Наљути се тако родитељ/ тетка/снаја/шурњаја на тренера/професора/некога ко едукује… „Викао је“, „чему строгост и толика дисциплина“, „колико су само претрчали, урадили склекова и трбушњака“, „зашто их враћа толико пута око исте ствари“, „да ли је битно да ли је ставио минус или плус, па дао је тачан резултат задатка“…
И онда порасту, па крене прави живот, први корак… Средња школа, факултет, посао… Лепо обучени, углађени, пуни самопоуздања стеченог у куповинама у београдским шопинг-моловима, виртуелним собама, фајтерским игрицама, сусретну се са „правим светом“. „Преварили га мангупи“, „како није срамота ту девојку да очекује од њега да је прати кући“, „киша/снег/промаја/магла и остале метеоролошке непогоде ометају га да дође на посао/оде на славу/школу/факултет“, „ма не пуши/не пије, то само онако…повремено, на журкама“, „није он изазвао судар, крив је онај ко је поставио тај знак ту“.
Онда се врате сећања… „Баш ме брига, не види да сам преписао решење задатка, ионако не проверава домаћи, а имам збирку решења“, „тренер не види све, ма рећи ћу да сам шутнуо/урадио/поновио…“, „како ће знати колико сам истрчао…“, „хоћу, ако ме тата одвезе на тренинг/глуму/фолклор…“
Ценовник је једноставан; када наиђе права животна бол, свака прочитана страна књиге када сте били уморни, сваки склек до отказа, свака поновљена сентенца на часу глуме, још један круг на фолкору… помоћи ће им да пут прођу сами, лакше, али не и лако! Јер сваки тај хоби, осим радости и уживања је и бол, са мало радости у моментима победе, када адреналин помогне да се на бол мало заборави. А живот је радост и срећа, коју повремена бол не сме да скрене са правога пута!
Зоран Поповић
кошаркашки тренер
Novi komentari