Мораш живот да доведеш у ред, што сам ја постепено радио. Четири-пет година сам био у Top 50, али није било никакве значајне промене. И онда након освајања Дејвис купа, сећам се једног податка који ме је шокирао, да је моја статистика у једном тренутку против Top 10 играча била 50-50. Да сам ја сваког другог играча из Top 10 добијао. Али нисам имао храбрости, био сам кукавица, да погледам себе у огледало и да кажем у чему је проблем, а проблем си ти зато што немаш петљу. Ти си проблем јер нећеш да се заробиш 100% и да се у потпуности посветиш тенису. Угледао сам се на Новака Ђоковића чији пример ми је много помогао да видим некога ко је до екстрема отишао колико је тенис ставио на прво место у животу. Са друге стране, научио сам да трпим.
Слика: Фејсбук
Мој однос према тенису се, такорећи преко ноћи, променио и постојао је само тенис, тенис и тенис. Био сам потпуно залуђен. И за првих шест месеци се ништа значајно није десило. Чак сам прва три меча у години изгубио са по четири или пет меч лопти сва три меча, што је за мене био веома велики психички ударац. Најбитнија ствар за мене је јак и посвећен рад на терену, и сад кад сам мало старији, видео сам грешке које сам правио. Најтежа ствар за талентоване јуниоре је била када из јуниорске конкуренције дођеш међу професионалце као први. Теби се направи огроман его, а сада одједном мораш да схватиш да си ти заправо нико и ништа. Да станеш на терен са професионалцима и великим играчима, даш све од себе, а добијеш само два гема. И тако сутра поново, и наредног дана поново… Ја тај став нисам имао, него сам увек глумио шмекера. Имао сам тај вештачки, мали алиби: ипак сам могао да сам се боље истегао, да сам ово, да сам оно…
Тај прелаз је за мене био веома тежак. Давао сам све од себе, а креће година где ја губим меч лопту, губим од играча од којих не треба да губим. То се показало у свету тениса толико пута. Ви причате са атеистом, ја не верујем у Бога, не верујем у Цркву, не верујем у организовану религију, али у мојој глави је да, уколико нешто заиста желиш и посветиш се томе, да је само питање времена. Ево вам два примера. Први је како је Енди Мареј постао број један. Душан Лајовић ми је ово испричао: Новак је потпуно доминирао у финалу Ролан Гароса. Мареј је изгубио у недељу, већ у уторак је играо Квинс. Игра се финале Квинс против Раонића, меч који је трајао веома дуго због прекида услед кише. Завршавају меч пред мрак. У понедељак је Дуци дошао раније на Вимблдон и добио термин за тренинг у 8 ујутро. Стиже у теретану у пола осам да би се загрејао пред тренинг и затиче Мареја који је већ мокар. Кажем мојој супрузи, која је као лаик рекла: „Овај је решио да буде број један“. Уверен сам да је тада изгубио од Новака у Лондону да би се то сигурно десило већ наредне године. Кад сам ја решио да будем бољи, или да уђем у Top 20, у другој половини године су се мени ствари саме отварале. Уместо да нпр. играм са Надалом, он изгуби или се повреди и ја играм са неким другим. На следећем турниру, Бердих ми преда у првом колу. Исто се дешава и сада са Филипом Крајиновићем. Али то све долази зато што је он ставио тенис на прво место. Сада ће ово звучати као да лупетам, али универзум ти помаже када ти решиш, али мораш да трпиш. Мораш да трпиш и да чекаш своју шансу. У години када сам први пут завршио у 10 најбољих, ја сам добио мање Top 10 играча него када сам био лошији. Мени је Бердих предао, и добио сам Нолета на Мастерсу који је он једва одиграо. Али ако ти заиста решиш да се у потпуности посветиш, ствари ти се отварају саме, некад касније некад раније.
❓ Који ти је омиљени део града?
Веома сам везан за хотел „Југославија“. Ту сам провео доста времена док сам био мали, када смо возили бајсеве или ролере на кеју. Када је Виктор (Троицки, прим. аут) крстио дете ишли смо на један од сплавова на ручак, некако ми прораде лептирићи у стомаку јер сам провео већи део свог детињства у том крају. Чак сам и донирао новац да се на кеју отвори једно од оних вежбалишта на отвореном. С друге стране, сваки пут кад треба да пређем Бранков мост или Газелу, ја пресечем. Није добро.
❓ Недавно си отворио и тениску академију. Састоји се из два клуба, оба су новобеоградска. Један је у Блоку 21, код „Шест каплара“, а други је поред спортског центра „11. април“. Није уобичајено да се неко ко је још увек активан играч укључи у рад тениске академије у тој мери у којој си се ти укључио.
Одрастао сам на Новом Београду и тренирао сам у тениском клубу „Ас“ овде на 11. Априлу. Сеад Дервишевић и мој отац су заједно основали тај клуб. Када ме питају зашто сам то урадио, одговорићу исто као и кад ме питају зашто се тетовирам. Мој одговор је зато што волим да се тетовирам и ставим на себе неке ствари које за мене имају неко специфично значење. Прво и основно тениску академију сам покренуо не да бих глумио неког газду, него зато што волим тенис и ложим се на тенис.
❓ Имаш обичај да кажеш да је то, у ствари, прво био само мали тениски клуб, али осим љубави према тенису ту се крије и план за будућност?
У једном периоду прошле године, између ових шест операција, решили смо да се пребацимо на систем рада академије. То је и иначе била основна идеја и то смо јако успешно организовали то те мере да имамо и листу чекања да примимо децу јер не желимо да обећавамо никоме оно што не можемо да испунимо. Рад са клинцима, односно са децом од 10. до 22. или 23. године је јуниорски и професионалан тенис. Зашто сам отворио тениски клуб, зато што видим себе у овој делатности, након што престанем да се бавим професионалним тенисом. Не видим себе да глумим неког грађевинца или да отварам кафиће, ресторане и тако даље. Знам да могу да испаднем арогантан када ово кажем, али заиста мислим да знам да добро радим и сигуран сам да уз моју менаџерску агенцију, тениску академију и сутрадан можда неки тренерски посао, ако се јави неки играч који мене заинтересује, можемо да направимо нешто више. У потпуности сам ментално спреман за тај део живота. Мислим да је јако важно да човек зна шта хоће и да је спреман да пресече. Пуно сам пута видео, чуо, прочитао у медијима да професионални спортисти, када престану да буду активни, ментално и психички тотално пукну. Зато што нису припремљени за живот после каријере. Једноставно нису се на време припремили да тај адреналин који професионални спорт доноси замене нечим другим. Онда долази и до несугласица у браку, лоших пословних инвестиција…
Извор:
Novi komentari