Za sajt Mali igrači – Aleksandra Šandor – Tennis Time For Kids, glavni trener i edukator
Iskustvo od preko dvadeset godina rada u okviru dečijeg tenisa u zemlji i inostranstvu dovelo me je, sagledavajući ovu temu iz mnogo uglova, do više zaključaka, zbog kojih dečiji tenis u našoj zemlji propada. Bila sam igrač i prošla sam sve uzrasne kategorije takmičarskog tenisa, poslednjih dvadeset godina sam trener i najviše vremena radim upravo sa decom i na kraju majka sam dvoje dece koja takodje igraju tenis i takmiče se.
I pored toga, što smo, zahvaljući vrhunskim uspesima pojedinaca, dali sebi epitet, a i u očima drugih smo teniska nacija, sistem tu zapravo ni nekada kada su oni nastajali, a ni danas nije ništa spektakularno učinio ili na neki način doprineo da se deca kao igrači sistemski i planski razvijaju. Kao mala zemlja sa niskim primanjima i finansijska podrška je nešto što je uvek diskutabilna tema.
Pa kako je to onda moguće da su se ipak izrodili neki vrhunski igrači?
Tenis, kao individualni sport, oduvek je bio vodjen pre svega pojedinim entuzijastima, trenerima i klubovima, a na prvom mestu roditeljima koji su nekako “ludo” verovali i kada niko nije u svoju decu i podržavali sopstvenim sposobnostima i spretnošću da ih izguraju i zadrže u ovom sportu, zadužujući se, jureći sponzore i stavljajući svoje i živote svojih porodica praktično na kocku koja je kao takva uvek rizičan potez i priznaćemo pomalo lud… Pa po principu, kome uspe ili ko je imao objektivniji lični sud ka svom detetu. Barem jednom od hiljadu i hiljadu takvih slučajeva, u mnogo generacija unazad i uspe…
Ali ostali gde su!?
Što opet, kod mnogih, nije bilo dovoljno i mi zato danas samo znamo samo one uspešne, a koliko je onih “neuspešnih” priča iza toga?
Zato evo liste od deset razloga zbog kojih se dečiji tenis decenijama uništava, a mogao je biti i mnogo bolji ili se bar na tom putu moglo nešto poboljšati, a slabo šta jeste, osim da danas imamo da se oslonimo na činjenicu da imamo idole, odnosno jednog najvećeg Novaka Djokovića, pa ćemo biti srećni dok on igra, ali ne znam šta ćemo nakon toga…
10 stvari koje uništavaju dečiji tenis
Navedeni redosled može ići bilo kojim tokom i nije napravljen po važnosti, već je skup svega navedenog posledica, odnosno ono što iz mog ugla uništava dečiji tenis:
1. Roditelji kao najvažniji oslonac, ali i ćesto i najveći problem. Već smo ih spomenuli, pa ću opet od njih prvo i početi, jer sam i sama roditelj dece koja igraju tenis, pa smatram da je za sve najbolje uvek početi od sebe.
Postoji taj čuveni izraz u teniskom svetu, a to je “teniski roditelj”. Pod taj termin spadaju svi čija se deca, pre svega, takmiče u ovom sportu, a najčešće se misli i upotrebljava za roditelje koji figurativno, a i zaista “vise na žici” dok njihovo dete igra (opet termin poznat u teniskom svetu). To su oni, koji su najčešće zapravo, uspeha gladni i žedni iz pre svega ličnih razloga i koji deci od malih nogu “dišu za vratom”, ne puštajući ih ni u slobodno vreme da bar malo budu deca. Obično, baš ta deca, jako rano ulaze u takmičarski tenis, budu fizički i psihički preforsirana za svoj uzrast. Baš ta deca u mladjim juniorskim kategorijama, pa čaki i do 10 godina postižu najbolje rezultate i skoro da su nepobedivi. Ono što se dešava, je da oni, zatim ostavljaju utisak drugim roditeljima, da je to put do uspeha i pobeda i da to tako treba “ozbiljnije pristupiti”, “uložiti više” i onda se dešava jedan začarani krug preforsirane dece, roditelja isprojektovanih u daleku budućnost bez ideje šta ih tačno na tom putu treba i trenera koji trljaju ruke i koji pristaju na dil sa roditeljima da decu ubace u trenažne procese za koje njihovi um i telo nisu spremn, niti to mogu da izdrže na duge staze.
Najčešći epilog ovakvih priča, a svedok sam im i ja preko trideset godina koliko sam u tenisu, je odustajanje već do četrnaeste godine, kod devojčica i ranije, povrede koje se godinama ne mogu sanirati i psihička i fizička prezasićenost protkana depresijom, razorenim porodicama, izgubljenim snovima, finansijkom krizom i stavljanja na teret deci taj momenat, manjkom ili potpunim izostankom obrazovanja (deca idu vanredno u škole zbog tenisa), nedostatka socijalnih veština i na kraju trauma koji neki izleče, a neki ne reše nikada kasnije tokom života, što opet za posledicu ima niz psihičkih i fizičkih problema tokom života u raznim životnim poljima.
2. Treneri, a i to je moja uloga (pa krećem i od sebe) kao jasan nastavak, jer sam ih već spomenula u predjašnjem pasusu. Kada je dečiji tenis u pitanju, ovo je segment da je uvek nedovoljno obučenih stručnjaka i nedovoljno kvalitetnog i jasnog pristupa upravo u ovom delu, po meni najvažnijeg razvoja, kao baze za dalje bavljenje ovim sportom. Ovo nije slučaj samo u Srbiji, ovo je problem u čitavom svetu, jer pre svega od strane onih koji su u ovom sportu dovoljno dugo, nije cenjena pozicija i nikada se ne vidi godinama jasan rezultat, jer uglavnom nakon nekoliko godina deca nastavljaju kod trenera koji su više usresredjeni na takmičarski tenis u starijim konkurencijama. Retki su izuzeci, a ima ih u svetu, gde je prepoznata važnost ovog segmenta i puno vremena, znanja, energije i novca je uloženo u ovaj sektor razvoja, kao baze svega što kasnije dolazi. Ovaj posao takodje nije privlačan previše muškim trenerima, a ni onima koji su na papiru postizali neke rezultate u svojoj igračkoj karijeri, mada i kada nisu, ambicije su im drugačije od bavljenja ovim segmentom, koji je zapravo najvažniji korak. Medjutim, za ovaj deo je pored teniskog znanja izuzetno važna i pedagogija, kao i psihologija, kako bi se na pravilan i deci prijemčiv način postupalo sa njima, a sa čime smo u deficitu kada je trenerski kadar u pitanju.
Zašto? Kao i u školi, treneri u ranom uzrastu pre svega moraju dobro poznavati biomehaniku, tehniku, ali i pedagogiju, kao i na nalakši i najbolji način malu decu naučiti osnovama tenisa. Za ovo su potrebne veštine i znanje, medjutim, praksa pokazuje da je već kod mnogih upravo ovaj prvi korak bio pogrešan.
Šta se onda dešava? Deca kojoj je na pogrešan način postavljena baza, postaju deca sa lošom tehnikom, koja su kada udju u takmičarski tenis, često isfrustrirana zbog nemogućnosti odigravanja pravilnih udaraca i kompletne postavke na terenu. Ponekad to i prolazi, ukoliko dete pronadje neki svoj način da ubacuje u ranom uzrastu, medjutim to kasnije, tokom godina, ukoliko se ne ispravlja (što je opet pretežak zadatak, a govorićemo i o tome), predstavlja veliki problem i manu kako tenis postaje brži i zahtevniji. Sa druge strane, roditelji od kojih većina nije imala dodir sa ovim sportom, kasno shvata da je sve u pristupu bilo pogrešno i to doživljavaju “kao izgubljeno vreme i uludo bačen novac”, zbog čega mnogo njih odustaje.
3. Edukacija – nadovezuje se na one koji sa decom rade, a to su treneri. Mnogo njih je naučilo da udara forhend i bekhend, mada ima i onih koji ni to ne znaju, ali su treneri, a najmanji je procenat onih koji su pravi pedagozi i koji imaju adekvatan pristup ka deci, što na duge staze predstavlja veliki problem, a retko ko gleda dugoročno i sitstemski. Kao i u bilo kojoj oblasti, edukacija je prva, a zatim je potrebna praksa. Ukoliko bi se sada napravila anketa medju treneirima, najčešće ćete pronaći one koji su igrali tenis u detinjstvu i nisu se obrazovali na temu trenerskog rada, gde se kroz obrazovanje dobijaju upravo znanja koja se ne dobijaju kroz igračku karijeru. Onih koji imaju licence, koje nikada nisu obnavljane i koji su pre mnogo godina dobili samo jednu edukaciju od nedelju dana, gde im je lupljen pečat da su “treneri;”. A imate i onih koji su malo gledali ovaj sport, malo uzeli neki čas i nekim čudom u tome pronašli svoje zanimanje, što sve neki roditelji plaćaju, bez uvida u to ko im zapravo radi sa detetom.
4. Savez – organizacija koja je iznad svih- trenera, klubova, sudija… I koja decenijama unazad funkcioniše po nekim zastarelim principima i šablonima, sa ljudima koji su svoja mesta zauzeli, ali ne razumeju vreme u kojem se nalaze, kao i važnost organizacije, sistematizacije, komunikacije… Na žalost, roditelji, treneri i klubovi zbog loše reputacije i organizacije, kao i svega gore navedenog ne vide u ovoj instituciji ikakvu podršku i razumevanje za probleme sa kojima se svi susreću. Kao posledica su needukovani treneri, loša organizacija i stihijsko i usputno obavljanje svega što se radi, što odaje jako loš utisak medju učesnicima u ovom sportu i što je još jedan od razloga zašto deca odustaju.
5. Klubovi – na prste jedne ruke se mogu pobrojati klubovi koji imaju sistem, plan i koji svom poslu pristupaju ozbiljno. Većina, kao i Savez, mnoge stvari radi stihijski i bez ideja isključivo vodjeni finansijama, ali uvek sa željom da im se nekako pomogne i često ne razumeju problematiku kada se dogodi, jer se njome nisu ni bavili tokom svog rada. Postavka svakog klub je vrlo važna stvar, jer deca vole pripadnost. Danas deca ne zanju tačno kom klubu pripadaju, jer su na jedan prijavljena, a na drugim mestima treniraju. A na kraju saradnja Saveza i Klubova zapravo i ne postoji.
6. Edukacija roditelja – kao obaveza trenera, klubova i Saveza zajedno je još jedan gorući problem, koji čini mi se većina ne razume, zbog čega i nailazimo na brojne probleme upravo na turnirima, što dovodi do loše atmosfere medju decom i roditeljima i gde nastaju konflikti, upravo iz nepoznavanja materije, lične ostrašćenosti i manjka socijalnih veština kako se postaviti i reagovati u datoj situaciji ka svom i ka tudjem detetu.
7. Državni klubovi – postali su mesta gde se najmanje brine i gde ne postoji sistem, a imaju najveću reputaciju i ime u čitavoj zemlji, zbog čega, po nahodjenju i ubedjenju da je tamo dobro, roditelji koji nisu iz ovog sporta, decenijama unazad odvode svoju decu da treniraju, a onda mnogo njih vrlo brzo i odustane od bavljenja ovim sportom, jer ne nailaze na adekvatan trentman i pristup, što se sve finansira od državnog novca.
8. Finansije – jedna od najviše ispirčanih tema kada je tenis u pitanju. Da bi se jedan sport omasovio i imao smisao, ulaznica mora biti finansijski prihvatljiva za roditelje. U većini klubova odnos cena-kvalitet nije ono što je opravdano u pogledu iznosa koji se plaća i onoga što se za to dobija (nedostatak edukacije, sistema, plana, znanja…) zbog čega je tržište izuzetno šarenoliko i što mnoge na kraju odbija od ovog sporta.
9. Kotizacije – cena kotizacija u dečijem tenisu, posebno za turnire nižih kategorija je previsoka i mnogo roditelja već odustaje nakon troškova koji se saberu nakon prvih vikenda posle turnira, a mnogo njih ima i dvoje ili čak troje dece u ovom sportu. U zemlji kao što je Srbija, da bi što više dece igralo tenis i takmičilo se i imalo priliku da možda postigne neke vrhunske rezultate, mora se raditi u korist toga da se brine o finansijama roditelja, kao glavnih finansijera dečijeg tenisa, a ne obrnuto.
10. Sudije-turniri-nasilje. Ovo ostavljam kao poslednju stavku koja uvek proizvodi krajnji gorak ukus na mnogim turnirima, posebno u sportu koji važi za viteški i kulturan. Tokom decenija unazad, koliko ja svedočim, ovo je postojalo kao problem, ali poslednjih deset eskalira. Nedovoljno iskustva kod sudija bez supervizije, koji često nisu sposobni da iznesu konfliktne situacije i needukovane roditelje (o čemu sam gore pisala), priučene trenere i druge učesnike, zbog čega se sve češće mogu videti jako ružne slike sa teniski turnira gde učestvuju deca u kojima se ne biraju ni reči, niti više predstavlja problem kada se neko izudara na terenu ili van njega. Generalno, opšta svest ljudi na ovu temu je svuda opala i ovo je tema o kojoj se mora razgovarati na svakom koraku, na svakom turniru i pre svagog meča kada deca izlaze na teren uz davanje loptica i zbog čega danas takodje mnogo dece koja optimistično sa svojim roditeljima zakorače u svet takmičenja, bude razlog da više to iskustvo nikada i ne ponove i ostanu samo na rekreativnom nivou ili potpuno odustanu od ovog sporta.
Na ovom spisku moglo bi se još toga dodati i svaka tema proširiti, ali je krajnje vreme za diskusiju, jer vreme prolazi, a stvari i pored postojanja najboljeg i još uvek aktivnog igrača na svetu ipak kod nas ne postaju bolje.
Детаљније 10 stvari koje uništavaju dečiji tenis – Aleksandra Šandor
Огласи
Novi komentari