Мој тениски свет: Чиниоци успеха

Милан Саровски

 

„Ништа не успева као успех“ – каже енглеска изрека.

Јасно. Само како до успеха доћи?

Рад. Залагање. Упорност. Вера. Бар мало среће. Бар малчице смисла за оно чиме се бавите и шта радите.

Покушаћу да генерализујем чиниоце који би требало оне (у овом случају тенисере) који их имају да доведу до успеха. Кажем „требало“ јер није сигурно да хоће.

По мом, скромном, мишљењу, има их 3. Да, три.

Нису сва три од исте важности, али је пожељно да сва три постоје.

Иако спорт није математика, овог пута ћу се потрудити да изразим удео сваког од њих.

1. Играч – 50%
2. Тренер – 30%
3. Средина у којој играч одраста и тренира – 20%

 

Детаљније Мој тениски свет: Чиниоци успеха

Играч – мора да поседује вољу, жељу и да воли оно чиме се бави (тенис). Препреке на које ће наилазити да посматра као изазов, тест за оно што га тек чека. Радити на себи, како физички, тако јачати и психичку стабилност. Приликом напретка не помишљати да је доста постигао, већ поставити нови циљ. Уколико не испуни исти, покушати опет. Постављање новог, лакше остваривог циља – кобна грешка. Уколико дође до разочарења, уверавати себе да се мора подићи, пронаћи у томе додатну мотивацију. Побољшавати слабије елементе игре, никако не запостављати „оружја“. Волети себе, ценити противника. Поштовање сваком, страхопоштовање ником. Јасно је да постоји могућност да код играча дође до засићења, чак и помисао на одустајање. Ипак, и тада се треба сетити колики је пут пређен, колика су била одрицања и размишљање да ће се труд претворити у додатни квалитет вредан свега што је играч дао од себе. Од играча све почиње и он мора да „каже завршну реч“. Играч стоји на терену, не тренер. Играч игра, не публика. Играч је победник, не комента(то)ри.

 

 

Тренер – „особа смерница“ за играча. Сходно узрасту играча, улога му је да код играча издефинише врлине, а мане прикрије. У почетном периоду (до 12, 13. године) циљ је технички максимално обучити играча. Добра техника унапређује истог, даје му простора за одређене ударце, ротације, кретања. Лоша техника често уме да „осакати“ играча. Не дозвољава му да одигра из тежих углова, ниске лопте постају додатно тешке и сл. У млађем периоду (од 12. до 16. године) играч се полако уводи у „понашање на терену“, правилно дисање, када и како треба да застане, на који начин да дође до даха, а како да противника у тешком положају „доврши“. Такође, у овом периоду треба решити заједничким снагама са играчем евентуалну недоумицу око избора једноручни/дворучни бекхенд. Лично, мој избор, савет и препорука је дворучни. О томе детаљније неком другом приликом. Од 17. године почињу тзв. сениорска искушења и проблеми. Кондициона спрема све више долази до изражаја. Тактика треба да буде и играчу и тренеру главна преокупација. Анализа исте, како сопствене, тако и противникове. Тренер треба да познаје играче, зна како исти „дише“, навике, специфичности. Играчев главни мотиватор, критичар и подстрек.

 

 

Средина у којој играч одраста и тренира – фактор који није пресудан, али итекако утиче. Признаћете, није исто да ли је особа тенисер у Шпанији, земљи са богатом тениском традицијом или нпр. у Обали Слоноваче, која (још увек) нема врхунског тенисера. Говорим и о условима и о узорима и о тренерима, а наравно (изостанак) система је изузетно битан. Број терена, инфраструктура, школа тениса. Све је то битно. Утиче, подстиче или обесхрабрује играча. Узор је увек пожељан. Деца се поистовећују с успешним људима, поготово спортистима. Лакше „иде“ ако је особа „њихове“ националности. Онда и они хоће као тај или та. Едукација тениских тренера и генерално тениских радника је лакша, бржа и боља у земљи са развијеном тениском традицијом. Систем је, као што сам већ рекао, пожељан,али нажалост не превише чест у земљама широм света. Његов изостанак је посебно „одсутан“ у Африци и Азији, мада се и овде овај бели спорт полако шири.

 

 

Наведени елементи су, поновићу, по мом мишљењу, чиниоци успеха.

Да, има изузетака, али овде смо генерализовали узроке.

А, изузетак потврђује правило.