КАКО САМ УКРАО И ПРОДАО ЈЕДНО ДЕТИЊСТВО

ГРЕШКА БР. 1

 – Непознати аутор –

(прича је истинита, само су имена измишљена)

        2-fudbal3Било је октобарско недељно поподне. Као и обично, после сваке одигране утакмице даље од наше куће, Срећко и ја враћали смо се аутобусом ГСП-а. Није било гужве као радним данима. Седели смо један поред другог и ћутали. Одједном би нам се погледи сусрели и у тренутку би он спустио главу, очекујући да нешто кажем и ублажим непријатну ситуацију. Спустио сам руку на његово раме и онда га помазио по коси:

– Били сте добри. Дали сте све од себе! – рекох.

– Знам. Али да сам постигао гол из пенала, моји другари би били срећни. Овако смо сви били тужни у свлачионици! – рече дрхтавим и уплаканим гласом.

 

 

 

– Шта је рекао тренер? Да ли ти је неко од другара приговарао? – питам га.

– Није. Тренер је говорио, као што увек говори и када победимо, да је то само игра и да будемо срећни што нам се пружа прилика да знамо да постоји неко ко је у овом моменту бољи од нас, и да радом покушамо да их сустигнемо. Као и да ће нас стићи они од којих смо бољи ако не будемо редовно и квалитетно тренирали. А другови? Па знају они да ћемо се сутра видети у школи и да ћемо све надокнадити против III3! – одговорио је.

– Не разумем, III3? – питао сам.

– Спајамо понедељком часове физичког и онда нас учитељице пусте да играмо у школском дворишту. Њихову учитељицу похвалио је директор и рекао да је њено одељење III3 најбоље и да су у свему перфектни. Обећали смо учитељици да ћемо их победити и доказати да нису перфектни! – говорио је са самопоуздањем.

– Па јесу ли бољи од вас? – упитах.

– Знаш, има онај Васа, он је најбољи математичар, њега стављамо на гол. Не зна да трчи, па боље да стоји на голу. Дебео је и може да покрије цео гол. А и сам хоће да стоји на голу. Знаш, има она Милица, е, и она нам игра! Знаш како она барата лоптом? И не боји се дечака. Остале знаш – говорио је Срећко у даху, као да рецитује песмицу.

 

1-Lopta i teren

 

– А они, III3?

– Имају два дечака који тренирају у Звезди. Добри су, али нису нешто посебно. Имају и једног кошаркаша. Да знаш колики је! Он стане испред нашег Васе, и само што га не закуца…

– А ти? – прекидох га.

– Шта ја? – упита он збуњено.

– Где си ти у свему томе? – питао сам.

– Па, сви очекују највише од мене. Али никада не пружим највише – као да се збунио.

– Зашто? – питао сам.

– Знаш, у њихов разред иде она Сања због које су ме зезали да сам заљубљен. И када год играмо против њих, она као у инат стане иза њиховог гола. И када дођем испред гола са лоптом, као да ми се одсеку ноге.

– Ха, ха… – насмејао сам се.

Срећко се зацрвенео и опет спустио главу.

Нисам га више ништа питао. Док су измицале станице за нама, као прохујали дани, прохујала ми је кроз главу једна Ана из мог детињства. IV1. После Срећкове мајке, највећа љубав мог живота. Но…

Стигли смо кући. Зазвонио ми је мобилни телефон. Непознат број. Јавио сам се, а са друге стране се чуо пријатан и љубазан глас.

– Добар дан. Да ли је то господин Сава? – питао је.

– Да, изволите – био сам љубазан.

– На вези је Вук, тренер у бази фудбала ФК Партизан. Наш клуб је заинтересован за вашег сина Срећка. Пратимо га већ дуже време. Биће нам част, ако сте расположени, да дођете сутра у салу стадиона Партизана и доведете Срећка од 14 часова.

Заледио сам се.

– У 14 часова? – глас ми је одједном постао дрхтав.

– Да, у 14 часова. Играће између себе, па да видимо како се сналази. Мада, знам да то неће бити проблем. Срећко је калибар какав треба Партизану – био је уверен.

У једном  моменту све сам избрисао гумицом. Несвесно.

– Важи, видимо се у 14 часова! – одговорио сам.

– Ако буде било шта потребно, ја сам на овом броју – завршио је Вук.

Прекинули смо везу. Стајао сам непомично. Скоро минут. Ушао сам у Срећкову собу. Он је спремао књиге за школу.

– Сине, не можеш да верујеш ко је звао! – рекох сав усхићен.

 

1-Fudb_teren_majka i dete

 

– Тренер Раде? Да нас теши, као и увек! – био је сигуран.

– Не. Звао је тренер из Партизана. Сутра у 14 часова идеш на тренинг Партизана! – раширио сам осмех по лицу, као и руке, да примим своје дете у загрљај.

– Али тата! Ја сам сутра друга смена у школи. Идем поподне у школу. Не могу… – хтеде да настави.

– Нема везе, оправдаћу ти. Једном се добија позив Партизана!

 

(наставиће се…)

 

Верзија ове приче на енглеском језику

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *