Вилма Марковска

Профил тренера

Тениски тренер Вилма Марковска (1971. годиште) је тренер и координатор у Дечијем свету тениса из Београда, члану удружења Свет тениса. Госпођа Марковска је до 2012. године живела у Скопљу, када се сели са породицом у Београд. У ТК MТП у Скопљу је главни тренер годинама био њен супруг Мишко Марковски, а координатор је била Вилма Марковска. Клуб је 2007. године имао 70 регистрованих такмичара у МТФ, има више од 16 титула државних првака у различитим конкуренцијама, а у том клубу је још 2007. године имплементиран програм tennis10’s, а 2009. године је почео с радом програм Tennis academy Markovski & Chubrinoski. Године 2012. мења се манаџмент клуба, породица Марковски се сели у Београд, а клуб наставља да ради пуном паром и развија и реализује своје програме.

Вилма Марковска врло успешно води школу тениса по програму tennis10’s у оквиру Дечијег света тениса, која се реализује на теренима ТК Бањица у Београду. Од марта 2015. године Дечији свет тениса организује јединствени циклус турнира такмичарског и едукативног карактера „Играм, учим, сакупљам…“ за децу која немају искуства на другим нивоима тениских турнира и имају мање од 11 година. Поседује велико искуство у раду са децом у оквиру програма tennis10’s како у раду у Македонији тако и у Србији, па смо пожелели да сазнамо њене ставове о правилном тренирању у најранијем узрасту и о њеном искуству као тениског тренера.

❓ Вилма, наш сајт сарађује са Дечијим светом тениса већ три године, па је ред да вас коначно представимо нашим читаоцима 🙂  Има ли нечег важног што смо можда пропустили у уводу за овај интервју?

Има 🙂  TK MTП настао je 1995. године као наставак рада тениске школе мог супруга, који се по паду Берлинског зида вратио у Скопље, након године проведене у Немачкој и Америци, са идејом да у Скопљу направи свој клуб. Настала је прво његова школа, нормално као сваки прави тениски тренер имао је милион приватних часова и требала му је помоћ. Ја сам тада била апсолвент Електротехничког факултета и са радошћу сам се прикључила тиму који је стварао. Радили смо неколико година на различитим теренима по граду и 1998. године смо се скрасили у дивном дворишту скопске гимназије Георги Димитров, инвестирали и саградили леп тениски спортски комплекс и провели незаборавних 14 година тамо. Идеја је од самог почетка била јасна и јединствена, саставити своју причу где ће деца играти тенис и расти уз тенис и створити место које ће бити центар градског дружења неоптерећено предрaсудама, социјалне позиције, политике…, већ место где ће сви у опуштеној атмосфери уживати и игрaти тенис. Поделили смо лепо обавезе, Мишко је био главни тренер, „градски бренд“ због кога се та нека градска екипа људи окупљала редовно у нашем клубу, а ја сам била координатор, менаџер и творац милион нових програма које смо у клубу уводили. Постигли смо лепе успехе за све ове године и имали смо велико задовољство да многа деца расту поред нас, да постају играчи, шампиони, ATP и WТА играчи…

Tennis 10s није случајно имплементиран 2007. у нашем клубу. 4 године сам била Координатор Комитета за развој у македонском савезу и била сам креатор целокупног система за tennis10s у Македонији. Имали смо ми Македонци срећу у несрећи да смо неразвијена тениска држава и да смо упали у тај Development сектор ТЕ и ITF, где се у првом кораку тада имплементираo њихов концепт PLAY & STAY, који је касније промовисан у tennis10s. Све што сам креирала за МТФ тестирала сам у свом клубу. За те 4 године сам научила много о самом tennis10s , о развојном процесу, о системима, о маркетингу и промоцији и развила национални систем који је озбиљно комплетан и данас 11 година касније. Директно сам сарађивала са ITF експертима као што су Хрвоје Змајић, Боби Орешковић, Роналд Путхаузен…2009. сам била почасни гост ТЕ и ITF на првој конференцији за специфичне теме у тенису у Ротердаму, где је македонски пројекат у уводном излагању био промовисан као најбоље развијени пројекат у Development земаља. Поносно сам 3 дана одговарала на сва питања која су ми неуморно постављали тениски радници из 50 европских земаља. Тада сам схватила колико се Европа бави тиме, колико се учи, колико се чита, колико се истражује… Зато и данас озбиљно реагујем на пар реченица које често чујем по Београду и рекла бих по Балкану „Они се бар труде…“ и „Они бар раде…“. Ужасавам се тих коментара.

❓ Сарађујући са Вама, знамо да инсистирате на програму тренирања, и да Дечији свет тениса ради по том програму. Како бисте у најкраћем представили тај програм, и због чега мислите да је он добар за децу, а тиме и за родитеље?

Програм тренирања се заснива на игри. Био је један ТЕ и ITF слоган 2007. који је гласио „Прво играј, а после научи како да играш боље“. То се сасвим уклопило и са оним што смо радили у нашем клубу тада. Сви чланови клуба, деца, могли су бесплатно да користе све слободне термине које клуб има. Нису смели да резервишу термин. То је било игре и игре, сатима и сатима. Деца су налазила рупе у распореду и то користила на најбољи могући начин. Ту је било милион анегдота. Стоје Данил Зеленков и Стефан Мицов на терену у 2 сата лети на сунцу, први тада 10 година а други 12, и договарају се да ли да играју 5. сет. Пече оно македонско сунце на њих и један каже „Доста је“, други каже „Чекај бре, морамо да вежбамо за Аустралију“.

Ову анегдоту не причам случајно. Друга основна ствар у процесу тренирања су дечији снови о шампионском успеху. Не родитељски, не снови тренера, клуба (како би неко показао да он ствара шампионе), већ дечији. Ми као одрасли морамо то пратити, неговати и развијати.

Трећа битна ствар је процес учења и освешћивања деце. Знају сви да је тенис игра контроле. Контроле покрета, контроле емоција, контроле терена, контроле ситуације… и како неко може било шта контролисати ако није свестан шта ради и шта му се догађа.

И 4. важна ствар је искуство. Право искуство, у право време, адекватно тренутном тениском нивоу.

Све у свему, не ради се о изразу „тренира тенис“, већ се ради о целокупном развојном процесу, где деца морају да уживају, а ми одрасли као један јединствени тим  (тренер и родитељи) да их пратимо и да им креирамо услове и амбијент пуне поддршке и љубави.

❓ Већ дуго радите по програму tennis10’s. Због чега је он важан, и шта је све ново донео у тренирање најмлађих тенисера?

Иновативно је то што је све по мери деце, и опрема и терен и начин тренирања и начин такмичења (ако је адекватно одабран, а не преписан од негде).

Све то омогућује деци да играју од првог дана, да уче тениску технику на лакши начин, да је брзина прилагођена дечијем узрасту, да је терен који покривају исто прилагођен узрасту. Нажалост, многи су то годинама тумачили другачије. Етаблирани тениски такмичарски тренери су то називали конфекцијом, као они праве лична одела, неки су то окренули у правцу шарлатанства па са децом изигравају забаављаче, кловнове. У суштини ради се о једном феноменалном едукативном програму, у рангу први до четврти разред, а за то су потребни прави учитељи испуњени љубављу, знањем, енергијом, вољом, жељом да се баве децом…

❓ Знамо да сте приликом организације циклуса турнира „Играм, учим, сакупљам…“ организовали радионице за децу и за родитеље, да сте са тенисом спајали игру, глуму, плес, забаву… Због чега?

Због уштогљеног и штреберског приступа тенису до сада, због стварања лепшег амбијента, због учења нешто новог, због приче „Растемо и учимо кроз тенис“. Јер на крају приче та деца треба да постану прави људи а не неки тупи ударачи тениске лоптице неспособни за ништа друго у животу.

Што се тиче родитеља, најбитнија је њихова едукација. Најлакше је „напалити“ родитеља и продати му све и свашта. То се годинама дешавало у Београду, јер сам ја затекла једну ситуацију да су сви у потрази за следећим Новаком. „Он је тај, Он је праави, Будући Ноле…“; сада је то мало опало, али је опет рад са родитељима запостављен и рекла бих да се често користи родитељска љубав за личну промоцију, за обезбеђивање већег броја приватних сати, за мудровање и прављење неког чудног набоја у којем се жртвују друга деца да би ово наше било као најбоље.

Тенис је игра пораза, само један на крају изађе као победник, и манипулације са победама праве ужасну штету свима. Зато на нашим турнирима ми не форсирамо победу, већ сакупљање поена. Тако деца науче да све креће од тога да освојиш један поен.

❓ Деца из Дечијег света тениса учествују на турнирима у оквиру календара такмичења мини тениса Тениског савеза Србије и регионалних савеза, па сте и Ви често присутни на њима. Шта мислите, каква је улога тренера који прате ту најмлађу децу на турнирима?

Мало нас је тамо на турнирима, сада мислим на тренере, мада је мало свега. Ја волим да будем тамо због деце које расту поред мене. Видим докле смо стигли, шта се дешава у ком тренутку, шта смо савладали, шта нисмо, на шта треба обратити пажњу. Знам да им значи кад сам тамо, кад дигнем песницу, прославим добар поен, мало падне неки савет, подршка, мало их подсетим на неке ствари у току меча. Машем ја рукама тамо, као ради ногама, показујем неке бројеве (то они знају шта је), показујем на мозак, као мисли сада, овај поен је важан. Разумеју они мене. Некад уђу у свој филм и не погледају ме, а ја машем ли машем.

Мало сам ту и због родитеља, тешко је све то поднети сам. Слушају свакојаке приче, има свашта и неоснованих похвала и провокација и манипулативног „ваћарења“, и није лако бити родитељ, мада мислим да имам фантастичан тим људи око себе. Знамо лепо да се радујемо, лепо да тугујемо, лепо да извлачимо закључке шта се све десило, и право је уживање сарађивати.

❓ Наш сајт, осим деце, углавном читају родитељи. С обзиром на то да сте у свакодневном контакту са родитељима деце коју тренирате, као и онима које сусрећете на турнирима, имате ли неки савет за њих – какво њихово понашање ће највише помоћи њиховој деци у најранијем тениском узрасту?

Да, родитељи, молим вас укључите се у причу, у процес. Не разговарам са родитељима који мисле да је тенис маркет и да они купују и плаћају готов производ. Још мање са онима који мисле (зато што су успешни у послом којим се баве) да знају и тенис и то још дечији, и још зато што су навијали за Новака на ТВ-у. А најмање са онима који инвестирају, не у своје дете, већ кад мисле да је то њихов следећи бизнис.

Довела сам себе у ситуацију да могу да бирам, да стварам мини тимове и да заједно уживамо у свему што радимо. Имамо циљ, визију и идемо пуном паром ка томе.

❓ Неколико година уназад приметан је пад броја полазника у школама тениса и клубови се све више окрећу рекреативцима. Који разлози су, изузев материјалне ситуације, довели до тога, и шта би клубови и тренери могли да ураде на популаризацији дечјег тениса?

Уууу то је комплексна тема. Имам јасан став и по том питању, али нећу сада јер није прави тренутак. Основно је да се мали број људи бави тенисом, углавно продају себе кроз тенис. Ја сам пре неколико година донела за себе неке одлуке. Једна је била, бавићу се дечијим тенисом 100% јер само мој рад може да се исплати, свима около, а нормално и мени. Да вас подсетим, спорт није трговина.

Не постоји циљ, визија, координација, што је неопходно за сваки развојни процес који је основа стварања неког система. Не постоји чување постојећег, чување традиције, ток догађаја, већ свако креће од почетка, не користе се досадашња искуства (вероватно како би показали да само они то раде најбоље). Не постоје тимови, већ свако вуче на своју страну. Тешко је све то саставити у неку лепу слику, нажалост. Људи лутају, препуштени су сами себи, некад буду преварени. Тако је свугде на Балкану, али је велика штета да се то дешава у Србији, коју ја називам Земљом светских шампиона, где људи живе за спорт, где сваке недеље чекамо неког на Балкону, где је неко освојио Вимблдон, где је неко освојио Дејвис куп, где су неки били први у свету у тенису, где имамо најбоље светске јуниоре… А шта смо сви ми урадили од свега, само јуримо те људе да се сликамо са њима и да све то ставимо на ФБ.

❓ Шта је потребно да би се успоставио прави контакт са врло малом децом? Колика је улога тренера у обликовању психолошке стабилности деце и њихових вредносних, моралних и етичких критеријума?

Негде сам прочитала, каже „Испричај деци праву причу и купићеш њихово срце“. Децу не може нико да превари. Лакше се деси то нама одраслима. Пред њима треба стајати достојанствено, бити праведан, знати када је нешто за похвалу, када није. И кад је нека критика у питању мора им се јасно објаснити, дати пример како то поправити. Отворити им срце и мозак у правцу знатижеље и жеље за учењем. То можеш само ако укапирају да знаш шта и о чему причаш. Морају да осете нашу љубав. Емоције увек покрећу ствари више него било која наредба или још горе казна.

❓ За крај: знамо да имате троје деце, и да су и она на различите начине укључена у свет тениса. Примењујете ли све ово о чему смо разговарали и када су у питању Ваша деца, и да ли је некада било ситуација када су се у Вама „сукобљавали“ тениски тренер и мајка?

Да, Антонија, Обрад и Дина су одрастали уз тенис и живе тенис. ТК МТП је било фантастично место за одрастaње, њима је то била њихова дневна соба. Сви играју добро тенис, Обрад је најозбиљније кренуо у такмичарском тенису, Антонија студира психологију и сертифициран је тренер tennis 10s и највише ради на терену поред мене, Дина је музичар и свира флауту и „тренира музику” баш на начин као што то деца раде у мом тениском програму. Свакодневно учим од њих о многим стварима. Једну смо ствар у кући поставили као закон. Свако од њих може да се бави оним што одаберу и оним што највише воле, али томе морају бити максимално посвећени, учити и радити максимално и у сваком тренутку покушати дати све најбоље од себе. Морају да се баве суштином, а не формом. Некада иде супер, некада није лако, али то је тако, баш као и сам живот.

Увек се питам да ли смо на правом путу, дa ли можда некад грешимо, увек сам будна и пратим ону слагалицу коју састављамо и гледам колико смо близу праве, лепе слике. И никад нисам до краја задовољна, јер знам да могу и хоћу боље и знам да сви ми заједно можемо и хоћемо боље.