Опраштамо се,
опраштамо се и страшно дугим ногама
одлазимо у свет.
…
Никада више нећемо седети у истој клупи
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.
Никада се више нећу смејати твојим олињалим луткама
ни ти мом неукроћеном жврку на темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас.
Није ово више завршена само једна школска година.
Кажу:
готово је детињство.
Једно велико детињство данас је готово.
Кажу,
и сви су заједно радосни,
и котрљају се низ степенице као шака просутих кликера
и сви су смешни од задовољства
као пластелинске фигуре,
и сви су шарени и чудни
као град за време великих празника.
Само ја знам:
никада више,
никада више,
нећемо се ухватити за руке,
ни ходати од угла до угла
и покушавати узалуд да се сетимо док ћутимо
нечега врло важног,
нечега толико огромно важног,
чега се раздвојени никада више нећемо моћи сетити.
Мирослав Антић, Љубав
Опраштамо се,
опраштамо се и страшно дугим ногама
одлазимо у свет.
…
Никада више нећемо седети у истој клупи
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.
Никада се више нећу смејати твојим олињалим луткама
ни ти мом неукроћеном жврку на темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас.
Није ово више завршена само једна школска година.
Кажу:
готово је детињство.
Једно велико детињство данас је готово.
Кажу,
и сви су заједно радосни,
и котрљају се низ степенице као шака просутих кликера
и сви су смешни од задовољства
као пластелинске фигуре,
и сви су шарени и чудни
као град за време великих празника.
Само ја знам:
никада више,
никада више,
нећемо се ухватити за руке,
ни ходати од угла до угла
и покушавати узалуд да се сетимо док ћутимо
нечега врло важног,
нечега толико огромно важног,
чега се раздвојени никада више нећемо моћи сетити.
Мирослав Антић, Љубав
Novi komentari