То је било јуна месеца прошле године на црвеном турниру у Бору. Веома сам се радовала том турниру, јер сам знала да ћу се видети са много мојих другова и другарица из других градова, са којима се не виђам често, него једино на турнирима.
Са мном на турниру били су мама, тата и моја млађа сестра Искра.
Играла сам меч за мечом и стигла до полуфинала. Све то време док сам ја играла мечеве, моја сестра се играла са својом другарицом, која је исто као и она дошла са својом старијом сестром на турнир. Њих две су се играле око терена, а онда су отишле до вештачког језерцета које је у склопу спортског комплекса и поред тениских терена.
У једном моменту зачула се галама и нечији плач. Сви су гледали у правцу њих две, да би сазнали шта се десило. Мама и тата су пошли ка њој, јер се она оклизнула и упала у то језерце. Ту је био плићак и није било ништа опасно. А све то време ја сам играла меч, и гледала ка њој после сваке одигране лопте. Онда су сви почели да се смеју, јер смо схватили да није ништа опасно. Ја меч нисам прекидала, и победила сам и ушла у финале.
То је једна од ствари коју ћу дуго да памтим.
Детаљније Моја Баболат тениска прича: Миа Милисављевић
2007. годиште, из Соко Бање, из тениске породице. Пева у хору, обожава да вози ролере. Воли Серену и све књиге Џеронима Стилтона. Осваја турнире.
Novi komentari