Dečak koji je između mečeva razgovarao sa dekom – Aleksandra Šandor – 28.09.2026

za Male igrače piše Aleksandra Šandor

Ovog vikenda bila sam na turniru na kojem je učestvovao moj sin. Među decom koja su čekala svoj sledeći meč pažnju mi je privukao jedan dečak sa vojvođanskim naglaskom.

Sedeo je pored svog deke. Dugo. Bez telefona u rukama.

Posmatrao je teren, pratio šta se dešava i razgovarao sa njim. Deka je sa njim došao iz Subotice u Beograd kako bi dečak igrao turnir. Uložio je svoje vreme u nešto što njegovom unuku znači, a njih dvojica su i pauzu između mečeva proveli zajedno.

To je, kada se napiše, sasvim obična scena. I baš me je pogodilo koliko mi je izgledala neobično.

Dečak je na terenu igrao odlično. Ne mogu da znam šta je sve stajalo iza njegove igre: koliko trenira, kako je spavao, kakav je imao dan ili kakav odnos inače ima prema telefonu. Ne mogu ni da tvrdim da je bio najbolji zato što je pauzu proveo razgovarajući sa dekom. Ali ono što sam videla podsetilo me je na pitanje koje često postavljam sebi i kao majka i kao trener:

Koliko prostora danas deci ostavljamo da budu prisutna u onome što rade?

Pauza između mečeva takođe je deo turnira

Na turniru dete ne provodi vreme samo igrajući tenis. Čeka, odmara se, jede, posmatra druge, nosi se sa pobedom ili porazom i priprema se za sledeći izlazak na teren.

U tim pauzama nekada mu prija da razgovara. Nekada da ćuti. Da pogleda drugi meč, prošeta ili jednostavno bude malo sa svojim mislima. Ne mora svaki slobodan minut nečim da se popuni.

Telefon lako postane odgovor na svako čekanje. Izvadi se čim nastupi dosada, čim se završi meč ili čim razgovor utihne. Razumem zašto: i mi odrasli to radimo. Ali pitam se šta se dogodi kada dete sve ređe ima priliku da oseti pauzu kao pauzu.

U sportu često govorimo o fokusu i samokontroli. Očekujemo da dete na terenu sačeka pravi trenutak, izdrži grešku, vrati pažnju na poen i ne reaguje na svaki impuls. Te veštine se ne grade samo tokom treninga. Vežbaju se i van terena, u malim svakodnevnim situacijama.

San nije sporedna stvar u sportu

Kada govorimo o tome zašto je dete rasejano ili teško podnosi poraz, lako se zaustavimo na rečenici: „Mora bolje da se koncentriše.“ A pre toga vredi pitati i nešto jednostavnije: da li se naspavalo?

Deci uzrasta od 6 do 12 godina preporučuje se 9 do 12 sati sna, a tinejdžerima od 13 do 18 godina 8 do 10 sati. Nedovoljno sna povezuje se sa teškoćama u pažnji i ponašanju.

Za dete koje trenira, dan se često ne završava školom. Tu su obaveze, trening, put do terena, domaći zadaci, a vikendom i turniri. Ako se na sve to nadoveže telefon do kasno uveče, vreme za san se lako skrati. Američka akademija pedijatara zato preporučuje porodicama da naprave prostor bez ekrana pred spavanje i da upotreba medija ne potiskuje san, fizičku aktivnost i vreme provedeno zajedno.

Nije pošteno tražiti od deteta mirnu glavu na terenu, a ne obratiti pažnju na to kako izgleda njegovo veče pre turnira.

Zašto je teško prekinuti niz kratkih videa?

TikTok, Reels i slični sadržaji donose neprekidnu smenu kratkih videa. Jedan se završi, drugi odmah počne. Dete ne mora da odluči šta će sledeće gledati, niti da zastane. Zato „samo još pet minuta“ lako preraste u mnogo duže vreme.

Istraživanja povezuju problematičnu upotrebu kratkih videa sa slabijom kontrolom pažnje i samokontrole. Ipak, ta istraživanja ne dokazuju da će svako dete koje gleda takve sadržaje razviti zavisnost, niti da su kratki videi jedini uzrok teškoća sa pažnjom. Važno je da primetimo obrazac: da li dete može da prekine gledanje, da li zbog njega odlaže san ili druge obaveze i kako se oseća kada ostavi telefon.

Samokontrola nije dugme koje dete može da pritisne zato što mu je odrasla osoba rekla: „Ostavi telefon.“ Ona se razvija postepeno. Ako je i nama teško da prekinemo beskonačno listanje, ne možemo očekivati da će dete to uvek uspeti samo, snagom volje.

Zato su važni dogovor, rutina i pomoć odraslih. Na primer, telefon može da ostane u torbi tokom jednog dela turnira. Obaveštenja mogu da budu isključena. Obrok i vreme pred spavanje mogu da budu bez ekrana. To nisu kazne. To su načini da se napravi prostor za odmor, pažnju i razgovor.

Roditelji su deo te slike

Lako je reći da deca danas ne razgovaraju. Teže je zapitati se koliko smo mi dostupni za razgovor.

Da li pogledamo u telefon dok nam dete prepričava meč? Da li mu postavimo pitanje i zaista sačekamo odgovor? Da li možemo da sedimo pored njega, a da ne proveravamo šta se dešava na ekranu?

Deca uče i iz naših navika. Američka akademija pedijatara zato podstiče roditelje da preispitaju sopstvenu upotrebu uređaja, uvedu zajedničko vreme bez ekrana i ostanu otvoreni za razgovor o tome šta deca rade na internetu.

To ne znači da roditelj mora stalno da bude zabavljač, niti da svaki razgovor mora da bude važna životna lekcija. Ponekad je dovoljno da zajedno pogledaju jedan meč. Da prokomentarišu poen. Da se našale. Da dete zna da je osoba koja je došla zbog njega zaista tu.

Upravo to sam videla kod dečaka i njegovog deke.

Ne znam o čemu su razgovarali. Ne znam da li i taj dečak kod kuće nekad provede previše vremena uz ekran, kao što se dešava mnogima od nas. Znam samo da su tog dana, između njegovih mečeva, delili vreme koje im je bilo dato.

Volela bih da češće primetimo takve prizore. I da se, pre nego što od dece zatražimo više fokusa, zapitamo šta možemo da uradimo zajedno s njima: da zaštitimo njihov san, ostavimo telefon po strani bar deo dana i budemo ljudi sa kojima će želeti da razgovaraju.

Jer i pažnja se gradi u odnosu. Nekada počne sasvim jednostavno: tako što sednemo pored deteta i ostanemo tu.

Aleksandra Šandor