Написала Синди Мата
Када је 19-годишња Бјанка Андрееску победила најбољу тенисерку у историји Серену Вилијамс у два сета, свет је постао опседнут Бјанкином мамом. Њене огромне наочари, дизајнирана одећа и увек стоички изглед – она дефинитивно није била типични родитељ спортисте какве виђамо на телевизији. Знате оне што носе мајице с именом свог детета, који се превијају приликом сваког ударца и промашаја. За разлику од њих, она је изгледала смирена, хладна, понекад и одсутна. Чак и кад је публика, очигледно на Серениној страни, навијала да се ова врати у меч, камера је све време снимала Марију. И даље ништа, нула емоција.
Али то није преварило мене. Знате, ја сам тениска мама и ја знам где је она била и кроз шта је она прошла.
У Бјанкиним објавама на инстаграму се тврди да је њена мама „најсмиренија особа на планети“, и да је Бјанка научила да практикује медитацију од своје маме. Да ли је могуће да је њена мама схватила читаву ствар, зна ли она нешто што ми не знамо? Нисам могла да се не запитам колико пута је четка за косу бачена преко целе собе у фрустрацији — и рекет бачен у бесу? Колико је било сломова у односу мајка-ћерка? Како су се носиле са повредама, са дугачким низовима пораза, са наступима беса, са наглим растом, са променама тренера, са апсурдно дугачким вожњама на тренинге, са поквареним противницама и љутим родитељима, са варалицама, нетачним одлукама судија, са предајама ради одласка на спавање — и са сузама, сузама и још више суза?
Детаљније Шта мама Бјанке Андрееску зна што ја не знам?
Биди Баду спортску одећу можете купити у нашем веб-шопу!
Одећу можете испробати у Haron Show Room-у!
Ако сте икада гледали тениски меч, нико не изгледа срећан — све до краја, када победник падне на терен и пољуби тле — са олакшањем. У недавном чланку у часопису Elle, било је речи о фотографији Серенине ложе, на којој су сви изгледали смркнути, као да присуствују суђењу или сахрани. Чак и као гледалац ми осећамо напетост на терену и прелазимо тај тежак пут до победе или пораза. У томе је ствар код тениса – чак и финалиста је губитник.
Професионална тениска сезона обухвата читаву календарску годину док остали спортови имају једну сезону, али јуниорски календар иде и корак даље. Они одржавају мечеве током читаве године – На. Сваки. Најважнији. Празник. Постоје такозвани Божићни турнир, Ускршњи турнир, Мајчин дан, Меморијални дан и … Најк се није шалио када је у недавној реклами тврдио, „НЕМА слободних дана“.
Упркос безбројним сатима, наши млади играчи дају све од себе у нади да нађу своје место на D1 универзитетима. Када је моја ћерка почињала са 10 година… неко ми је рекао: „Ако сав новац који потрошиш за тенис пребациш у фонд за универзитет, нећеш морати да бринеш хоће ли бити бесплатног колеџа… и имала би слободу да изабере где жели да иде, а не да чека да буде изабрана.“
Па ипак, знајући колико невероватно тежак тениски живот може бити, хиљаде родитеља, укључујући мене — свакога дана охрабрују своју децу да учествују у игри која их очигледно предодређује за неуспех. Једини начин да измерите успех је систем рангирања или нови UTR (Universal Tennis Rating), који је код тинејџера изазвао више љутње него пропуштена журка снимљена на снепчету. Јуниори ће бити на губитку после меча у којем играју са противником који може потенцијално да им смањи UTR. Па изгледа да се претпоставља да ће 10-годишњак са UTR-ом 11 играти на истом нивоу као бруцош D1 колеџа чији је UTR такође 11? Нема шансе. Рецимо да вам се догоди лош дан, да се такмичите повређени, или да једноставно желите да испробате нешто ново? Можете се кладити да ће вас UTR подсетити колико сте ужасно играли, јер вам на мејл шаљу чак и резултате од претходног викенда. И чак иако није довољно лоше што ваш резултат виде сви ваши другари на огромном семафору са пластичним бројевима, још морају да нас подсете да је прошли викенд завршен губитнички.
Тренери са колеџа воле UTR јер брзо одстрањује гомилу деце – али он слама срца и душе деце која касније сазревају. Данас родитељи толико причају о UTR-у да је једна мама истражила UTR-ове противника из средње школе, да би могла да сугерише најбољу поставу главном тренеру. Дете исте те маме грицка нокте до крви када се ситуација закува. Прошле недеље сам видела како је једна мајка изгрдила своје дете пре читавим тимом играча и родитеља зато што је изгубило меч у дублу игран пред сезону и изван лиге, и то од противника који су заслужили победу. Мој омиљени цитат у јуниорском тенису, којег сам први пут чујла од ћерке CTC тренера, гласи – “Или победиш или научиш. Тенис је животна школа. Научиће те да будеш отпоран, научиће те да се носиш са недаћама.“
Запамтила сам како је пријатељица моје ћерке дозволила да је друго дете превари, јер је знала да ће мајка истући ту девојчицу у колима на путу кући ако изгуби. Мала девојчица, мудрија него што јој то године дозвољавају, заиста је желела да победи, али не по цену која ће нашкодити другом детету. Напослетку, губитак тениског меча представља довољну казну. А затим — био је један тата који је био замољен да се удаљи јер је дрмусао металну ограду око терена сваки пут када би његово дете направило неизнуђену грешку, говорећи „Шта то радиш, та девојчица нема појма!!“ Или шта рећи о родитељу који даје упутства рукама током промене страна?
Шта сва ова родитељска контрола и бес, којима ту није место, ради нашој деци? Да ли их чини бољим играчима или бољим људима? Ако професионалац изгуби и избаци лопту изван терена, како можете очекивати да је јуниор убаци у терен? Притисак који стављамо на нашу децу у тенису је застрашујући. И упркос агонији пораза, питам се шта су родитељи Гауфове и Андреескуове урадили да би зацементирали успех своје деце у тако раном узрасту? Шта они могу да науче нас, тениске родитеље – о процесу или путањи до највећих висина?
Ипак, уз гомилу ствари које су против моје девојчице и уз шансе које нису на њеној страни – због чега јој дозвољавам да се пробија напред ударајући у тениски зид, који није могуће заобићи? Можда због тога што она верује да постоји неки златни ћуп са оне стране дуге, па ко сам ја да јој прекидам игру? Док је посматрам како расте из године у годину, чини ми се да је награда у путовању самом – не дебели чекови и сребрни пехари — него комадићи који се уграђују у банку карме отпорности, саосећајности и уважавања. Зато, уместо да је поредим са професионалцима или са њеним вршњацима, могу да похвалим њене напоре знајући да увек нас чека Seven-Eleven са машином за Slurpee (ланац продавница са замрзнутим газираним пићем, прим. прев) — јер на крају дана, победила или изгубила — још увек волим да је гледам како игра.
Синди Мата је самозвана трофејна мама са дипломом из писања сценарија, која сама подиже леворуку ћерку високу 185 цм у тзв. „Тениском селу“
Извор:
Novi komentari