Председник фондације Positive Planet
19. август 2016.
Данас, у нашем друштву, све нас непрестано подсећа да придајемо све већу важност хијерархијском нивоу индивидуалних резултата и ранг-листа, док истовремено сви педагози овог света настављају да на све могуће начине тврде да нема ничег горег од рангирања, да децу морамо да учимо да буду оно што јесу, а не да се пореде са другима.
Олимпијске игре су одличан пример за то. А то је на Летњој олимпијади у Рију још више дошло до изражаја у поређењу са ранијим Олимпијским играма. Давно су прошли дана Пјера де Кубертена, оснивача модерних Олимпијских игара, који је, како се верује, рекао „важно је учествовати“. Прошли су дани када су земље биле задовољне освајањем великог броја златних, сребрних или бронзаних медаља. Игре у Рију су увеле нешто ново, што се изгледа не догађа случајно: само победници заузимају централно место на позорници. Или златна медаља, или ништа.
Према освајачима сребрних медаља изражава се саосећање. Њих теше, и нико им се не диви. А освајачи бронзаних медаља, они добијају неколико секунди учтивог аплауза и минут саосећања, пре него што утону у ништавило славе заједно са свима онима који су само учествовали.
Детаљније Жак Атали: Побеђивање је све!
Фасцинираност само победницима је један од слабих сигнала који желимо да схватимо озбиљно, јер нам много говори о нашем времену.
У свим аспектима света, не само на спортским теренима, заиста има све мање места за било кога осим победника. То се данас дешава и у тржишној утакмици – само ће компанија која има доминантну улогу на новом тржишту успети да опстане, да се прошири и да створи профит. Сваку компанију која нема највећу базу корисника ће угушити победник, као што смо могли да видимо на примеру неуспеха који су доживели конкуренти компанија Google, Facebook или Amazon. Чак и пословне школе у Америци уче студенте да „победник узима све“. То такође објашњава екстремну концентрацију богатства, коју виђамо све чешће.
Ово важи и у политици, где немате много користи ако завршите као други на изборима. Опет, победник узима све. А ово још више важи код диктатура. И у многим другим областима, фокус је искључиво на онима на врху, на онима који су најбољи у тој области. Сви ми сањамо о томе да нас лечи најбољи доктор и да нас учи најбољи професор. Имати приступ најбољима на свету се чак сматра повластицом богатих и моћних.
Разумљиво је што постоји фасцинираност победницима и разочарање када сте „следећи у низу“. Али ако инсистирамо на оваквом начину мерења, осуђујемо највећи део човечанства на фрустрацију и бес. У идеалном свету би, напротив, свако од нас нашао неку област у којој је добар, у њој би пронашао задовољство и дао своје најбоље резултате, без потребе да се пореди са достигнућима других. То би био свет у којем не бисте морали да будете победник да бисте преживели и били срећни. Свет међусобног поштовања и помагања, у коме би најбоља награда за „победника“ била помоћ коју је пружио другима, нарочито онима који су последњи.
Извор:
Жак Атали (франц. Jacques Attali; Алжир, 1. новембар 1943) француски је економиста, политички теоретичар, писац и филозоф, професор и бивши високи функционер у француској државној администрацији.
Некадашњи саветник Франсоаа Митерана, затим оснивач и први председник Европске банке за обнову и развој, тренутно је на челу непрофитне организације Планет фајнанс (PlaNet Finance) за борбу против сиромаштва кроз развој микрофинансирања.
Написао је педесетак књига и мањих есеја, међу којима су на српски преведени Бука: оглед о политичкој економији музике (2007), Криза, а после? (2010) и Кратка историја будућности (2010).
У гласању које су 2008. организовали амерички часопис Спољна политика (Foreign Policy) и британски часопис Проспект (Prospect) ушао је у избор 100 најутицајнијих светских интелектуалаца данашњице.
Novi komentari