za Male igrače piše Aleksandra Šandor
Blog serijal – Žene, devojke, devojčice na terenu. Ista igra, drugačiji put.
Ako žena i muškarac imaju isti talenat, istu disciplinu i istu želju da budu najbolji na svetu – da li im sport i društvo zaista daju jednake uslove da taj potencijal ostvare?
Na prvi pogled odgovor deluje jednostavno. Mnogi će reći da danas svi imaju priliku, da teren ima iste dimenzije za svakoga i da rezultat na kraju zavisi isključivo od rada, talenta i upornosti. Međutim, kada se zagrebemo ispod površine, shvatamo da pitanje nije toliko jednostavno.
A onda dolazi još neugodnije pitanje.
Koliko ženskih karijera kroz istoriju nikada nismo videli do kraja – ne zato što te žene nisu bile dovoljno dobre, već zato što sistem nije bio napravljen za njihov život?
Ovo nije tekst o tome da li su žene bolje od muškaraca ili obrnuto. Nije ni pokušaj da se ospori činjenica da između muškaraca i žena postoje biološke razlike. Naprotiv. Upravo prihvatanje tih razlika vodi nas do važnijeg pitanja – kako da izgradimo sport koji ih razume, umesto da ih kažnjava?
Prirodu ne možemo da promenimo
Jedna od najvećih grešaka u raspravama o ravnopravnosti jeste pokušaj da se dokaže kako su žene i muškarci isti. Nisu. Muško i žensko telo funkcionišu drugačije. Muškarci u proseku imaju veću mišićnu masu, drugačiju hormonalnu strukturu i fiziološke prednosti zbog kojih profesionalni sport i jeste podeljen na muške i ženske kategorije.
Istovremeno, žensko telo prolazi kroz iskustva koja muško nikada neće doživeti. Pubertet donosi promene koje mogu uticati na trening i samopouzdanje. Menstrualni ciklus kod mnogih sportistkinja utiče na energiju, oporavak ili osećaj u sopstvenom telu. Tu su trudnoća, porođaj, dojenje, hormonalne promene i period oporavka koji mogu da prekinu karijeru upravo u godinama kada sportistkinja dostiže svoj vrhunac.
To nije nepravda. To je biologija.
Zbog toga možda nikada nećemo moći da govorimo o potpuno jednakim okolnostima. Ali da li to znači da treba da prihvatimo i nejednake prilike?
Možda postavljamo pogrešno pitanje
Ne možemo promeniti činjenicu da muškarac može postati otac i nekoliko dana kasnije nastaviti sezonu, dok žena ne može preskočiti trudnoću, porođaj i fizički oporavak. Ne možemo promeniti biologiju.
Ali možemo promeniti način na koji sport odgovara na biologiju.
Možemo graditi sistem koji trudnoću neće posmatrati kao kraj karijere, već kao životni period kroz koji sportistkinja prolazi. Možemo stvarati uslove u kojima majčinstvo neće biti prepreka profesionalnom razvoju, već izazov za koji postoji podrška.
Možda jednakost nikada neće značiti da svi prolaze istim putem. Često čujemo i komentare iz muškog ugla “Kako je ženski tenis manje vredan i lošiji, jer se žene vraćaju u sam vrh tenisa nakon trudnoće i porođaja”, a da nemaju nikakvo znanje i informacije da mnoge žene profesionalne sportistkinje treniraju i tokom čitave trudnoće veoma intenzivno, a i nekad manje od mesec dana po porođaju nastavljaju, sa sve velikim rizicima koje podnose zarad držanja tela i sebe u vrhunskoj formi, pored izazova balansiranja odgoja deteta, dojenja i vremena za trening i organizaciju.
Možda jednakost znači da razlike ne postanu prepreke.
Borba za priznanje ženskog tenisa kroz istoriju
Kada danas gledamo pune tribine na mečevima najboljih teniserki, lako zaboravimo koliko je borba za priznanje ženskog tenisa zapravo mlada. Godinama su žene igrale za višestruko manje nagradne fondove i morale da dokazuju da njihov tenis može da privuče publiku, medije i sponzore.
Zbog toga priča o prize money-u nikada nije bila samo priča o novcu. Novac je bio simbol vrednosti.
Ako jednom sportu godinama dajete manju vrednost, šaljete poruku da je i uspeh onih koji ga igraju manje vredan. Takvu poruku ne čuju samo profesionalne sportistkinje. Čuju je i devojčice koje tek počinju da igraju tenis i pokušavaju da pronađu svoje mesto u sportu.
Da li su žene zaista „slabiji pol“?
Možda je vreme da preispitamo i taj izraz.
Ako snagu merimo isključivo kilogramima i tegovima koje neko može da podigne ili brzinom servisa, odgovor će biti jednostavan. Ali profesionalni sport nije samo fizička snaga.
On traži mentalnu otpornost, disciplinu, sposobnost da podnosite pritisak, putujete mesecima, prihvatite poraze, oporavite se od povreda i svakog dana ponovo izađete na teren. A to rade i muškarci i žene.
Ako tako posmatramo sport, pitanje ko je „slabiji pol“ više nije tako jednostavno.
Možda žene nisu slabija verzija muškaraca.
Možda su vrhunski sportisti sa drugačijom fiziologijom i drugačijim izazovima, koje bi sport morao bolje da razume. A iz muškog ugla često su nejasni i zato se mora govoriti o ovim temama.
Najveći protivnik često nije protivnica preko mreže
Kada govorimo o izazovima žena u sportu, uglavnom razmišljamo o treningu, taktici ili fizičkoj spremi. Mnogo ređe govorimo o očekivanjima društva. Manje govorimo ili skoro uopšte o izazovima koji nisu samo deo trenažnog procesa, već mnogo širi, posebno kada je reč o biološkim promenama, fizičkim, ali i mentalnim, psihičkim okolnostima u kojima se sportiskinje zbog svega zadese u svim okolnositma koje im se događaju.
Kada profesionalni teniser dobije dete i ode na turnir, retko ko će ga pitati kako može da ostavi porodicu. Kada isto učini teniserka, to pitanje postaje gotovo uobičajeno.
Od žene se i dalje očekuje da bude ona koja organizuje porodicu, vodi računa o detetu i oseća krivicu kada nije prisutna. Zato uspeh žene često ne zavisi samo od njenog rada i talenta. Zavisi i od partnera, porodice, finansijske sigurnosti, podrške saveza, mogućnosti da dete putuje sa njom i razumevanja ljudi koji je okružuju.
Ponekad najveće prepreke nisu na terenu, već van njega.
I žene treneri vode istu borbu
O tome se mnogo manje govori, a problem je vrlo sličan.
Kada žena trener postane majka, njen povratak na teren često je mnogo teži nego povratak muškarca trenera nakon što postane otac. Turniri podrazumevaju putovanja, vikende van kuće i nepredvidive rasporede. Mnoge žene upravo tada gube kontinuitet rada, klijente, finansijsku sigurnost i prilike koje su godinama gradile.
Ne zato što su manje stručne.
Ne zato što manje žele da rade.
Već zato što sistem i dalje podrazumeva da će žena biti ta koja će napraviti korak unazad i koja mora svaki put da počinje sve iznova, kao da nikada tu nike ni postojala ili da se vrati prerano na teren, nakon porođaja, a predugo ostane i tokom trudnoće na terenu.
Детаљније Isti san. Da li i iste šanse? – Aleksandra Šandor – 17.08.26.
Sve počinje mnogo pre profesionalnog tenisa
Možda najveći izazovi ne počinju na WTA Tour-u. Možda počinju mnogo ranije, na terenima na kojima danas treniraju devojčice od deset ili dvanaest godina.
Kako razgovaramo sa njima kada postanu emotivne? Kako komentarišemo njihovo telo kada uđu u pubertet? Kako trener reaguje kada igračica dobije menstruaciju pred važan turnir? Da li ambicioznog dečaka nazivamo borcem, dok za jednako ambicioznu devojčicu kažemo da je „preteška za rad“? Koliko roditelja ulaže jednako u sportski razvoj sina i ćerke?
I kakvu poruku devojčica dobija kada počne da razume da će jednog dana možda morati da bira između godina najvećeg sportskog potencijala i želje da postane majka?
Tu počinje priča o ravnopravnosti. Mnogo pre prvog profesionalnog ugovora.
Šta možemo da promenimo?
Ne možemo promeniti prirodu. Ne možemo učiniti da muškarci i žene imaju identične životne okolnosti.
Ali možemo promeniti način na koji sport odgovara na te razlike.
Možemo razvijati programe podrške za sportistkinje koje postanu majke. Možemo ulagati u istraživanja o ženskoj fiziologiji, menstrualnom ciklusu i oporavku umesto da se o tim temama ćuti. Možemo edukovati trenere da razumeju specifičnosti rada sa devojčicama i ženama. Možemo pomoći porodicama da podrže sportski razvoj ćerki jednako kao sinova. Možemo puno doprineti razgovorima o temama o kojima se u sportu uglavnom ćuti i o kojima se donose laički zaključci, bez dovoljno informacija.
Možemo graditi okruženje u kojem devojčica neće odrastati sa osećajem da njen uspeh vredi manje ili da će jednog dana morati da bira između svog sna i svog privatnog života. Jer devojčice, devojke i žene mogu biti to sve u jednom.
To možda neće izbrisati razlike između muškaraca i žena.
Ali može učiniti da te razlike više ne određuju koliko daleko neko može da stigne.
Možda je vreme da promenimo pitanje
Godinama raspravljamo o tome da li žene mogu. Mislim da su odgovor dale odavno. Osvajale su Grand Slamove, vraćale se nakon teških povreda, vraćale se posle trudnoće, rušile rekorde i pomerale granice.Možda zato više nije pitanje da li žene mogu.
Pravo pitanje je da li smo mi, kao društvo i kao sportski sistem, uradili dovoljno da njihov talenat zaista dobije priliku da se razvije. Jer možda najveći gubitak ženskog tenisa nisu šampionke koje poznajemo. Možda su to sve one koje nikada nismo upoznali. One koje su odustale prerano, koje nisu dobile podršku ili su poverovale da njihov san nije dovoljno važan, jer im je društvo u kojem živimo tako objasnilo. One koje su odustle pre nego što smo čuli za njih, a bile su vredne.
I možda će se pravi napredak dogoditi tek onda kada nijedna devojčica više ne bude morala da odustane od svog potencijala zbog prepreka koje nisu imale nikakve veze sa njenim talentom. Kada budu iskoristele svoj maksimum u okolnostima koje su fer po njih i bile vrednovane za sav trud i rad koji su ulagale godinama, od svog detinjstva.
Pročitajte i ovaj serijal blogova…
Novi komentari