Зашто се све више младих спортиста специјализује за један спорт – и зашто то не би требало да чине?
Десети рођендан је велика прекретница за клинце. Двоцифрен број година. Пети разред. Постају „tween“ (израз који означава децу узраста од 10 до 12 година, прим. прев.). Оно што десети рођендан не треба да буде јесте тренутак у којем ћете одлучити за који спорт ће се дете специјализовати.
А управо је то оно што све више и више деце чини, упркос противљењу лекара, стручњака за развој деце, па чак и заговорника омладинског спорта.
Детаљније Када је право време за специјализацију у једном спорту?
Право време
Специјализовање у било којој области не мора да буде лоше. Међутим, дете мора да буде заинтересовано и физички и емоционално спремно за њу. Млађи клинци, кажу стручњаци, нису спремни.
Др Ричард Гинзбург, спортски психолог и коаутор нове књиге „Чија је то заправо игра?“, каже да је виђао 10-годишњаке забринуте да, ако пропусте тренинг, неће играти на наредној утакмици. „То ствара помаму“, каже он о култури притиска у дечјем спорту. „И тако се изгуби из вида оно што је заправо добро за децу.“
До узраста од 13 година, око 70 процената деце која су се бавила спортом ће одустати. Један од најчешћих разлога које деца наводе за одустајање од бављења спортом је „да више није забавно“.
– Institute for the Study of Youth Sports, Michigan State University
Па када би онда свом одлучном малом спортисти требало да дозволите да се фокусира само на један спорт, а да занемари друге? Не пре него што напуни 12 или 13 година. Заправо, лекари, психолози и заговорници дечјег спорта кажу да су средњошколске године можда и најбољи период када треба започети са специјализовањем.
У детињству „наша тела нису предвиђена за бављење само једном ствари“, каже Гинзбург. „Потребно нам је време да се одморимо, растемо и развијамо се.“ Испробавање различитих ствари и коришћење различитих мишића је здраво и физички и емоционално, каже он.
Специјализовање за један спорт у било ком добу може да доведе до повреда услед преоптерећења као што су повреде потколенице, повреде услед хроничног оптерећења (најчешће на чланковима или коленима), и фрактуре костију; деца су нарочито подложна повредама. Др Никол Сперекас, дечији психолог и аутор књиге „Спорт за свако дете“, која се раније бавила такмичарским пливањем и била тренер, указује на пораст броја деце-спортиста са повредама лакта, колена, леђа и ручних зглобова, које су лекари раније виђали само код старијих спортиста.
Амерички фудбал је на врху листе спортова код којих се дешава највише повреда, са 32,3 повреде на 100 играча у 2002. години. Овај број треба упоредити са 13,2 повреде на 100 играча у кошарци и 11,4 повреде на 100 возача ролера, што су спортови који заузимају друго и треће место на листи.
– American Sports Data Inc.
А ту је и анксиозност, притисак, и коначно „сагоревање“, које доживе деца која се прерано специјализују за један спорт.
„Виђала сам децу узраста од 13 до 16 година која престају да се баве спортом у којем су била прилично добра и којим су се бавила неколико година, јер како кажу – ‘више није забавно’“, каже Сперекас. „А нека од те деце су хтела да престану годину или две раније, али нису знала како то да кажу својим родитељима“, додаје она.
Деца која не желе да разочарају своје родитеље често настављају да се жале на спортску повреду која је одавно зацелила или глуме умор или болест, само да би могла да прескоче тренинг.
„Можете да видите децу која заиста постају депресивна, лоше спавају, постају повучена или раздражљива“, додаје Гинзбург. То је „споро, поступно ‘сагоревање’“ код деце која „су толико окренута родитељима којима је заиста стало да им деца буду успешна“, каже он. „Ствар је у томе да се ти знакови препознају“.
Шта родитељи могу да учине
На срећу, постоји читаво обиље савета за родитеље забринуте турбулентним светом дечијег спорта и местом које њихово дете заузима у њему. Стручњаци препоручују следеће:
Одредите колико ваше дете и ваша породица може да се посвети једном одређеном спорту. „Пре него што се деца озбиљно посвете спорту, треба да запитамо сами себе ‘Које су наше вредности? Шта је битно нашој деци, нама самима?’“, саветује спортски психолог и писац др Ричард Гинзбург. „Одлучите о стварима као што је ‘Не, нећемо да се одрекнемо прослављања Дана захвалности да бисмо путовали на други крај земље како би наш 10-годишњи син могао да игра у финалу регионалног такмичења у фудбалу’“.
Подстичите дете да се опроба у различитим спортовима, и да се не посвећује само једном спорту док не буде старије. Нагласите му да ће бити бољи спортиста због разноврсног искуства које ће стећи.
Водите рачуна о слободном времену. Постарајте се да ваше дете има довољно времена за ствари које немају никакве везе са спортом којим се бави – па чак и ако не ради ништа. „Лето је некада било време када смо могли да упознамо себе“, примећује др Брус Свер из Националног института за реформу спорта. „Постојали су летњи кампови са различитим рекреативним активностима, постојала су путовања са родитељима. Сада лето служи да напредујете у спорту којим се бавите. … Вршимо привидну професионализацију деце и крадемо им детињство.“
[pullquote]Бацачи („пичери“) у Малој лиги (Little League) у бејзболу (у којој се такмиче деца узраста до 12 година, прим. прев.) све више бацају фелширане лопте (curveballs), упркос оштрим упозорењима да окретање руке које се том приликом изводи може да уништи тетиве у лакту младог бацача. Др Џозеф Чендлер, ортопедски консултант за професионални бејзбол тим Атланта Брејвс, проучавао је бацања изведена током финалне серије Мале лиге (Little League World Series) и установио да су 1991. године 23 процента свих бацања биле фелширане лопте. У финалној утакмици 2001. године, тај број је скочио на 64 процента.[/pullquote]
Распитајте се да ли је тренер вашег детета прошао обуку, као и о томе каква је политика спречавања повреда у тиму вашег детета и у лиги у којој се такмичи. Национална алијанса за омладински спорт нуди широко распрострањени програм за обуку тренера, осмишљен да „подигне свест код тренера-волонтера о њиховој одговорности и наведе их да се придржавају строгог Кодекса понашања“.
Обратите пажњу на то да ли ваше дете ужива или не. Фред Енг из Националне алијансе за омладински спорт каже да родитељи „треба да погледају деци у очи после сваког тренинга или утакмице и виде да ли дете ужива, и да ли му спорт којим се бави представља изазов“. Не терајте дете да настави да се бави нечим у чему не ужива.
Ако приметите да сте превише укључени у спортски успех свог детета, повуците се корак уназад. Имајте на уму, саветује др Никол Сперекас, ауторка књиге „Спорт за свако дете“, да је „за долазак на врх потребно много више од пуког талента“. Поставите себи питање „Да ли је то што радим у најбољем интересу мог детета?“ Проверавајте сами себе, водите рачуна о опасностима прекомерног тренинга и помозите да не дође до „сагоревања“.
На крају, кажу заговорници спорта, родитељи треба да имају на уму шта би требало да буде основна сврха дечијег спорта. „На омладинском нивоу, то не треба да буде стварање бољих спортиста“, каже Свер. „Циљ треба да буде стварање боље деце.“
Извор:
Moje dete je treniralo odbojku tri godine.
Jako je bilo uspesno u tome. Onda je pozelelo da proba i sa tenisom. Treniralo ga skoro dve godine. Tacnije od svoje desete godine, a sada ima dvanaest godina. I taj sport joj ide od ruke. Trenutno igra bolje od neke dece koja tenis treniraju vec tri, cetiri godine. Izgleda da nije kasno prebaciti se sa jednog sporta ma drugi sa deset godina. Ona idalje ima problem kojim ce sportom da nastavi da se bavi.
Ma dete ako je talentovano za sport uopšte, lako će se prebaciti sa jednog na drugi sport, mislim da nije kasno ni sa 12—13 godina.
Imam rođaka koji je počeo da se bavi odbojkom tek sa 22 godine, pa je igrao Prvu ligu, i to u prethodnoj Jugoslaviji, gde je kvalitet bio visok. s
Ovo možda važi u Americi, gde već u srednjoj školi mogu da igraju nekoliko sportova uporedo, i gde je ceo sport organizovan po principu školskih (a kasnije i fakultetskih) timova, a šta kod nas?
Moj klinac je trenirao jedan sport od svoje osme godine, onda je sa 10 godina hteo da pređe na tenis (zapravo, kako koje evropsko/svetsko prvenstvo u nekom sportu bude prenošeno na TV-u, on želi da trenira taj sport – cimao me i za košarku, i za rukomet, i za odbojku…).
U svakom slučaju, raspitao sam se i shvatio da je sa 10 godina već dobrano zakasnio za tenis, jer su deca tog uzrasta koja su počela da treniraju tenis od svoje 6. ili 7. godine nekoliko svetlosnih godina ispred njega, i da verovatno ne bi mogao da ih dostigne. Stoga je nastavio da trenira to što je trenirao i pre toga.
Ima li neko iskustava sa promenom sporta nakon recimo dve-tri godine treniranja, da li dete može da bude (relativno) uspešno i u tom novom sportu?
Što se tiče tenisa, u teniskom razvoju jednog deteta jedinica mere nisu godine treniranja već broj sati provedenih na teniskom terenu.
Zbog toga je u savremenom tenisu, koji sam po sebi vrlo kompleksan sport, rana specijalizacija presudna za formiranje jednog vrhunskog tenisera (ATP top 50), ukoliko je to cilj, i to ako su ispunjeni preduslovi:
1. da dete ima osećaj u ruci, tj. da je talentovano za tenis,
2. da je dete sposobno (mentalni ili fizički kapacitet) da trenira mnogo sati, reda veličine 1.000 sati godišnje,
3. i na kraju, da su roditelji sposobni da isprate tih 1.000 sati tenisa godišnje.
Rana specijalizacija u tenisu najviše utiče na samopouzdanje, koje igra veliku ulogu u tenisu.
Ukoliko izostane rana specijalizacija, onda se sati provedenih na terenu moraju kasnije nadoknaditi što je, uvek teža varijanta.
Grubo zvuči, ali ukoliko Vaše dete krene sa 10 godina da trenira tenis ono mora, što brže da nadoknadi bar 5.000 sati treninga da bi moglo da se nada da će uspeti da pobedi najbolje iz svoje generacije.
Sve ispod toga je koledž nivo koji, ako se dobro iskoristi, može Vašem detetu da omogući sjajnu budućnost u Americi.
Sve ostalo su mitovi