Dok su drugi čekali savršene uslove, on je napravio teren – Aleksandra Šandor – 15.09.2026.

za Male igrače piše Aleksandra Šandor

Put Inđije krenula sam sa svojom ćerkom na turnir.

Zanimljivo, nikada ranije nisam bila u ovom gradiću. O tenisu u Inđiji, međutim, slušam poslednjih nekoliko godina, uglavnom lepe i pozitivne priče. Ono čemu sam i sama svedočila jesu sjajni mališani koji igraju turnire, treniraju zajedno i funkcionišu gotovo kao jedan tim, nesebično pružajući podršku jedni drugima.

U Inđiji, u kojoj živi oko 24.000 stanovnika, poslednjih desetak godina razvila se jedna zanimljiva teniska priča. Ne kao deo velikog sistemskog plana i ulaganja, niti zahvaljujući sportskom kompleksu, velikom investitoru ili infrastrukturi kakvu danas zamišljamo kada govorimo o razvoju sporta, već pre svega zahvaljujući jednom čoveku, njegovoj porodici i entuzijazmu.

Na polasku iz Beograda zovem Milana da mi pošalje tačnu adresu. Objašnjava mi da se prvo prijavimo na jednom broju, a zatim odemo nekoliko kuća dalje, na drugi broj u istoj ulici, gde će moja ćerka igrati meč. Usput dobacuje:

„Samo nemoj da očekuješ neki sportski kompleks.“

Iskreno, nisam ni razmišljala o tome, ali sam na osnovu svih priča koje sam prethodnih godina slušala ipak u glavi napravila neku svoju sliku.

Stižemo ispred kapije, u nizu tipičnih vojvođanskih kuća. Parkiramo automobil i ulazimo u dvorište. Teren. Nekoliko kuća dalje, još jedno dvorište i još jedan teren.

Dva porodična dvorišta. Dva teniska terena.

Atmosfera je potpuno opuštena i domaćinska. Dvorišta su dovoljno velika da deca, kada ne igraju mečeve, mogu da trče, pričaju i igraju se. Pored terena je trem, idealan za predah, kafu, razgovor i čekanje sledećeg meča.

Bez velike infrastrukture, bez luksuza i bez svega onoga što danas često mislimo da je neophodno da bi nešto bilo dobro. A funkcioniše.

Turnir je za devojčice i dečake do 14 godina, a veliki deo žreba čine upravo deca iz Inđije. Dok gledam meč u vetrovitom Sremu, razmišljam koliko je zapravo mališana imalo sreće što je neko pre desetak godina imao ideju, volju i dovoljno upornosti da u svoja dva dvorišta napravi teniske terene.

Ne sa idejom da ih samo izdaje po satu, jer taj poslovni model ovde verovatno ne bi ni imao mnogo smisla, već da okupi decu iz svog kraja, da ih animira, pruži im priliku da treniraju i otvori im vrata sporta koji će nekima možda postati ozbiljan životni put, a drugima ostati jedna od najvažnijih škola odrastanja.

I onda pomislim: kako bi izgledalo njihovo odrastanje da toga nije bilo? Koliko njih možda nikada ne bi uzelo reket u ruke, koliko prijateljstava ne bi nastalo i koliko putovanja, turnira, pobeda, poraza, samostalnosti i iskustava ne bi postojalo?

Jednom mi je, u razgovoru na nekom turniru, Milan gotovo usput i vrlo skromno rekao nešto što mi je sada, dok sedim pored njegovog terena, ponovo palo na pamet. On zapravo nije ni došao iz tenisa, već iz drugog sporta. Tenis je jednostavno voleo.

Ideja mu je, kako mi je tada objasnio, bila da otvori vrata ovog sporta svojoj deci, ali i drugoj deci iz Inđije. Možda je upravo u tome najlepši deo cele priče. Nije iza sebe imao veliki teniski sistem niti infrastrukturu koju je nasledio i nije krenuo od pitanja šta od toga može da dobije. Krenuo je od jednostavne ideje da nešto što voli učini dostupnim deci oko sebe. Prvo svojoj, a onda i tuđoj.

Kada danas pogledate koliko dece iz Inđije igra turnire, koliko ih putuje, takmiči se, druži i navija jedni za druge, shvatite koliko daleko može da stigne jedna naizgled mala ideja.

Možda mi sve ovo ne bi bilo toliko zanimljivo da ne živimo u svetu koji je postao opsednut velikim rešenjima, velikim projektima, savršenim uslovima i luksuznom infrastrukturom, kao i idejom da prvo moraš da imaš mnogo da bi napravio nešto vredno.

A za mene je upravo ovo bajka.

Zamišljam ovu decu za deset ili dvadeset godina, negde u Americi, Nemačkoj, Francuskoj ili ko zna gde, kako nekome objašnjavaju gde su počela da igraju tenis.

„Pa, imali smo dva terena. U dva dvorišta. Nekoliko kuća udaljena jedan od drugog.“

Nekome će to možda zvučati gotovo nestvarno, kao što danas nestvarno zvuče priče o generacijama koje su devedesetih trenirale na terenu napravljenom u praznom bazenu.

A upravo iz takvih, nesavršenih uslova ponekad nastanu najbolje priče. Jer deci, na kraju, nije uvek potrebno savršenstvo. Potreban im je neko ko će otvoriti vrata.

Već sada mogu da vidim koliko je odluka jednog čoveka i njegove porodice mogla da bude okidač za mnogo veće stvari u životima dece koja su odrasla u Inđiji. Možda će neko od njih zahvaljujući tenisu otići na fakultet, neko će dobiti stipendiju, neko će proputovati svet, neko će postati trener, a neko će zauvek ostati u sportu.

Neko možda nikada neće napraviti veliku tenisku karijeru, ali će iz ova dva dvorišta poneti prijateljstva, radne navike, samostalnost, uspomene i osećaj da je negde pripadao. I možda ta deca danas nisu ni svesna koliko im je jedna naizgled mala odluka jednog čoveka proširila granice sveta.

Milan nije čekao da mu neko nešto napravi. Nije tražio savršene uslove, niti je čekao veliki projekat, investitora ili sistem. Uzeo je ono što je imao i od toga napravio najbolje što je mogao. Dok su drugi čekali perfekcionizam, on je napravio teren, a onda još jedan, i otvorio vrata deci.

Dao im je svoje vreme, energiju, znanje, raspoloživost i, možda najvažnije od svega, mogućnost da odrastaju u zdravom sportskom okruženju. Bez „fensi“ infrastrukture kakvu danas često očekujemo, ali sa nečim mnogo vrednijim: sa ljudima, zajednicom, osećajem pripadnosti i decom koja navijaju jedna za druge.

Možda je baš to ono što danas često zaboravljamo kada govorimo o razvoju sporta. Sport ne počinje stadionima, kompleksima i velikim budžetima. Počinje dostupnošću. Počinje odraslom osobom koja će jednom detetu reći:

„Dođi. Probaj.“

Milan je jedan od onih tihih heroja svog vremena i svog kraja, od onih ljudi koji ne pričaju mnogo o tome šta bi trebalo uraditi, ne čekaju da neko drugi nešto promeni i ne traže stalno šta mogu da dobiju. Jednostavno uzmu ono što imaju i naprave nešto što će vredeti i drugima.

I zato, kada sam tog dana krenula iz Beograda na još jedan dečji teniski turnir, nisam očekivala da ću razmišljati o tome koliko daleko može da stigne jedna sasvim obična odluka: odluka jednog čoveka i jedne porodice u jednom malom gradu.

Ponekad promena ne počinje velikim sportskim kompleksom. Ponekad počinje tako što jedan čovek otvori kapiju svog dvorišta, a onda kroz tu kapiju godinama prolaze deca.

Neka od njih će jednog dana otići daleko, ali će njihova priča zauvek počinjati upravo tu, u jednom dvorištu u Inđiji.