za Male igrače piše Aleksandra Šandor
Kako smo dozvolili da se stručnost u srpskom tenisu meri potvrdom, a ne znanjem? I šta možemo da naučimo od Francuske, Španije i Italije?
Godinama govorimo o problemima srpskog sporta. O nedostatku novca, lošim uslovima, odlasku talentovane dece, nedovoljnoj podršci klubovima i trenerima.
Ali postoji jedan problem o kojem se mnogo manje govori. Problem koji direktno utiče na sve ostale.
Ko danas u Srbiji može da postane teniski trener?
I još važnije: ko garantuje da osoba koja dobije trenersku licencu zaista poseduje znanje da radi sa decom i uopšte da drži treninge?
Jer ako nemamo odgovor na ta pitanja, o kakvom razvoju sporta uopšte govorimo?
Četiri dana. 35.000 dinara. I licenca.
Teniski savez Srbije organizuje seminar za sticanje C trenerske licence. Prema zvaničnom pozivu za 2026. godinu, seminar traje od 5. do 8. novembra, a kotizacija iznosi 35.000 dinara.
U pozivu se navodi da se svi zainteresovani mogu prijaviti.
Na spisku tema nalaze se pedagogija, psihologija, metodika obuke, tehnika, taktika, korekcija udaraca, psihološka priprema, fizički i psihološki razvoj dece, organizacija treninga i još mnogo toga.
Sve to za četiri dana.
Ne znam kako nekome ovo ne zvuči zabrinjavajuće.
To su oblasti koje ljudi izučavaju godinama. Oblasti u kojima se znanje ne stiče samo slušanjem predavanja, već praksom, iskustvom, mentorstvom, analizom i kontinuiranim usavršavanjem.
Naravno da četvorodnevni seminar može imati vrednost kao dodatna edukacija.
Ali može li on biti dovoljno ozbiljna osnova za potvrđivanje kompetencija osobe koja treba da preuzme odgovornost za rad sa decom?
Šta se zaista proverava? Koji je minimalni standard? Koliko kandidata ne položi?
Gde su javno dostupni rezultati?
Licencu imaju. Znanje nemaju.
O ovome ne govorim kao neko ko je tenis upoznao juče.
Govorim iz dugogodišnjeg rada na terenu, rada sa decom i iskustva u organizovanju teniskih programa.
Više puta sam bila u situaciji da mi se za posao trenera prijave ljudi koji poseduju trenersku licencu.
Dakle, imaju formalnu potvrdu da su kvalifikovani.
A onda dođu na teren.
I shvatite da neki od njih ne poseduju ni elementarno praktično znanje potrebno za organizovanje i sprovođenje osnovnog teniskog treninga.
Ne govorim o radu sa profesionalnim igračima. Ne govorim o kompleksnoj taktici ili vrhunskom sportskom rezultatu.
Govorim o osnovama.
O tome kako se demonstrira udarac, kako se postavlja vežba, kako se uočava greška, kako se prilagođava trening uzrastu deteta, kako se organizuje grupa i kako se dete uvodi u sport. O tome da mnogi ni sami ne znaju da demonstrijaju igru na terenu da i ne govorim
I sada zamislite roditelja koji dovodi svoje šestogodišnje dete u školu tenisa.
On ne zna da proceni stručno znanje trenera. Ne zna koliko trener razume motoriku, razvojne faze, metodiku učenja ili psihologiju deteta.
On veruje klubu. Veruje savezu. Veruje licenci.
A šta ako ta licenca ne predstavlja pouzdanu potvrdu onoga što roditelj misli da predstavlja?
To je pitanje odgovornosti prema deci, a ne samo pitanje sportske administracije.
Za dvadesetak godina koliko isto i sama posedujem tu istu C licencu, niko nikada me nije proverio, nikada nisam imala obavezu nadogradnje i obnove. Da li je ovo itekako zabrinjavajuće? Rekla bih da jeste.
Pogledajmo kako to rade drugi
Francuska: znanje se stiče kroz obrazovanje i praksu
Francuska teniska federacija (FFT) ima više nivoa kvalifikacija.
Za početni profesionalni rad postoji CQP Éducateur Tennis, program koji uključuje strukturisanu nastavu, praktičnu obuku i proveru uslova za pristup.
Za šire profesionalno podučavanje postoji državni program DEJEPS.
On obuhvata najmanje 700 sati u obrazovnom centru i 500 sati praktičnog rada u klubu.
Ukupno najmanje 1.200 sati.
Za upis se traže određeni igrački nivo i prethodno iskustvo u podučavanju ili odgovarajuća kvalifikacija.
Dakle, postoji jasna ideja da se stručnost ne potvrđuje samo prisustvom predavanjima.
Ne mora svaki trener da bude vrhunski teniser. Ali mora da pokaže da poseduje kompetencije za posao koji želi da obavlja.
Španija: praktičan rad nije usputna aktivnost
Španski sistem obrazovanja teniskih trenera razvijen je kroz više nivoa, uz učešće nacionalnog i regionalnih saveza.
U programu prvog nivoa Katalonske teniske federacije predviđeno je 145 sati nastave i još 150 sati stručne prakse.
Ukupno 295 sati.
Postoji praktična provera pri upisu, a praktičan rad se obavlja u odgovarajućim sportskim centrima.
Posebno je značajno što se u sistemu RFET stručna praksa dokumentuje, nadgleda i ocenjuje.
Kandidat ne bi trebalo samo da sluša kako se vodi trening.
Treba da posmatra treninge, učestvuje u njihovom sprovođenju i samostalno vodi aktivnosti pod nadzorom mentora.
Naravno, ni španski sistem nije bez problema. Pravni uslovi za rad razlikuju se između regiona, a posedovanje federativne diplome nije univerzalni zakonski preduslov za svaki oblik trenerskog angažovanja.
Ali postojanje dokumentovanog obrazovnog programa i obavezne stručne prakse predstavlja važnu razliku.
Italija: ne može svako da radi sve
Italijanska teniska i padel federacija (FITP) ima jasno definisane nivoe obrazovanja.
Od instruktora prvog i drugog stepena, preko nacionalnog teniskog učitelja, do nacionalnog trenera.
Ti nivoi nisu samo različiti nazivi na diplomama.
Oni određuju i obim poslova koje trener može samostalno da obavlja.
Za sticanje kvalifikacija predviđeni su obuka, praksa i završni ispiti.
A posebno je važno sledeće:
Kontinuirano stručno usavršavanje nije samo preporuka. Ono može biti uslov za nastavak rada.
Prema objavljenim odlukama italijanskih federativnih organa, nepohađanje obaveznih dvogodišnjih programa usavršavanja može dovesti do suspenzije iz registra i zabrane obavljanja trenerske aktivnosti do ispunjenja obaveza.
To je razlika između sistema u kojem se kvalifikacija stiče jednom i sistema koji nastoji da održava standarde tokom profesionalne karijere.
A šta imamo u Srbiji?
Imamo ozbiljna pitanja na koja javnost zaslužuje odgovore.
Ne sporim da u Srbiji postoje izuzetni teniski treneri.
Naprotiv.
Postoje ljudi koji su uložili decenije u obrazovanje, rad sa decom, razvoj igrača, stručne seminare i usavršavanje.
Postoje treneri koji svojim radom održavaju kvalitet srpskog tenisa uprkos svim problemima sistema.
Ali upravo je njihov rad obezvređen kada se formalna licenca koristi kao zamena za stvarno znanje.
Ako osoba sa ozbiljnim stručnim obrazovanjem i iskustvom stoji u istoj kategoriji kao neko ko ne ume da organizuje osnovnu tenisku vežbu, onda moramo da se zapitamo šta naš sistem zapravo vrednuje.
Znanje ili papir?
U svojoj praksi nisam videla dovoljno dokaza da postoje delotvorne i kontinuirane provere kompetencija svih licenciranih trenera.
Nisam videla sistem odgovornosti koji bi roditeljima garantovao da osoba kojoj poveravaju dete ispunjava proverljive standarde.
To je moje profesionalno iskustvo. Ali postoje i pitanja koja se mogu objektivno proveriti.
Koliko je kandidata pristupilo licenciranju u poslednjih deset godina?
Koliko ih je odbijeno?
Koliko nije položilo?
Ko su predavači i na osnovu kojih stručnih kriterijuma su izabrani?
Ko i kako ocenjuje praktično znanje kandidata?
Koliko je dozvola za rad obnovljeno nakon provere stručnog usavršavanja?
Koliko je trenera izgubilo pravo na rad zbog neispunjavanja uslova?
Zašto odgovori na ova pitanja nisu lako dostupni javnosti?
Ne tvrdim da su svi kandidati automatski prolazili. Tražim podatke koji će pokazati da li je sistem zaista selektivan.
Jer sistem koji ima kriterijume mora biti sposoban da pokaže kako ih primenjuje.
Ko proverava one koji proveravaju?
Postoji još jedno pitanje koje se uporno zaobilazi.
Ko predaje budućim trenerima?
Ko bira predavače?
Da li su kriterijumi za njihov izbor javni?
Da li se vrednuju formalno obrazovanje, trenersko iskustvo, pedagoške kompetencije i konkretni rezultati u radu sa decom?
I da li se kvalitet tih predavanja ikada nezavisno ocenjuje?
Nije dovoljno okupiti ljude koji imaju ime ili poziciju u sportu.
Dobar igrač nije automatski dobar trener.
Dobar trener nije automatski dobar predavač.
A funkcija u sportskom savezu nije sama po sebi dokaz pedagoške stručnosti.
Ako želimo ozbiljno obrazovanje trenera, onda moramo ozbiljno da proveravamo i ljude koji ih obrazuju.
Deca ne smeju da budu poligon za učenje nestručnih ljudi
U radu sa decom trener nije samo osoba koja pokazuje forhend i bekhend.
On utiče na samopouzdanje deteta, njegov odnos prema greškama, motivaciju, osećaj pripadnosti i odnos prema sportu.
Loš trener ne mora da napravi samo tehničku grešku.
Može da obeshrabri dete, naruši mu samopouzdanje, izloži ga neprimerenom opterećenju ili učini da zauvek izgubi želju da se bavi sportom.
Zato je rad sa decom odgovornost.
I zato me posebno zabrinjava kada vidim koliko se olako pristupa pitanju stručnosti.
Roditelji ne bi smeli da budu ti koji će tek posle nekoliko meseci shvatiti da su svoje dete poverili osobi koja nije dovoljno kompetentna.
Sistem mora da bude filter pre nego što trener izađe pred decu.
Ne posle.
Licenciranje ne sme da bude model naplate
Nemam problem sa tim da stručno obrazovanje košta.
Kvalitetni predavači, literatura, praktična nastava, prostor i organizacija imaju svoju cenu.
Ali novac mora da prati obrazovni standard.
Kotizacija ne sme biti najjasnije definisan deo čitavog procesa.
Ako je cena javno objavljena, onda jednako javni treba da budu kriterijumi za prijem, program nastave, način ocenjivanja, rezultati ispita i uslovi za održavanje licence.
U suprotnom, opravdano se stvara utisak da je administrativno izdavanje potvrda važnije od stvarne provere stručnosti.
A takav utisak ozbiljno narušava poverenje u savez i u profesiju.
Licenca ne sme da se doživljava kao roba koja se kupuje.
I upravo zato savez mora da pokaže da ona to nije.
Vreme je za odgovornost
Ne tražim ukidanje licenci.
Tražim upravo suprotno.
Tražim sistem u kojem će licenca ponovo imati vrednost.
Sistem sa jasnim ulaznim kriterijumima, ozbiljnom praktičnom proverom, obaveznom mentorskom praksom, nezavisnim ocenjivanjem, transparentnim izborom predavača i redovnim stručnim usavršavanjem.
Sistem u kojem postoji mogućnost da kandidat ne položi.
Sistem u kojem se zna šta trener sa određenim nivoom kvalifikacije sme da radi.
Sistem u kojem se dozvola za rad ne podrazumeva zauvek, već se kompetencije održavaju i proveravaju.
I sistem u kojem se odgovornost prema deci nalazi ispred administracije i prihoda.
Jer ne možemo istovremeno govoriti o razvoju mladih talenata, bezbednom sportskom okruženju i budućnosti srpskog tenisa, a izbegavati pitanje ko tu decu trenira.
Godinama smo dopuštali da se znanje potiskuje, stručnost relativizuje, a formalne potvrde predstavljaju kao dovoljan dokaz kvaliteta.
Vreme je da se to promeni.
Ako licenca ne garantuje minimalno provereno znanje, čemu onda služi?
Ako sistem ne ume da razlikuje stručnog od nestručnog trenera, šta zapravo kontroliše?
I ako nema ozbiljne provere, ko preuzima odgovornost za posledice?
Ne treba nam još jedna generacija dece na kojoj ćemo učiti koliko je važno imati dobre trenere.
Treba nam sistem koji će to razumeti pre nego što deca prvi put izađu na teren.
Jer budućnost srpskog tenisa ne počinje osvajanjem trofeja. Počinje kvalitetom čoveka kojem smo poverili dete i reket.
Aleksandra Šandor
Детаљније Kada licenca postane roba, a znanje izgubi vrednost – Aleksandra Šandor – 11.11.2026.
Ako planirate da svoje obrazovanje i tenisku karijeru nastavite na koledžu – oglas
Novi komentari