Моју тениску причу сам покренула сама. Сећам се, када сам угледала у продавници рекет, нешто ме вукло ка њему. Стално сам размишљала о том, не на изглед посебном, али за мене грандиозном рекету, да сам скупила нешто новца и купила га. Данима сам играла „тенис“ у дворишту, ударајући лоптицу од гаражу. Играла сам са толиком срећом, дивљећи се лепоти тениса, и са толиком снагом и борбеношћу, што је резултовало да нам и дан данас гаража буде без једног прозора.
Детаљније Моја Баболат тениска прича: Теодора Вуковић
Неки сенс у мени ми је говорио да желим видјети шта је, како би писци и мислиоци рекли „с оне стране зида“. Мада, код мене би то могло и буквално да се протумачи, јер сам стално била испред зида.
Стално сам пратила тенис на ТВ-у и сама га играла од зид, али желела сам више, желела сам да знам како је то играти на терену и против противника са тактиком. Искрено да вам кажем, зид није имао никакву тактику, али је све враћао. Наговорила сам тату да ме упише у тениски клуб. Отишла сам једне суботе заједно са татом на терен, а ја сам се осјећала као Надал који са својим Баболат рекетом улази на терен Филип Шатрије на Ролан Гаросу.
У себи сам помислила: „то је то“, и та мисао је још увијек у глави и докле год играм тенис.
Касније су почели озбиљнији мечеви, турнири, титуле, али и даље волим одиграти пар удараца са зидом, који ми је био први учитељ и тренер.
Ово наравно и није крај моје тениске приче, али се искрено надам да њој и неће бити краја, но ово је оно најслађе, невино, па макар било и концизно.
Теодора Вуковић има 14 година, из Београда је, са Звездаре.
Novi komentari