Турнир у Чачку
Био је то један леп јулски дан. Заједно са својим клупским другарима сам отишао на тениски турнир у Чачак. Кад смо стигли видели смо гомилу раздрагане деце која су једва чекала да изађу на терен и покажу шта знају. Мени је за око запао један дечак који се убедљиво разликовао од свих такмичара. Био је изузетно висок. Кад сам пролазио поред њега деловао сам као неко ситно детенце. Могао је да ми једе бурек са главе. То је заиста деловало смешно. У глави ми се нон стоп вртело једно исто питање: „Да ли је могуће да ће се тај дечак такмичити са нама?“ Видео сам да полако почиње да се загрева и то је био одговор на моје питање. Само сам молио Бога да не добијем њега за противника.
Напокон је завршен жреб. Око огласне табле се направила велика гужва. Никада нисам волео да се гурам са другима па је то био случај и сада. Кад се гужва рашчистила пришао сам да видим са ким играм. Нисам ни стигао да погледам, а онај високи дечак ми је пришао и упитао ме: „Јеси ли ти Игор?“ Збуњено сам му дао потврдан одговор. Затим је уследило чудо за мене. Рекао ми је да ћемо он и ја одмерити снаге на терену. Нисам могао да верујем. Где баш он да ми западне! Уследило је упознавање. Звао се Растко. Рекао сам му да ћу доћи на терен за 5 минута. За то време сам се пресвукао и саопштио мојим родитељима ко ми је противник. Сви смо почели да се смејемо зато што се погодило да извучем баш оног противника кога никако нисам пожелео. Али добро, све је то живот. Након што сам био потпуно спреман заједно са противником сам изашао на терен. Кад год сам пожелео могао сам да му помиришем испод пазуха. Док смо ишли ка терену мени се на лицу јавио осмех. И мени је такође било смешно да ходам поред таквог „дива“. После краћег загревања меч је почео. Растков сервис је пре свега због изузетне висине оправдао очекивања. Међутим, ја сам му веома добро парирао, поготово у првом сету. Крајњи резултат је био 6 :4 6 :2 за Растка. На крају меча сам честитао противнику на доброј игри. После исцрпљујуће борбе најзанимљивије је било кад нас је Расткова мама фотографисала. Фотографија нас је све натерала на смех.
Овог меча ћу се увек радо сећати и он ће ми остати у веома лепом памћењу!
Турнир у Чачку
Био је то један леп јулски дан. Заједно са својим клупским другарима сам отишао на тениски турнир у Чачак. Кад смо стигли видели смо гомилу раздрагане деце која су једва чекала да изађу на терен и покажу шта знају. Мени је за око запао један дечак који се убедљиво разликовао од свих такмичара. Био је изузетно висок. Кад сам пролазио поред њега деловао сам као неко ситно детенце. Могао је да ми једе бурек са главе. То је заиста деловало смешно. У глави ми се нон стоп вртело једно исто питање: „Да ли је могуће да ће се тај дечак такмичити са нама?“ Видео сам да полако почиње да се загрева и то је био одговор на моје питање. Само сам молио Бога да не добијем њега за противника.
Напокон је завршен жреб. Око огласне табле се направила велика гужва. Никада нисам волео да се гурам са другима па је то био случај и сада. Кад се гужва рашчистила пришао сам да видим са ким играм. Нисам ни стигао да погледам, а онај високи дечак ми је пришао и упитао ме: „Јеси ли ти Игор?“ Збуњено сам му дао потврдан одговор. Затим је уследило чудо за мене. Рекао ми је да ћемо он и ја одмерити снаге на терену. Нисам могао да верујем. Где баш он да ми западне! Уследило је упознавање. Звао се Растко. Рекао сам му да ћу доћи на терен за 5 минута. За то време сам се пресвукао и саопштио мојим родитељима ко ми је противник. Сви смо почели да се смејемо зато што се погодило да извучем баш оног противника кога никако нисам пожелео. Али добро, све је то живот. Након што сам био потпуно спреман заједно са противником сам изашао на терен. Кад год сам пожелео могао сам да му помиришем испод пазуха. Док смо ишли ка терену мени се на лицу јавио осмех. И мени је такође било смешно да ходам поред таквог „дива“. После краћег загревања меч је почео. Растков сервис је пре свега због изузетне висине оправдао очекивања. Међутим, ја сам му веома добро парирао, поготово у првом сету. Крајњи резултат је био 6 :4 6 :2 за Растка. На крају меча сам честитао противнику на доброј игри. После исцрпљујуће борбе најзанимљивије је било кад нас је Расткова мама фотографисала. Фотографија нас је све натерала на смех.
Овог меча ћу се увек радо сећати и он ће ми остати у веома лепом памћењу!
Novi komentari