Босиљка Костић

Профил тренера

Тениски тренер Босиљка Костић из Бора (1962. годиште) је ове јесени постигла нешто што се заиста ретко догађа: њене три ученице – Миа Ристић, Јана Радојковић и Александра Стевановић играле су у четвртфиналу Купа Србије до 10 година, најважнијег турнира у Србији у том годишту! Штавише, Миа је и освојила турнир, а Александра је играла у полуфиналу (односно освојила треће место). Пожелели смо да сазнамо више детаља о жени која је све три девојчице научила основама тениса, итекако их добро научила 🙂

То није нимало лако остварити, поготово деци и тренерима из мањих места, која су „Богу иза ногу“, што због путних трошкова, што због мало деце, од којих треба да испливају најбољи. Ипак желим да нагласим да то није ништа баш толико спектакуларно, и да та деца, а и нека млађа која тек сада почињу да тренирају или се такмиче на црвеном и наранџастом нивоу, као и ја сама преко њих, тек треба да се докажемо када дођу у старије нивое такмичења. Чврсто верујем да ће се то и остварити, и да ћу оправдати поверење које ми овом приликом указујете.

Босиљка води тениску школу у ТК Бор; поседује Ц тренерску лиценцу Тениског савеза Србије, као и звање оперативног тренера, што је услов да би се радило као тренер. Као тениски тренер ради од 2011. године. Дипломирала је на Техничком факултету у Новом Саду (смер информационих технологија), а запослена је као информатичар; тренерски посао ради као хоби.

Поред успеха на Купу Србије, Босиљкине девојчице постигле су ове и прошле године следеће значајније резултате:

Миа Ристић:

–  2015 – 1. место на Champions Bowl турниру за Србију, Црну Гору , Македонију и Републику Српску (ТК Харон) за децу до 9 година,

 – 2015 – 3. место на завршном Champions Bowl-у турниру финалиста националних Champions Bowl такмичења у Анталији,
– 2016 – 3. место на Smrikva Bowl–у, незваничном светском првенству за децу до 10 година у Пули,
– 2016 – 1. место на Champions Bowl турниру за Србију, Црну Гору, Македонију и Републику Српску (ТК Харон) за децу до 11 година, иако има десет година.

Александра Стевановић:

– 2016 – 1. место на Champions Bowl турниру за Србију, Црну Гору , Македонију и Републику Српску (ТК Харон) за децу до 9 година,

❓ Босиљка, хвала Вам што сте пронашли мало времена за овај интервју! Да вам је неко пре почетка Купа Србије рекао да ће све три ваше ученице доћи до овог стадијума турнира, шта бисте рекли?

Хвала Вама на интересовању, нисам баш очекивала прво, треће и пето место, али успех Мие Ристић је очекиван, а од Александре и Јане сам очекивала да прођу квалификације, а остало је доста зависило и од жреба, али ни њихов успех није случајан. Јана је у четврфиналу играла са Миом, тако нису могле обе да прођу даље, али и две девојчице међу четири најбољих је одличан резултат. И Јана и Александра су освајале турнире. Александра је најбоље пласирана девојчица 2007. годишта на ранг-листи зеленог нивоа (до 10 година), тако да не мислим да се ово десило изненадно и случајно.

Сматрам да су једино резултати које су остварили они које тренирате, меродавни за вредновање успеха тренера (не звања и лиценце). Од скоро сам почела да се бавим овим послом, али одмах након годину дана рада, петоро деце која су код мене тренирала заузимала су прва или друга места на црвеном и наранџастом нивоу у региону источне Србије. Тада су ранг-листе за 10s програм биле одвојене по регионима, а листе су биле бодовне, и за те узрасте. За ових пет година колико се бавим тренерским послом, деца која тренирају код мене или су тренирала, освојила су преко сто пехара. Миа има пехаре за прва места на турнирима до 12 година (она сама има 10 година). Од све деце која су на сликама са пехарима, које сам приложила, једино Ива Крга не тренира више код мене, она тренира у ТК Црвена звезда у Београду (јер су се родитељи преселили у Београд), али је њена слика са пехарима из времена када сам јој ја била тренер.

 
❓ Миа, Јана и Александра из Вашег угла?

Све три су сјајне, и изузетно перспективне младе тенисерке. Миа је најстарија (пола године старија од Јане и годину дана од Александре) и најдуже тренира, има изузетне физичке предоспизиције и одличну концентрацију, Александра је психолошки најстабилнија, Јана најбрже учи технику, али помало јој недостаје истрајност, а мора мало да поради и на концентрацији. И Александра и Јана имају кондициони проблем када на турнирима за децу до 12 година треба да одиграју два меча у току дана, што је сасвим разумљиво када се узму у обзир њихове физичке предиспозиције, а и узраст.

❓ Доста касно сте почели да се бавите тренерским послом, а постижете заиста сјајне резултате. Шта је пресудно утицало да почнете да радите као тренер?

Ја сам куриозитет (попут Сузан Бојл – емисија „Ја имам таленат“ за Велику Британију), и вероватно отуда и овај чланак. Тенис је моја велика љубав, и као дете сам играла тенис, иако у Бору нису постојали никакви услови за било какво озбиљније бављење деце тим спортом (имали смо само један бетонски терен, није било клуба, а ни тренера, клима је у то време у Бору била таква да је терен могао да се користи од маја до октобра, односно шест месеци годишње, а једино сигурно време када сам могла да играм, односно да не буде заузет терен, било је 5 сати ујутру). Пре другог светског рата (док су власници рудника били Французи), у Бору је било 12 тениских терена, али у време мог детињства само један, на којем је вечито била гужва, и где се чекало на ред за игру. За све ове године тенис нисам играла једино у трудноћи, као и док ми старије дете, ћерка није напунила 6 година а млађи син 5 година, што је неких седам година. Тренерским послом сам почела да се бавим тек када је ћерка пошла на студије а син завршио средњу школу, а то и сада радим само захваљујући изузетном разумевању свог мужа. Као дете и девојка, мимо тениса играла сам и шах и имала сам титулу мајсторског кандидата, а сталну прву категорију (категорије се губе услед неиграња).

❓ Радите у средини која спада међу мање развијене у Србији, а у спорту који спада у елитне. Какви су услови за рад у Бору?

Бор има два тениска терена на отвореном, и сталну балон халу са још два терена. У балону је лоше грејање и зими је хладно. Деца се смрзавају али ипак играју и тренирају, понекад и на -20, понекад и у скијашким оделима. Надам се да ће сада када први пут имају државног првака у тенису, то одобровољити општину и спортски центар да купе неки мало јачи калорифер и реше проблем грејања. Власник терена је спортски центар, а терене користимо ми (ТК Бор) и ТК Рудар. Мимо тога, један терен напољу и један у балону, спортски центар изнајмљује заинтересованим грађанима. За интересовање које сада влада у Бору, то је лети довољно, али зими није, пошто ТК Бор и ТК Рудар деле један терен са подједнаким бројем сати (иако имамо неупоредиво више тренера, деце и резултата деце на турнирима). Клубови до сада нису плаћали коришћење терена, а деца и за спаринге користе бесплатно терене када су слободни, тј. када их нико не изнајми, што је изузетно важно, тако да користим прилику да се захвалим Спортском центру, садашњем директору Спортског центра Милану Илићу, као и свим бившим директорима, који су тај посао обављали у претходне две године, директору свог клуба др спец. мед. Славиши Младеновићу, спортском директору Николи Губијану, као и свим осталим тренерима због разумевања за додатне термине и тренинге које држим пред значајније турнире, чиме су и они умногоме заслужни за успехе ове деце; захваљујем се свој старијој деци и омладинцима који су спаринговали са млађима. Без обзира на све потешкоће може се сматрати да тренутно деца имају повољне услове (уз услов да се поправи грејање) за бављење тенисом у Бору. У најави је да ће од првог јануара клубови плаћати коришћење терена, што ће се сигурно изузетно негативно одразити на бављење тенисом у Бору, а можда и потпуно онемогућити и затворити клубове.

❓ Колико деце тренира тенис у ТК Бор, и има ли довољно конкуренције која унапређује квалитет тениса? Има ли деце која ће наставити путем успеха Мие, Јане, Александре…

У клубу тренира око тридесетак деце и ради седам тренера. Сви радимо потпуно равноправно. Тренера има довољно, али деце нема. То није довољно широка база која обезбеђује одговарајућу конкуренцију, која је битна за квалитет. Иако смо ми спортска нација и генерално имамо пуно талентоване деце, од стотину деце која узму рекет у руке, само одређени број може да достигне ниво неопходан за такмичење, а од истих, само одређени број може и да постиже одличне резултате, а и од тих са одличним резултатима, јако мало њих могу и да буду врхунски спортисти и професионални тенисери. Без одговарајућег квантитета не може дугорочно да се обезбеди ни одговарајући квалитет. Добро је што држава улаже у квалитет, али без квантитета неће бити могуће ни да се обезбеди квалитет. Из простог разлога што имају пуно већи избор деце, сасвим је јасно да је клубовима из Београда и Војводине (која је у тениском смислу најразвијенија и са најдужом традицијом) знатно лакше да постижу успехе. Ја верујем да могу да осетим која деца могу бити одлични тенисери, и то само кад видим дете, чак и кад не видим никакву физичку активност детета, некако на основу карактера. Свој деци или родитељима деце којима сам и рекла да њихово дете може изузетно пуно да постигне у тенису, то заиста и даље и мислим, и то независно од тога да ли та деца тренирају и даље код мене или не. То не значи да ће дете то и остварити, јер пуно зависи од тога колико ће дете порасти, од подршке родитеља, као и материјалних могућности, нажалост. Ја тренутно радим са дванаесторо деце, и од њих дванаест већина би могли бити одлични тенисери. Очекујем и од најмлађих у клубу да крену стопама нешто старијих другарица и другара.

❓ Неколико година уназад приметан је пад броја полазника у школама тениса и клубови се све више окрећу рекреативцима. Који разлози су, изузев материјалне ситуације, довели до тога и шта би клубови и тренери могли да ураде на популаризацији дечјег тениса?

Тенис више није медијски у жижи интересовања, као када је Ноле освајао прве грен слемове, а и Јелена и Ана биле у врху WTA ранг-листе, а са правом га бије глас изузетно скупог спорта, тако да је интересовање из године у годину све мање и мање. Мимо тога телевизија и компјутерске игрице знатно смањују интересовање деце за спорт уопште. Даље, већину других спортова деца имају прилике да пробају и на часовима физичког у школи, што са тенисом није случај. За већину спортова игралиште имају у близини места на којем живе, и исто је бесплатно. Да би имали стално интересовање деце, терени морају бити доступнији. Када би сваки град у Србији имао макар по један бетонски тениски терен (ограђен и са мрежом) за бесплатно коришћење (на пример при било којој од школа у граду), то би знатно повратило интересовање деце. Уз сваку школску фискултурну салу обезбедити и по два рекета и неколико црвених лоптица, а наставнике замолити да омогуће деци која желе да макар о зид пробају да ударе лоптицу. Одређеном броју деце (па колико год то било, макар и једном), а која су најбоља у својим генерацијама, треба омогућити потпуно бесплатно тренирање, такмичење и коришћење терена. Скратити формат мечева (ако треба и на два тај-брејк сета до десет), али обезбедити да свако дете одигра бар два таква меча, преко утешног дела турнира од једног кола за које би се исто добијали бодови, смањити котизацију, избацити правило потпуно нових лоптица за сваки меч; довољно би било да се обезбеде по две за сваки терен (за све мечеве укупно), како би се турнири четвртог и трећег нивоа завршавали за један дан, и како би исти родитеље коштали мање. Постићи то да деца чешће иду на турнире и да исти буду масовнији. Ако је превише деце, да и поред тога не може да се заврши за један дан, половина деце игра први дан, половина други, а само двоје тј. финалисти крајем другог или трећи дан. Да се формат мечева продужава од турнира четврте, на трећу, другу и прву категорију. Ништа не вреди ако је тениска школа првих месец дана бесплатна, ако након исте ни најбољи полазник не може да настави да се бави тим спортом, без значајних материјалних средстава. На рачун једно, двоје или троје деце која би имала право бесплатног тренирања, било би вероватно толико више полазника, па клубови не би били на губитку.

❓ Шта је потребно да би се успоставио прави контакт са врло малом децом, а знамо да и њих тренирате? Колика је улога тренера у обликовању психолошке стабилности деце и њихових вредносних, моралних и етичких критеријума?

Да, имала сам полазнике који су имали четири године када су први пут кренули са тренинзима, а сада је најмлађе дете са којим радим 2011. годиште. Деца нагонски и инстиктивно осећају ко им одговара а ко не, и  коме могу да верују, мене углавном добро прихватају, али то у великој мери зависи и од самог детета. Ја као тренер не одговарам сваком детету (а још више ни сваком родитељу), и сматрам да је то нормално, и у реду. У тренерском послу је изузетно битна посвећеност деци са којом се ради, као и поштовање индивидуалности сваког детета. Према почетницима сам прилично попустљива, али такмичари не уживају ту привилегију, и вероватно сматрају да сам строга. У сарадњи са родитељима, тренер има значајну улогу у обликовању психолошке стабилности деце и њихових вредносних, моралних и етичких критеријума, што су уједно и неке од најважнијих ствари за успешно бављење тенисом. Децу учим да после неког времена, ако се иоле више такмиче, за доста мечева ни они сами а камоли публика неће моћи да сете са ким су играли и који је био резултат, али њих саме ће памтити, пре свега по понашању. Да не могу бити велики спортисти ако нису велики људи, да могу хиљаду пута добро да ураде, а само једном лоше, и да буду запамћени по овом другом. Да је фер-плеј најмање то да ли сте добро видели траг лоптице или не, већ свеукупно понашање. Да буду скромни и да уважавају сву децу, а поготово своје противнике, и још пуно тога, што вероватно и сви остали тренери уче децу са којом раде.

❓ Каква су Ваша искуства са родитељима деце? Да ли је родитељима место на терену, одакле могу будно да прате сваки потез свог детета, или је терен простор резервисан само за децу и тренере?

Макар у почетку, деца су заинтересованија за тренинге ако их родитељи гледају. Деца која генерално имају више пажње (не само на тренинзима, него и у кући) у сваком погледу боље напредују, праћење тренинга је вид пажње. Ја често тренинге за црвени и наранџасти ниво држим у истој групи, често потпуни почетници тренирају заједно са децом која су освајала турнире (тако што одређено време радим са једним или двоје деце док остала деца из групе самостално играју, тако што почетнике одвојим са стране), док их не оспособим да могу са другим дететом да играју. Ако дете доводи родитељ са којим дете може више пута да удари лоптицу него са другим дететом које је потпуни почетник, или пак таквог другог детета ни нема у групи,  деца играју и са родитељем који их доводи. Није проблем ни ако родитељи оставе дете сâмо, у том случају дете добија задатке које може да обави са дететом сличних способности, или потпуно самостално, док ја радим са осталима из групе. Родитељи су неминовно укључени, самим тим што воде децу на такмичења, и зато је боље да имамо сличне ставове, по питању савета који се дају детету а који знатно утичу на то како ће се дете осећати на терену, што опет битно утиче и на успешност на терену. У веома ретким случајевима, што због карактера самог детета или родитеља, дете је боље оставити сâмо, не само на тренингу већ и на мечу; када мислим да је тако ја то и кажем родитељима. Мени самој већином ни најмање не смета присуство родитеља. Родитељима саветујем да буду што опуштенији и да не буду нервозни, нарочито током мечева, јер деца осећају психолошко стање својих родитеља и руководе се тиме.

❓ Шта бисте поручили малишанима који тек треба да почну да се баве спортом: зашто тенис?

Тенис се игра прво умом, па тек онда телом, односно прво главом, па тек онда мишићима.
То није спорт који се лако учи, али је зато изузетно интересантан, и напет.
У сваком моменту морате самостално да доносите одлуке (како и где ће те ударити лоптицу), и зато ћете кад одрастете лакше и брже доносити одлуке, предузимати иницијативу, и бити вође.
То је спорт који тражи добру концентрацију, али зато је и развија.
Можете се дуго бавити тенисом, то је спорт који је јако заступљен и код одраслих, као вид рекреације.
Посебно препоручујем девојчицама, зато што оне природно и вероватно генетски теже већој сигурности и мање су склоне ризицима, а кроз тенис морају да науче и да ризикују, што ће им вероватно неки пут и у животу бити потребно, али и дечацима да науче када превише ризикују.
Научићете да губите и добијате, то није спорт за размажене, и оне који би увек да им све буде по вољи.
То је спорт уз који се нажалост понекад и пребрзо одраста, и зато не журите превише.

Додатак:
Моји савети деци за побољшање концентрације:

• Са рекетом и лоптицом: волеји о зид на којем је нацртaна линија мреже, што више пута да лоптица не падне доле нити у „нацртану мрежу“, ударање лоптице ивицом рекета,
• Без рекета: ношење тањира пуног воде а да се вода не проспе, ношење металне шипке, лењира, штапа или метле на прсту, гурање веће лопте штапом преко уже греде а да не падне, на папиру нацртати две блиске концетричне кружнице и оловком у простору између њих уцртавати кругове, али тако да не додирују оквирне линије а ни међусобно да се не додирују, жонглирање лоптицама, шах, и сл.
• За побољшање визуеализације и имагинације: читање белетристике у себи (тј. не наглас)
• За боље истовремено коришћење обе половине мозга (ради лакшег учења технике): јога нидра